Одавно више нема руха ни дјевојачког сандука. А сваки је, онако изрезбарен, ишаран и украшен и са обевезном бравом и кључем, представљао право мало умјетничко дјело. У њему је било мјеста за рухо које ће дјевојка, кад се уда, подијелити сватовима и мужевој родбини, као и за дјевојачке личне ствари и стварчице. У сандук би се обично ставила неколика струка босиока, смиља или лаванде. Мирисао је сандук ко и дјевојачка душа.

sanduk.jpg (210 KB)

Херцеговини је некад било на стотине прича о дјевојачком сандуку, занимљивих, интересантних и невјероватних. Све сличне, јер су о истом, а опет некако различите и посебне. Али, чим је стигао телевизор и уселио се у наше домове, приче о дјевојачком сандуку су почеле да блиједе, да се заборављају и вену. У сјећању су задржане само поједине, што не значи да су оне најбоље, најинтересантније и најзанимљивије.

Није било баш једноставно напунити и приредити дјевојачки сандук. То је захтијевало времена, новца и труда. И није свак могао да завирује и пребира по њему, дјеца поготово. За њих су сандук и његов садржај представљали велику и недокучиву тајну. Само сам једном, кад ми је било свега шест година, имао прилику да завирим у дјевојачки сандук. Одвели су ме у госте код рођака, чија је кћи била испрошена а за десетак дана се спремала и свадба, па су моји донијели дарове. И док је будућа млада показивала шта је све спремила у сандук, неопажено сам се ушуљао, стао иза одраслих и сав задивљен уживао у виђеном. Било је ту свега: пераћих и чистих сапуна, везива, плетених чарапа, прслука џемпера, рукавица и шалова, пешкира, тканих серџада, куповних кошуља, блуза и сукања, марама и марамица, огледала, чешљева, шналица... Нашла се чак и једна празна флаша, необичног облика и са израдом. У преградку су били љешници, ораси и бадеми, све разврстано и сложено у посебне кутијице. Крај њих, такође у преградку, шићке и плетеће игле, маказе, напрстак, један ђердан, минђуше, неке ђинђуве...

И сами заинтересовани, знатижељни и занесени, одрасли ме задуго нису примијетили иза себе. А будућа млада је, клечећи на кољенима, претурала по сандуку, предано показујући шта је све спремила у рухо. Са њеног лица и из сваког покрета избијало је одушевљење, задовољство и срећа. Кад сам коначно откривен, узели су ме за руку и извели из собе. Није дјевојачки сандук за дјеце и њихових очију. Било је, међутим, већ касно јер сам све видио. И не само видио, него и заувијек запамтио. Та слика ми је и данас у очима. Заборавио сам батине које сам добијао у дјетињству, из времена кад су се дјеца још увијек васпитавала искључиво шипком, заборавио појединости из студентских дана, најљепшег и најдражег животног доба, не сјећам се више ни многих виђених филмова и стотина прочитаних књига, али ми и сад у очима стоје слике оних бројних ствари и стварчица, које су стајале сложене у том дјевојачком сандуку. Давно је то било и давно све даровано, потрошено и подерано, али слика не блиједи. Прије неколико година, умрла је и та родица, али ни то није допринијело да нестане сјећање на њен дјевојачки сандук. Оно се повремено јавља у сну, понекад и на јави, не дајући тако тим давним сликама да се побришу и уступе мјесто ономе што се догодило посљедњих година.

Били су то задњи дјевојачки сандуци. Неко вријеме послије, умјесто дјевојачког сандука, родитељи су удавачама често куповали на дар шиваћу машину. А данас, да је неко купи, сви би се смијали и ругали. А како би се тек смијали дарованом чистом сапуну.

Знао сам једног нашег Херцеговца који је, за пет и по година, добио четири кћери. Тај је одмах почео да прича да му, колико је рећи сутра, ваља припремати дјевојачке сандуке и набављати и приправљати све што је за њих. Неколико година касније, родиле су му се још двије кћери, па је утростручио причу о трошку који га чека.

- Кад чојеку окрене недаћа. Нијесам сретан да ми у кућу стижу дјевојачки сандуци, него ће се ево из ње износити. А није шала шес ђевојачких сандука, мој лијепи брате.

Али, док су му кћери порасле и приспјеле за удају, укинути су и дјевојачки сандуци. A све су му се поудале и добиле своје потомство. У старости није причао о властитој недаћи него се хвалио:

- У мене је четрнестеро унучади, ко четрнес златних јабука. И нек се неко пофали да има боље зетове од мене. Шесторица, а сваки ко бијела вила и чојек на свом мјесту. И џаба ти то, него ми све отишле у умна и фина мјеста, нема ниједна да је у снијегу и мећави.

Сава Ремов је казивао да су из Ремовића велике породичне задруге, за близу седамдесет година колико је памтио, изашла тачно двадесет и четири дјевојачка сандука. Више су им се рађала женска него мушка дјеца, а ниједна није остала неудата, па је морало бити и дјевојачких сандука. То је коштало и тражило времена и рада. А Сава није био било ко, него истинит човјек, познати херцеговачки мајстор за све, велики памтиша и говорник, па је имао близу тридесет вјенчаних кумстава, због чега се његовој причи мора вјеровати.

Једна наша Херцеговка, ту из једног мало височијег села, имала је припремљен дјевојачки сандук о коме се причало у пола Херцеговине. Нема чега није било у њему, причали су они који су имали прилику да виде њено дјевојачко рухо. Та је била не само вриједна него и лијепа. Упркос свему, остала је неудата. Како се оно у Херцеговини лијепо вели „бирала бирка“, тако је и она одбијала просце и пропуштала прилику за приликом. Послије је више нису ни просили јер су се момци бојали да ће бити одбијени, а уједно почели и сумњати да са њом нешто није у реду, чим је вратила толике просце. Тако је заувијек и остала у родитељском дому. Дјевојачког сандука се, међутим, није одрицала све до посљедњег дана живота. Слагала га је, преслагала, допуњавала, пазила и увијек држала под кључем. Кад је умрла, хтјели су да и њен дјевојачки сандук спусте у гроб, али није било довољно мјеста. Неколико дана касније, братић јој Лазар, по молби остарјелог оца, изнио је њен дјевојачки саднук из куће и негдје га тајно закопао са комплетним садржајем.

- Кад  није било среће да дарове из сандука подијели сватовима и свадбарима, нека све хаирује црна земља, која је и њу хаировала, а и нас ће све остале, па кога прије кога касније - закључио је њен већ остарјели брат.

Тако је на необичан начин из куће изнесен и тај дјевојачки сандук. Нека га више нема и нека о њему остане само прича.

Ту је крај и причи о дјевојачким сандуцима. Једном било, па га више нема и сад се само спомиње. Али, драги читаоче, ако си Херцеговац па си негдје далеко у свијету или си ту у неком од херцеговачких градова, нека те ова прича подсјети на прошлост и све оно чега више нема. Ако си у одмаклим зрелим годинама као и писац ових редова, сјети се дјевојачког сандука своје мајке који је, можда и сад, у твојој родитељској кући. Или, ако си нешто млађи, сјети се бабиног, заслужила је то она по много чему. Сјети се да су из тог сандука изашле најбоље мајчине или бакине жеље за твоје рођење, одрастање, школовање и срећан живот. Сјети се...