Капа је била и остала најпрепознатљивији дио одјеће, тако потребан и истовремено тако излишан. Све у складу с временом и у зависности од времена. Тако су, у оним некадашњим временима, капу сви устицали. Вијековима је била срамота доћи међу народ  без капе. Ко би стигао без ње, скоро као да је без гаћа. Подсмијех и руга су ишли за њим, па се свак трудио да је има, ма каква била.

618103bf554ff.jpg (69 KB)

Али времена су се промијенила, а с њима и људи, па је дошло савремено доба у коме је капа постала чист вишак. Због тога нас је данас посвуда највише гологлавих, што једнако важи за мушки и женски свијет. Ваљда је то тако почело да бисмо свима показали како нам је лијепа коса и како смо фино зачешљани. Почело па се и отело, да би, у 21. вијеку, дошло дотле да капу не носе ни они који су без иједне длаке на глави. Понос и љепота бити ћелав и голог тјемена, па тако и они који имају косу често брију главу да би пристигли ћелавце и изједначили се с њима и тако постали модерни, интересантни и женском свијету привлачни. Ето, са савременим вијеком је стигло свако чудо, па и то. Није више фризура за приказивање и показивање, него је то код женских задњица, због чега ваљда и носе хеланке, а код мушких голо тјеме.

У протеклим временима, по капи се знало све и свак се по њој распознавао. Знало се ко коме народу припада, коме сталежу, којој војсци, служби... Довољно је било погледати у капу, да би се знало с ким човјек има посла и ко стоји пред њим.

У оно давно турско вријеме, које је трајало пуних пет вијекова, у султановој огромној царевини се носило на хиљаде различитих капа. Једну су капу устицали јаничари, другу аге, трећу бегови, четврту паше, пету низами, шесту хоџе, а султан је имао посебну. Да се и не говори о онима који нису припадали првима, другима, петима ни шестима, па су једну носили шегрти, другу калфе, трећу газде, четврту трговци, пету... И кад се све то изреда, тек онда на ред долази обичан народ. За правовјерне муслимане био је предвиђен фес, у граду и на селу. Невјерницима, православним и католицима, који су живјели у граду, такође је следовао фес. Обична сеоска раја, једна и друга, устицала је шта је имала, ако је имала, а кнезови и богатији сељаци носили најчешће фес, поготово кад би силазили у град.

Кад је дошла Аустрија, све се промијенило и све остало исто. Промијениле су се понајвише капе. Од турских капа остали су понајчешће и понајвише фесови, али је зато нових било на стотине. Једну врсту капа су носили војници, другу подофицири, трећу официри, а сваки род војске је имао и своје капе. Високи официри су опет имали своје, а ћесар такође устицао посебну царску капу. Па онда жандармеријске, полицијске, чиновничке, филаначке, ђачке... Господа је носила шешире, мушкарци и жене. За обичан народ опет је била резервисана обична капа, па су сељаци, радници и градска сиротиња устицали шта су стигли. Под Аустријом се живјело знатно боље него у турско доба, па је и капа било више. Ипак, било је и тада доста чупаве сиротиње која није имала ни за капу, па је ходала гологлава.

Са старом Југославијом стигле су и нове капе, поготово кад је ријеч о војци и војницима. Са промјеном државе, војска одмах промијени и капе, и то сви редом. Са грађанима то иде мало теже, премда и они временом устакну неке нове. Тако је било и у тој новој држави која је ујединила јужне Словене, католици и православци су одбацили фес и устакли неке друге капе, а и муслимани су га знатно мање носили него у турско и аустријско вријеме.

У новој Југославији војска је опет промијенила капе. Народ, а тада је све постало народно, такође. И већ у то вријеме, наступило је доба гологлавих. Дошла таква мода из свијета. Истина, нису сви одједном постали гологлави, него прво млађи, а онда полако и старији. Како су умирали старији, тако је бивало све мање и капа на главама. Нестале су старе врсте капа, фесови, заврате, шајкаче и шубаре. Устакнуте су неке нове, другачије и приличније и прилагодљивије времену и приликама. Муслимани су на главу, умјесто феса, ставили модру беретку, овдје звану французица, а Срби и Хрвати углавном качкете. Свак је, међутим, опет имао своје, упркос заклињању да смо једно и да нас ништа не може посвађати и раздвојити.

