Лишће је опало и сад је огољена Херцеговина указала своје право лице и отворила сиротињску душу. Онако гола подсјећа на несрећницу коју су, јаки, охоли и моћни, искористили па је оставили саму, а они, на свој начин и својим путем, отишли некуд далеко. Гола и биједна као да је, овога истога часа, сишла са крста, чека неке боље дане. Ускоро ће, негдје сасвим горе при врху, побијељети и проплакати мало наниже, све од бриге и жала за онима који су отишли. Такви и слични су и Херцеговци у децембру, барем ови који су остали овдје у Херцеговини...

pisma-iz-hercegovine-scepan-aleksic.jpg (134 KB)

Децембар корача Херцеговином. Посљедњи остаци распуклих смокава, оних црних које Херцеговци зову шарагуље, чуче на гранама њеног југа. У виноградима, опточеним смоквама, купином и шипцима, још висе посљедњи неопаљетковани и већ начети гроздови.

И на шипцима још има распуклих плодова, у чијој утроби се назиру зрна, здрава црвена и већ натрула кафена. Падају слане по Поповом, Гатачком, Невесињском и Дабарском пољу па се, кад осване дан, све бијели, а чим јутро мало одмакне, пуши земља и пара полако уздиже навише. Буков и храстов жир се прострли по земљи испод стољетних планинских стабала. У бистро Билећко језеро попадала околна сива брда, па га и самог посивила. Огледају се у води и огледајући чуде сама себи. Колико до јуче, била су зелена и пристала, а сад су поново уклето сива и тужна. Није им јасно куд се ђеде она прољетошња распјеваност и љетошње зрење и откуд сад одједном оволика биједа и туга.

Бијеле се мајдани у брдима око Билеће и сваком, ко туда наиђе, казују о сиромаштву и невољи херцеговачкој. Сиви се камењар изнад Љубиња и повише Берковића уздиже вијенац литица, исте такве боје, простирући се све тамо негдје до изнад Стоца, који се збио у оном свом уском и дубоком казану и одатле не помиче нити има куд.

Лишће је опало и сад је огољена Херцеговина указала своје право лице и отворила сиротињску душу. Онако гола подсјећа на несрећницу коју су, јаки, охоли и моћни, искористили па је оставили саму, а они, на свој начин и својим путем, отишли некуд далеко. Гола и биједна као да је, овога истога часа, сишла са крста, чека неке боље дане. Ускоро ће, негдје сасвим горе при врху, побијељети и проплакати мало наниже, све од бриге и жала за онима који су отишли.

Такви и слични су и Херцеговци у децембру, барем ови који су остали овдје у Херцеговини.

У децембру, кад је ноћ најдужа, Херцеговци имају довољно времена за размишљање. Сједу и размишљају о свему, понајвише о себи и Херцеговини. Они старији премишљају и разлучују гдје су погријешили и шта пропустили у животу, а млађи шта им ваља чинити да не би прошли као очеви им и дједови и да живот не мине мимо њих. И који год  овдашњи Херцеговац да се задуби у мисли, редовно стигне до сличних закључака. Причао ми је недавно један херцеговачки памтиша и мудријаш, нешто о томе.

-Чим се умрачи, измакнем се испред телевизора, па сједем у собу и осамим. Као бајаги нешто читам, а уствари само држим растворену књигу и размишљам, сабирам, одузимам и изводим резултат гдје сам то у животу погријешио, шта би за нас Херцеговце било најбоље и шта нам понајвише треба. Па нешто мислим, кад би како могло да буде, најбоље би било да имамо кључеве од божије чесме и да, увијек кад нам треба, одврнемо небеса и утолимо жеђ. Уосталом, шта је Херцеговину, кроз вијекове, морило и притискало као жеђ и суша. И шта њој и нама у њој треба колико то. Ништа.

Нијесу узалуд партизани овдашњем народу, борећи се за побједу, обећавали да ће, кад они дођу на власт, измислити справу за производњу кише. А кажу да Руси већ имају средства и начин да је, барем на неколико часова, зауставе. Заледе некако небеса и облаке и тако не дају киши да се отисне према земљи. А ако већ умију то, ускоро ће умјети и да је производе. А онда ће ту справу дати и нама, јер ко је Србима већи пријатељ од Руса.

