sonja muzika.jpg (133 KB)

У времену када се под многе сфере живота, површно и без аргумената олако сврстава свако, када нам се учини да црпимо и посљедње дозе оптимизма, однекуд засија неко изузетан. Као искра наде, да нас подсјети и обрадује, помилује и оживи оне исконске вриједности за које смо на трен помислили да су нетрагом нестале. Тај трачак вјере крије се у имену Соња Марковић, али и у именима многих професионалаца и ентузијаста сличних њој, којих под нашим сводом, на срећу има прегршт. Потребно је само мало загребати и ето оних достојних своје професије, позива, талента за које су се сами изборили и образовали.

А ко је Соња? Можемо је потписати, што и јесте, пијанисткиња и професор клавира у основној и средњој Mузичкој школи Требиње. Али овдје не можемо стати. Ова млада умјетница, са свега 30 година има задивљујуће референце, којима је превазишла, не само друге и старије од ње, већ непрекидним залагањима изнова надмашује и саму себе. Све што ради, чини зарад властитог талента, музике којој сва припада и оног узвишеног тренутка када заблиста на сцени.

„За мене је музика читав мој живот, сегмент онога што свако од нас носи у себи и, по мени, најприближнија духовности. То сваки човјек посједује, само је поента колико ће и да ли ће тај свој унутрашњи глас да развије. Ако човјек ради на томе, то може само да буде све боље“, отвара своју причу Соња, а чиме друго до музиком, оним што је сама срж њеног бића.

И није клише. Одрасла је у породици у којој се слушала одабрана музика, у коју су свраћали многи музичари, гдје се његовао истанчан укус. Амбијент из кога се једно талентовано биће природно покрене и развије. 

„Захвална сам много родитељима који су водили рачуна да у нашем одрастању нема кича и шунда и мене и брата су усмјеравали на квалитетну музику, уопште на живот са правим вриједностима. Музичари који су нам долазили дружили су се са родитељима и све је ишло својим путем. Мој брат је свирао гитару, а ја сам кренула на клавир у основној Музичкој школи у Фочи. Од малих ногу су ме професионално усмјеравали“.

Изузев родитељима, захвалност у тим најранијим данима дугује и професорици Маји Аранђеловић Ђого. Соњин таленат одмах је препознала и била неко ко се за њу ангажовао да у Источном Сарајеву похађа Средњу музичку школу. Ту прилику, ова млада пијанисткиња никада није узела здраво за готово, као ни сваку наредну, касније у животу. Од студија, мастера и доктората, преко такмичења до фестивала, од себе је дала и више од максимума да постане оно што је данас. Пијаниста који својим умијећем, ангажманом, усавршавањем парира раме уз раме, слободно можемо рећи са многим свјетским музичарима.

trio sonja.jpg (211 KB)

Томе у прилог говоре силне награде, којих је већ нанизала преко 50, на наступима широм региона и Европе, док су пред њом припреме за, ни мање ни више, него Карнеги Хол (Carnegie Hall) у Њујорку. У престижној концертној дворани на Менхетну, која управо сада биљежи 130. година постојања, већ наредне године Соња ће свирати са својим триом, Соњом Војводић, виолина и Лидијом Паулин, виолончело са којима приводи крају докторске умјетничке студије на ФМУ у Београду.

„Позив да у Карнеги Холу одржимо концерт био је 2019. године, али је одложен због епидемиолошке ситуације. Сада смо у ишчекивању 29. јуна 2022. године за када нам је заказан наступ. Награду да овдје наступимо добиле смо као побједници фестивала „Viva music“, који се одржава у свим европским земљама. БиХ никада није испунила услове за одржавање таквог фестивала, пријавиле смо се у сусједну земљу, Црну Гору, која нам је била најближа да свирамо и побиједиле смо“.

Позив да свира у једној оваквој концертној сали, у којој се мјесто уступа само најбољима, треба узети са страхопоштовањем. Ако не због репутације ове културне установе, онда свакако јер до сада из наше земље ниједан млађи умјетник није добио овакву прилику.

„Сви знамо шта је Карнеги Хол, каква је то институција, али и наш вјечити сан. Веома сам срећна, надам се да ће се ситуација смирити и да ћемо успјети да одемо и одржимо концерт. Оно што мене додатно радује је и позив од организатора фестивала да будем у жирију на такмичењу „Suzanne and Cully competition“, које се такође одвија у Карнеги Холу. То је пијанистичко такмичење за младе таленте до 18 година, а у жирију су чланови из већине европских земаља и из Америке“, с поносом нам прича.

Са талентом, знањем и ускоро звањем доктор музичке умјетности – камерна музика, ова пијанисткиња, извјесно је, могла би да предаје на готово свим музичким академијама на нашим просторима, али и шире. Тренутно је ангажована у требињској Музичкој школи. Истиче да је задовољна, с обзиром да је окружена њој најбитнијим, музиком.

„Када сам тражила посао било ми је важно да радим у струци. Нисам се хтјела комерцијализовати, да наступам са неким популарним саставима и слично. Жељела сам да радим оно што волим, што сам завршила. У то вријеме у Требињу се тражило пет професора клавира, конкурисало је двоје и примљена сам. Задовољна сам колективом који је врло млад, посебно на клавирском одсјеку, што нема међуљудских проблема и односи су јако лијепи. Такође, требињска Mузичка школа је једна од установа која има најбоље услове у РС. Недавно смо добили нови полуконцертни клавир, а школа их има још три и један концертни. Скоро сваке године обнављају се и инструменти. Недостаје нам само концертна сала по стандардима за овакве наступе. Све у свему мени је овдје лијепо и испуњава ме рад са дјецом“.

sonja nn.jpg (167 KB)

У Требињу живи и ради седам година. Посвећена је својим ученицима, који редовно освајају награде. Колико ради на себи, толико не посустаје ни када је ред на неке будуће таленте. Али, уз све чари свог позива, не крије да гаји и друге амбиције. На првом мјесту рад на факултету, за шта је, истиче, потпуно спремна, као и за озбиљније концертне активности, које назива немјерљивом радошћу.   

