Hercegovačka-kuća-(Muzej-Hercegovine).jpg (220 KB)

Макета херцеговачке куће (Музеј Херцеговине)

Читао сам биографије бројних успјешних, познатих и признатих Хецеговаца, који су признања, славу и богатство стекли тамо негдје далеко од Херцеговине. У многим од тих биографија стоји да је тај и тај родно огњиште напустио те и те године. А онда, када се у биографији изредају сва његова признања, успјеси и све оно што је стекао у свијету, обично негдје при крају текста, каже се да је у њему остао вјечити жал за повратком на родно огњиште. Биограф или не зна шта је Херцеговина и херцеговачко чађаво огњиште, или је све написао само због тога да би биографија била уобичајена, онаква како се најчешће и пише о богатим, познатим и признатим људима.

О херцеговачком огњишту се може написати не један него на десетине истинитих романа, кад би ко то умио и могао, а да сваки од њих буде занимљив и до те мјере невјероватан да понајприје и понајвише подсјећа на бајку. И да нико, ко прочита роман, не повјерује да цијела његова радња заиста може да буде истинита. Зато ћу у овом писму само укратко о херцеговачком огњишту, с надом да ћу на тај начин код најстаријих Херцеговаца у свијету побудити сјећање на дјетињство и рану младост, а понекоме од њих натјерати сузу у око или барем само мало затоплити душу. Наравно, све уз сазнање да нико од млађих Херцеговаца неће повјеровати у ову причу. А заиста ме радује да је тако, јер то је најбоља потврда да млада генерација Херцеговаца данас живи другачији, много лагоднији и бољи живот.

То са Херцеговином и херцеговачким огњиштем, до прије нешто више од пола вијека, сјетиће се и потврдити најстарији Херцеговци у свијету и овдје, било је овако.

Биле су куће и кућерци, често покривене сламом или каменим плочама, у којима је било пуно чељади, а свега осталог мало. Обично негдје на средини сваке од тих жалосних кућа, која се цјелокупна састојала од само једне просторије, димило је огњиште. Зими али ни љети, ватра се на њему није гасила, само што би жераву ноћу запретали и затрпали у луг, да би тако дочекала јутро и била поново упаљена. Ту се кувало, пекло, варило, спремало...

И све је било чађаво од дима. Чађаво огњиште, чађави зидови и на њима таве и котлови објешени о дрвене клинове. А крај огњишта мршава чељад. И она чађава, чупава, мрљава... Само им очи свијетле и пуне наде.

Чим би сунце сјело на брдо, окупила би се око огњишта бројна кућна чељад на вечеру и починак. Да се мало огрију и угрију зими и окријепе топлим јелом, љети и зими. То је уједно био и једини заједнички оброк, док би преко дана свак јео гдје је стигао и шта је стигао, ако би што стигао.

Давно некад о томе сам, из уста једног изворног Херцеговца који је већ задуго на истини, слушао причу, премда сам и сам понешто, у раном дјетињству, доживио и видио. Ту његову причу слушао сам на десетине пута, али увијек с пажњом и великим занимањем као да је први пут чујем. А тај некадашњи Херцеговац је, сјећајући се свога дјетињства и младости, причао овако:

- Најчешће се за вечеру приправљао скроб, пура или пријеснац са кисјелином. А кад би, тамо неђе под јесен или кад већ зазими, скували купус на сувој браветини, то би била права гозба. Постави се синија крај огњишта, па у један велики сан искрене пура, спремљена у гаравом и чађавом котлу на огњишту, и то још засмочена млијеком, цијелим сиром или лојем. Посједамо около на трупине и камене столице, а приватимо дрвене кашике у руке. Тањира није било. Па кад онда настане јагма и отимачина, ко ће прије и ко више, мили Боже. Док би дланом о длан, празан онај сан, па шта је ко уватио и уватио. Никад се, кунем ти се великијем и јединијем Богом, нијесам најео до ситости, сем о Божићу. Нијесам вала ни за крсну славу јер би званице и старији били у кући за трпезом, а ми остали свак на свом послу или ту неђе испред и око куће, па ако за нас што остане и остане.  

