Кад из Херцеговине дођем у Бањалуку, из године у годину, примјећујем сваки пут да је она све већа и љепша. Опасала се Бањалука зеленим појасом, званим Врбас, а око ње на сваку страну нови и модерни путеви, баш као ђердани око ђевојачког грла. Уређена и нашминкана Бањалука, па ми личи на кршну и лијепу, тек стасалу, Крајишкињу. Чим је видим такву, одмах помислим да је мало градова који су, током 21. вијека, толико порасли и тако се прољепшали.
Али та иста порасла и прољепшана Бањалука гледа мене Херцеговца, који сам у њу стигао, помало са висине и некако охоло, како и гледају све око себе цуре које су изашле на нам и на глас. И као да се пита: из које ли је забити овај овамо долутао?
У тим тренуцима, одмах помислим на Београд. И одмах се сјетим да ме и Београд, кад год сам у њега стигао, на исти начин гледао и исто питање сам себи постављао. Дошла ми Бањалука слична Београду, па ме, онако маленог, нејаког и препаднутог, гледа неким посебним погледом. Од тог погледа би и јачи и већи застао и задрхтао, а не онај ко долази из мале и нејаке Херцеговине која је свакоме, поготово великима, била и остала богу иза леђа и девета рупа на свирали. Издеречила очи на мене она иста Бањалука која ме, некад док је била мања, поготово у вријеме рата кад су Херцеговци стизали свуда гдје је било густо, гледала кротко, покорно и љубазно као свој свога.
Дође ми да одмах из ње изађем и да више никад у њу не дођем. Али истог тренутка се присјетим да Бањалука без мене може и истовремено запитам – могу ли ја без ње? И сјетим се да ни она више, једнако као и сви велики и лијепи градови, не умије да види било шта што је мало и што долази из мале Херцеговине, па ми некако буде мало лакше и осјећам се за трун слободнији. И просто видим да прелијепа Бањалука, онако с висока, гледа некуд на високо и да мене и сличне мраве, што миле негдје испод по земљи, више и не примјећује, као што ни сви остали велики не могу и не умију да примијете било шта што је мало, па ми и од тога буде лакше. Осим тога, јасно ми је да су сви главни градови исти и да сви, некако на исти начин, гледају однекуд с висока.
Кад дођем у Бањалуку, најсличнији сам Гламочаку који, кад му роди кромпир, ступа поносно, а на питање одакле је, одговара смјело и одважно:
- Ја из Гламоча.
При том, ријеч Гламоч посебно наглашава, а изговара гласно, желећи и на тај начин свима дати до знања да долази баш из мјеста. Али, чим кромпир изда, он на исто питање одговара оним истим ријечима, али сада тихо, погружено, жалобно, разочарано, плачљиво и болећиво. Тада ријеч Гламоч отеже да би свак живи знао да долази из немјеста. Тако и ја, кад имам у џепу, а никад у њему није ни било превише, одмах будем мање препаднут и скоро да и не уочавам да ме Бањалука гледа са висине. А можда се њен поглед тада и разведри јер сви велики, а и мали градови, на један начин гледају оног с пуним џепом, а на други људе празног новчаника, ако новчаник уопште и имају. Зато је у Бањалуку и све друге главне градове најбоље долазити на европски начин, јер је Европа данас у нас популарна и „без алтернативе“. А то подразумијева да џепови обавезно морају да буду пуни европских новчаница. Не признаје Бањалука, једнако као ни сви други главни гладови, ничије и никакво право сем оно које из евра проистиче. Та врста права је данас подлога свему и из њега проистичу сва остала права.
Кад дођем у Бањалуку, одмах се сјетим да је она у нашим херцеговачким главама, још од првог тренутка кад је постала главна, била мала и нејака да би нам замијенила Београд. Београд је за нас Херцеговце био и остао оно баш Београд. Онолики и онакав какав је и у изговору рођених Београђана који, кад их ко приупита одакле су, из пуних уста и са оним отегнутим „е“ одговарају:
- Из Беееограда.
И док то изговарају пуни су самопоуздања и увјерења да долазе из најглавнијег града што им, по самој природи ствари, одмах даје предност над свима осталим који се ту затекну. Херцеговци из Београда узалуд причају да Београд више није што је некад био, јер им ми у Херцеговини не вјерујемо. Узалуд нам казују да је и у Београду дошло вријеме да паметни заћуте јер од полуписменог набијеђеног олоша, који непрестално прича и хоће да буде слушан и гледан, а успут се докопао и пара, немају више прилике ни да проговоре. Узалуд нас увјеравају да у Београду и они са највећим академским титулама и знањем и сва остала српска памет, данас скида капу и поклања се пред новопеченим богаташима, од којих многи, по ономе што знају, не заслужују ни диплому мале матуре. Али шта то све вриједи кад смо, ми Херцеговци, Београд пригрлили и кад му све опраштамо. И кад ћемо му опростити чак и онда кад нас упита:
-А где оно беше та Херцеговина и ко су ти, како оно рече, Херцеговци?