„Сваки наступ је изванредан осјећај! Та размјена енергије, сусрет са другим културама, велики број талентованих музичара на једном мјесту, изузетна је сатисфакција. Сам доживљај изласка на сцену, дијељења радости музике са публиком. Када неко послије концерта каже да је уживао, за мене је то највећа награда коју могу добити. Много волим да наступам и сцена је баш моје мјесто! Умјетнички живот и сав тај хаос је непроцјењив. Човјек кад се навикне на то од малена постане зависан. Вријеме пандемије ми тешко пада. Немамо наступа колико смо навикли. Много ми фале, као и сама припрема пред концерт, дан у коме је све посебно!“

Слично концертима, каже нам, за њу су посебна и такмичења. Незамјенљива су база за побољшање свеукупног рада и умјетничког израза.

„Као саставни дио нашег позива, такмичења су веома важна. Ту научимо да се носимо са стресом, велики је адреналин, сви морамо у себи да пронађемо мир ако желимо да се бавимо овим позивом. Толико људи се упозна. Послије Француске, Загреба, Москве и многих земаља и градова у којима сам се такмичила, направила сам такве конекције да могу да позовем многе људе да дођу и свирају код нас, као и они мене. Искуства заиста непроцјењива!“

У свом стваралаштву и креативном заносу не мирује. Ни за вријеме пандемије није се отргла од такмичења и свирања. И опет је бриљирала. У њене руке дошли су сами лауреати такмичења: Дубаи, Лисабон, Кијев, Краков, Београд. Прије два мјесеца у требињском Музеју имала је и концерт са Драгомиром Братићем, професором клавира у Музичкој школи „Даворин Јенко“ у Београду и предсједником балетске заједнице Србије, са којим је од прошле године остварила и занимљиву сарадњу. Изузев покретања заједничког клавирског дуа, пред којим је ускоро турнеја по Русији, успјешно су реализовали и семинар клавира овог музичког педагога са дјецом у Требињу, али и повезивање требињске и београдске музичке школе „Даворин Јенко“.

Учествујући на готово свим великим и значајним такмичењима и концертима не само код нас него и у Европи, упознавши дакле, неки другачији систем вриједности, потпуно је свјесна слике стварности са културом на нашим просторима. Ипак, од свог позива, својих ученика, будућих талената и наравно музике, нема намјеру да одустане.     

„Тешко да ће код нас у скорије вријеме до изражаја доћи праве вриједности. Нас има пар ентузијаста који вучемо неку причу, али мислим да нас је потребно више. Све је пало и нисам паметна на који начин утицати. Ентузијазма има, то је наш задатак. Ако направимо једно дијете из генерације које ће да настави и ради овај исти посао, ми смо и те како успјели“, истиче ова млада и успјешна, а по много чему и јединствена умјетница.

Да живот зна да нас изненади Соња је прави примјер. Дајући увијек од себе само највише, подсјећа нас да се за племените циљеве вриједи борити. Искрено, својим радом, трудом, одрицањима. Када се, ма колико било тешко, не пристаје на компромисе и не одступа од властитих снова. Оставши досљедна својим увјерењима, не сумњамо ни на трен да су пред њом нови узлети. Надамо се само да ће бити препознати овдје, кад у свијету већ одавно јесу!   

Рад на себи као инспирација

Академију умјетности у Бањалуци, клавирски одсјек, Соња Марковић је завршила као студент генерације. Мастерирала је два пута, на студијама клавира те камерне музике на ФМУ у Београду. Усавршавала се шест мјесеци на музичкој академији „Stanislaw Moniuszko“ у Пољској. Носилац је преко 50 републичких и међународних награда са бројних такмичења, а додијељена су јој и признања за најбољег солисту РС 2012 – 2013. године, као и за најперспективнијег пијанисту. Крају приводи докторске умјетничке студије на ФМУ Београд, чиме ће постати прва у РС и БиХ са умјетничким докторатом камерне музике...

„Привлачнија ми је камерна музика него солистички наступи. Осјећај када више људи свира истовремено је величанствен. Веома ми значи што сам уопште успјела положити веом захтјеван пријемни на том одсјеку. Тражи свирање више стилских епоха од барока до модерне музике. Мора се апсолутно познавати сваки стил и имати пуно искуства, различитих наступа и диплома. Полаже се свирање, тест опште културе, интервју. Прилично профилисано, са више етапа и мало људи успије да положи. Изузетно искуство и нова сазнања, што мене инспирише и покреће!“

Такмичење које се памти

„Од многих такмичења и сада памтим „Adilia – Allieva“ у Француској, једино на коме нисам добила награду. У питању је велико етапно такмичење на коме учествују најбољи од најбољих. Хтјела сам пробати и видјети како то изгледа. Одржава се у граду Гајар, на граници Француске и Швајцарске, близу Женеве. Траје 10 дана и пуно је умјетника из свих дијелова свијета. Сваки дан неко свира, врло је динамично и памтим га по стресу који сам доживјела. Наиме, у одређено вријеме сваког дана секретар жирија изађе и залијепи папир са именима која су остала. И тако 10 дана. Неизвјесност је огромна. Ушла сам и свирала финале, али на крају нисам добила награду. Наступио је шок, пораз, а у исто вријеме спознаја да је то било нешто најквалитетније гдје сам била. Иако нисам узела награду, остало ми је упамћено као нешто посебно и за мене најуспјешније до сада!“  

sonja.jpg (298 KB)