И чим ми то падне на памет, одмах се сјетим још понечега, па закукам. Куку ти је нама ако то заиста измисле, па тај изум пошаљу овамо. Не би се ми никад могли договорити кад ће да пада киша. Једнима би требала данас, другима сутра, трећима прексутра, а четврти би жељели да никад и не пада. Шта ће им киша кад живе у граду и не раде земљу, па од ње и не зависе. Тако би се ми, око тога кад ће да падне киша и кад треба одврнути божију чесму, најприје посвађали, а онда засигурно и побили. А ђе је битке, ту је и разбијених глава, па најпослије и мртвих људи. Од тога ништа горе. Зато је најбоље да неко други брине о томе и одређује кад ће киша,  а нас ништа да не пита. Боље и без кише него да ми сами одлучујемо кад ће да пада. Ми смо ти овдје такви – несложни и разроги ко рогови у врећи. А и шта бисмо кад би овдје кише било довољно. Онда би мало ко из Херцеговине одлазио, па бисмо изгубили статус птица селица који у свијету уживамо. И онда, нико за нас не би ни знао. Били би и остали мали и незнавени, сами о себи и сами са собом. Шта би онда са тим? Ништа. И куд би нам веће зло него да нам дају кључеве од божије небеске чесме. Не би ово онда ни била Херцеговина.

Херцеговачки памтиша и мудријаш мало застане, размисли па опет крене с причом. О чему би другом него о Херцеговини и Херцеговцима. Вели да смо ми овамо далеко. Далеко и од Београда и Бањалуке. А онај ко је далеко не може никако имати право да буде први у било чему, чак и када је Нато бомбардовање у питању. Истина, прије четврт вијека кад је било густо, имали смо право да будемо главни и да прве Нато бомбе падну управо на припаднике Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, тамо негдје између Чајнича и Горажда. Данас, међутим, кад обиљежавамо годишњицу тих немилих догађаја, тугујући а помало се и хвалећи, сви упорно тврде да је бомбардовање почело 1995. године.

Оно што је било у априлу 1994. године, када су бомбе падале по припадницима Херцеговачког корпуса, изгледа да се не пика, како би се то у Херцеговини рекло. Како би се и пикало кад ће, у том случају, Херцеговци однијети првенство, глас и славу првих бомбардованих. А они су, зна се то добро, и мали и далеки да би на то имали право. Зато је и требало сачекати скоро цијелу годину и по када су на ред за бомбардовање дошли већи и значајнији, па се сјећати и обиљежавати тај датум.

Поћути опет мало, па онда настави са причом о Херцеговини и Херцеговцима.

Вели да је некако слично било и са обиљежавањем 100. годишњице побједе савезника у Првом свјетском рату. Организоване су многе прославе и одржани бројни говори, и то из уста наших најзначајнијих представника власти, али се нико од њих не сјети да помене и Херцеговце. А херцеговачки добровољци су били ударна снага на солунском фронту. Гдје други нису могли ни смјели, они јесу. Нису жалили да из америчког благостања пођу у рат и смрт, ради слободе свог народа.

Треба отићи на Зејтинлик и прочитати презимена оних који су се заувијек узидали у српску слободу, па ће све одмах бити јасно. Херцеговачка презимена су јединствена и лако их је препознати. Ма гдје у свијету да сусретнете Грубачиће, Зотовиће, Капоре, Денде, Столице, Гаџе, Геруне, Гркавце, Јањиће, Бокиће, Дунђеровиће, Дангубиће, Шешлије, Мишељиће, Косјерине, Комаде, Чолиће, Ђоге, Вукаловиће, Зимоњиће, Љубибратиће, Бокуне и Бокоњиће, Говедарице, Кравиће, Звијере, Лажетиће, Грковиће, Зеленовиће, Авдаловиће и остале, будите сигурни да су им коријени херцеговачки. Али шта се може кад је Херцеговина и мала и далека, па није превише за помињања. Додуше, друго је кад загусти. Народна пјесма лијепо вели: „Кад је било војак војевати – ђе си, брате, Краљевићу Марко? А када је шићар дијелити – одакле си незнана делијо?“

Ето, између осталог, и о томе Херцеговци размишљају и причају у децембру, кад и имају највише времена за то.

И тако Херцеговина корача децембром.