Ту би редовно мало застао, погледао некуд у даљину и на тренутак се замислио. Какве ли су му се све слике, у тим тренуцима, указивале у глави, то је само он знао. Сви ми остали знали смо да је, у вријеме Првог свјетског рата, обишао цијели свијет и видио људи и земаља као мало који други Херцеговац. Најприје су га, као младог момка, Аустријанци одвели на источни фронт у рат да се бори за цара Франца Јозефа и његове циљеве и идеје. Чим се указала прва повољна прилика, њих десетак Срба су се предали Русима. Потом је прегазио сву Русију, а то је пола свијета, па онда кроз кинеску Манџурију и стигао до обала Жутог мора. Одатле се завезао вапором, па отпловио чак до Америке. У Америци се јавио у српске добровољце, па опет плови, плови, плови... И тако све до Солуна и солунског фронта. На Солуну су гранате падале исто као што пада зрње града, али је он ипак остао жив. Тог свога пута око свијета, у причи, сјећао се упоређујући све са Херцеговином.

- Вала сам прошо и видио што је мало ко други. Али вјерујте ми, људи, Херцеговине и херцеговачке сиротиње нема ниђе на свијету. Свуда куда сам год пролазио, повољније је за живот него ође у нас. И свуда се боље живјело него у нас. Ниђе наших кућа чађавица и димљивог огњишта, ниђе биједе и немања као у нас. Памтим доста кућа у којима се крај огњишта била чељад, а у другом крају лежале по двије краве ранитељице. И све је то на иста врата улазило и излазило.

Сјетим се понекад те његове приче, па се одмах и запитам: шта ли су овдје тражили и због чега овамо долазили бројни освајачи и завојевачи? Шта им је то овдје требало и на што су се залијетали? А кад би год и било откуда дошли, отели би оне двије кравице хранитељице, запалили ону жалосну кућу и убили понеко кућно чељаде које није на вријеме замакло у гору.

Неки веле да овуда кроз Херцеговину воде сви путеви и да освајачи, на путу према богатијим и љепшим земљама, нису ни имали куда друго. Али ко то тражи пута кроз беспуће, кроз љути крш, преко негостољубивих брда, планина и долина, куда ваљана пута никад није било и куда се, чак и данас у 21. вијеку, с муком путује. Зар није било толико равница и њихових широких друмова, тамо негдје сјеверно од Херцеговине или морске пучине нешто јужније од нас, по којој се лако плови и стиже у све крајеве свијета. А они баш оварисали овуда, па насрнули на наше чађаво огњиште. Ваљда због тога она пјесма, која је упућена баш оним Херцеговцима у даљини и туђини, и вели: „Дођи, види крваво огњиште, што га перу сњегови и кише“. Тако, захваљујући освајачима и завојевачима, то наше херцеговачко огњиште није било само чађаво него и крваво.

Овдје у Херцеговини тек су средином 20. вијека шпорети почели да замјењују огњишта. Били су то они велики црни шпорети, такозвани фијакери, које су у Билећи, сјећам се добро, ручно израђивали мајстори Ђоко Јањић, Зајко Теларевић и Јово Скочајић.

Онај исти стари Херцеговац који је обишао цијели свијет, још као основцу, једном ми рече:

- Чим порастеш, бјежи у свијет. Свуђе ће ти бити и боље и љепше него ође, али исто гледај да се ожениш одовуда, да наше ђевојке не остају неудате. Колико је само најљепших и најбољих Херцеговки остало неудато. Изгини момци у рату или отиђи у свијет, а оне јадне остани неудате ту на очевом чађавом огњишту.

Нисам га послушао и сад се кајем, премда кајање не вриједи и увијек је за њега касно. А заиста сам му вјеровао и хтио да га послушам.

На завршетку кратке приче о чађавом огњишту, вратимо се на њен сами почетак, па се још једном присјетимо биографија бројних познатих и признатих Херцеговаца и онога њиховог наводног жала за повратком на родно огњиште. Е, ко за тим огњиштем и таквим животом жалио и желио да му се врати, жалили га жива. Срећом лијепом, тако је само у причи и само у биографији, јер му се досад нико није вратио.