Узалуд је Београд пред Европом и цијелим свијетом давно признао и, из дана у дан, све више признаје да ми нисмо његови него бањалучки и сарајевски. И да са нама нема ништа, нити што планира.
Уосталом, много шта ми Херцеговци нећемо да схватимо ни прихватимо. И на много шта су нас узалуд покушавали и покушавају навићи, па и на Бањалуку. Кад је, има од тада скоро двјеста година, Али-паша Сточевић Ризванбеговић, задобио право да формира херцеговачки пашалук и да засједне у Мостару и у њему столује, свима нама, с једне и друге стране Неретве, поручио је гласно и јасно да нам више не треба ићи султану у свијетли Стамбол. Свијетли и велики Стамбол нам је стигао на кућни праг, ето таман ту на корак, у Мостар. Ми му, међутим, никада до краја нисмо повјеровали нити смо се успјели навикнути на Мостар. Послије се никако нисмо могли навићи ни на Сарајево, у оно аустријско и касније у Титово вријеме. Како ћемо се онда навићи данас на Бањалуку, а на Сарајево поготово.
Можда Бањалука, мене и све друге Херцеговце, кад стигнемо у њу и гледа с висине, знајући да је не прихватамо онако како би требало, оно баш да нам је главна. Додуше, кад Бањалука стигне у Херцеговину, не заврће барем језиком кад је питају одакле је, као што то чини Београд. Али по свему другом се јасно види да је главна и да би хтјела бити још главнија. Научила ваљда од Београда како треба кад се постане главни. И то баш у кратком року научила. Чим је постала главна, одмах је заузела главни став и на главни начин се почела и понашати. Тако, уосталом, раде сви који су иколико главни. И тако ће радити све док главних буде.
Кад дођем у Бањалуку, па проходам Господском улицом да мало протегнем ноге послије предуге вожње, одмах се сјетим да је она од Херцеговине далеко скоро колико и Београд. А колико је тек од Бањалуке до Херцеговине и како ли је из ње путовати за Херцеговину лошим путевима. Зато, ако Бањалуке нема превише у Херцеговини, нема ни Херцеоваца превише у Бањалуци. Ријетки су они који се у главној бањалучкој улици могу сусрести. А кад некога од тих ријетких случајно сретим, одмах знам да је Херцеговац, таман да га раније никад моје очи нису гледале. Херцеговце је лако познати: високи и кракати, кошчати, свијетлих очи и лица, једном ријечју - виђени. Али више им корак није од метра, као што је док ходају Херцеговином. Газе ситно као да и нису Херцеговци и некако бојажљиво, па се и по томе види да Бањалука не држи превише до њих и да јој нису богзна ни потребни.
У пријератним годинама кад нам је Сарајево било оно што нам је данас Бањалука, тај град бијаше пун Херцеговаца на руководећим мјестима. Тих година у Сарајеву се говорило да Херцеговци имају дуге вратове зато што их стално истежу, погледујући преко Ивана има ли у Сарајеву које слободно директорско или руководеће мјесто. У Бањалуци, међутим, данас неки други директорују и руководе. Херцеговачка памет, довитљивост, говорништво, продорност и урођено лукавство Бањалуци изгледа не требају. Истина, тешко је рећи да ли је до Бањалуке или до Херцеговаца. Нема Херцеговца који је, откако је Бањалука постала главна, купио стан или кућу у том граду. Ко год је имао пара, куповао је и купује у Новом Саду, Београду или на мору. Па ти сад знај – је ли до Бањалуке или је до нас Херцеговаца. Знам само да из Херцеговаца никако није могло напречац да ишчили лукавство, продорност и довитљивост.
Па нешто размишљам: да ми је како да стигнем у Бањалуку, али не овако како сам досад стизао него да оно баш дођем како се у својих и долази. Али да не дођем сам него да са собом поведем моје кршне, лијепе и мудре Херцеговце, па да станемо насред ње, ондје између Банских двора и наново подигнуте цркве, и да загангамо по херцеговачки. Нека зна Бањалука да смо Херцеговци и да смо јој дошли. Али како да наговорим Херцеговце да идемо у Бањалуку кад они сви хоће у Београд или Нови Сад. Ако у Бањалуци нису међу главним, у Београду и Новом Саду јесу. Неко је израчунао да је, на три-четири године пред отаџбински рат, само у Београду било 60 директора и других руководилаца који су родом са подручја седам билећких села познатих под заједничким називом Врањска. А колико их је тек било и колико их и сада има из осталих херцеговачких села и градова.
Упркос свим тим сазнањима, жеља ми је да са мојим Херцеговцима банем у Бањалуку, па да загангамо насред ње. Неке жеље се остваре, а за неке нема наде. Нема ни за ову моју. Али, пожелио сам, а оно се и каже да само треба снажно пожељети.