Ипак смо се посвађали и потукли, па раздвојили и растројили. Тако раздвојеним и растројеним капе нам више нису ни биле потребне, па смо их у 21. вијеку скоро потпуно укинули. Шта ће нам капе кад живимо побашка, свак у свом дворишту. Тако их више често не носе ни попови, фратри и хоџе, а не ко други. И тако су, кад су капе у питању, остале само приче о капама.

Једна од тих прича вели да је капа многоме скинула, али и сачувала главу. Тодора Ђурова су, пред избијање рата 1941. године, мобилисали и његову јединицу турили тамо негдје близу Бањалуке да брани земљу од њемачке навале. Кад је, само мјесец дана касније, капитулирала стара Југославија, војска се расула на разне стране и Тодор се, као и већина осталих војника којима је до куће било далеко, ослободио пушке, али је зато купио фес, и то црвен ко ружин цвијет. И одмах га је устакао, а војничку шајкачу бацио у грм. С њом је бацио, војничку буквицу и малу пјесмарицу штампану ћирилицом. Онда је кренуо пјешице за Херцеговину. Послије је годинама, Бог да му души прости, причао:

     -Те ја, Бог ти помого, с оним фесом на глави полако крени кући. Сустижу ме Нијемци с камионима и тенковима. А ја, стани мирно, па их поздрави. Машу они и одздрављају, а неки би ме чак и повезли по десетак километара, док им не стигне наређење и команда да се зауставе. Ја онда опет поздравим, па продужим пјешке. Кад наиђем на усташке страже, опет поздравим. Бијаше их већ по свим мостовима и раскрсницама, још нијесу имали усташке униформе, само пушка и опасач, а на капи велико латинично слово у. Питају ме ко сам и одакле, а ја казујем да сам од Билеће и да се зовем Мујо Шеховић. Бива муслиман, што се види и по фесу на глави. И они ме поздраве, па ми и пут покажу. Тако сам, с оним фесом на глави, стигао кући. А да ми није било њега и да сам казао ко сам, или би ме Нијемци заробили или усташе убиле.

Неки Јован Бјелица, некад давно у турско вријеме, направио је капу од дрвета. Са том капом на глави отишао је у бој против Турака, а у то вријеме ратова, буна и бојева у Херцеговини је било као ријетко гдје друго. Та његова капа од дрвета била је ваљда српски рајински прототип шљема јер бољи нити су умјели да направе нити могли да набаве. Капа од дрвета га није спасила, па је остао без ње и без главе, али јесте послије ушао у епску народну пјесму, у којој се, између осталог, вели: „Ту погибе Јоване Бјелица, оста пуста капа дрвеница“.

Билећког сликара, Брана Кокоља, некад у оно комунистичко вријеме, позвали су на рибање у Комитет, и то ради тога што им се није свидјела његова слика, поготово текст испод који је садржавао презимена свих породица исељених из долине Требишњице пред стварање Билећког језера. Међу тим презименима није било муслиманских, па му је и то замјерено, пошто је у то вријеме у свему морало да буде једних, других и трећих. Сликар се бранио да у долини Требишњице није било муслимана, да није против изградње хидроелектрана , нити је желио да подбуњује народ, али узалуд. Натрљали су му нос и убиједили га да одмах склони слику из градске кафане. Кад је излазио из Комитета, Милош, вјечити комитетски службеник, прецизан, са свијешћу да је друштвени динар светиња, вјеран Титу и Партији и код многих познат као калуђер комунистичког манастира, упозори га да је на вјешалици у ходнику заборавио шубару. Сликар се врати, устаче шубару, мало застаде да се прибере од свега, отхукну, па вели:

     -Добро је кад сам изнио главу, а за капу ћемо лако. Биће капа док је главе.

Тако, из приче у причу и од капе до капе, стигосмо и до наших дана. А у нашим данима нико ником капу не скида. Како да је скине кад је и нема на глави. Укинута је и изрека: „Покриј се капом“. Данас кад смо гологлави и кад се капе мијењају лакше него икада, капа је многима подигла главу. Тако подигнуте главе мало шта виде око себе. Некад се говорило: „Срећа ти је да ти је та капа на глави“, а данас се више ни то не призна. Све се окренуло и изврнуло с ногу на главу, па би било најбоље многима рећи: промијени главу, не мораш капу.