kiša.jpeg (184 KB)

Пада љетна киша на жедну земљу Херцеговину, пада и оглашава свој долазак громовима и муњама. Сијева, грми, тресе, тутњи и протреса камену земљу. Чини се да се против ње уротио и Свемогући који кишу, муње и громове и шаље. Као да је одлучио све да спржи и раскомада у парампарчад.

Херцеговина ни бели на сву ту силну тутњаву, сијевање и грмљавину. Одавно је већ навикла да на њу грми, сијева, тутњи, тресе и истреса. Не би да није ту гдје је и да није оно што је. Све има свој закон и свој разлог. Суђено да носи јаре рогове.

Пада жељена љетна киша послије велике суше и припеке, пада на своју баштину и весели све живо што је доље испод дочекује. Пада по прашњавим крововима и спира их да би бљеснули новим сјајем, по дрвећу које још није издахнуло да би на њему оставила капљице које ће, кад престане и огране, заблистати на сунцу преламајући се у дугине боје. Пада и купа занеопранила говеда, овце, козе и сваку звјерку која каменом земљом гамиже. Пада по спрженој трави која се давно предала, испуцалој земљи, по прашњавим путевима, зидовима и буњиштима. Пада по пожариштима и гаси их, по њивама, виноградима и пашњацима планинским. Пада по гробовима давно умрлих, па се и они веселе горе негдје на небу јер су за живота остали жељни љетне кише.

Не постоји ништа на свијету што би, тако лако и брзо, донијело радост, отјерало херцеговачку нервозу и нерасположење као љетна киша. Она је лијек за много шта, а понајвише за Херцеговце.

И док киша пада, Херцеговци сједе и стоје испод настрешица и стреха, по кафанама, кућама, пролазима... И тако, сједећи или стојећи, задовољни и са повраћеним расположењем, разговарају и причају херцеговачке приче. Ни у једно друго доба те приче нису тако сочне, питке и доживљене као кад пада љетна киша.

     -Зна ли ико колико има да није пала киша?

     -Скоро три мјесеца јер је задња пала о Тројичину дану.

     -Вала, људи, ни овакве суше прије било није.

     -Шути и буди задовољан што је и сад пала. Како би да је није било прије Митрова дана. Причо ми је покојни отац да је запамтио, некад док је био још ђететом, да кише није било цијело љето и да је пала тек на десетак дана пред Митров дан. Све чатрње и ублови су били испражњени, двије трећине извора по гатачкој површи пресушило, а Требишњица толико утањила да ни на једном мјесту није прелазила преко кољена. Од Билеће па ено до Требиња, сваки дан се могло виђети како низ оне стране освакуд згоне браве и говеда на ријеку да их напоје. Догонили су и из села по десет километара удаљених од ријеке. Ето какав је то живот био. Мука једна и ништа друго.

     -А мени је ђед причо да су воду, те сушне године, доносили са Огорча, који ни тада није пресушио, али је толико био утањио да је у реду ваљало стајати од јутра до подне. А кад дођи на ред, бурило се није могло наточити за кварат сата. Па неђе он ишо на воду, а кад је наточио и кренуо, запни му кукрица за ногу, па посрни, полети и пани низ неке стијене. А оно ојађело бурило му одлети с рамена, бупни о греду и искочи му дно. Неки чојек с Дубраве, кад је видио шта би с њим, послије му од своје воде даровао пуну канту да му чељад не поскапају од жеђи. Никад му то није заборавио и све до смрти је помињао то његово доброчинство и чоество.

     -Отишо неки наш у Беч, па се чудио љепоти и величини царског дворца Шенбрун. Па га питали, шта му се чини, колико вриједи дворац? А он им вели да вриједи једне добре љетне кише у цијелој Босни и Херцеговини. Свидио им се одговор и то је, како веле, и у царске књиге записано.

     -А причају људи да има земаља, доље неђе у жаркој Африци, у којима киша не пане и по годину, па и двије и три. Умре понеко и крепа понешто од силне жеђи, али опет доста народа и свега живога преживи и дочека кишу. Каква ли је тамо радост кад пане киша, кад је овђе у нас оволика. И каква ли је њихова мука и невоља.

     -Е вала нек по томе има неко ко је гори и од нас Херцеговаца.

     Тако тече херцеговачка прича док пада љетна киша којој се све живо радује.  

                                                                  *

Пада каснојесења и зимска киша на земљу Херцеговину, пада и чини невеселим, нервозним и нерасположеним све живо што је доље испод дочекује. Пада по сивом и хладном камењару, по земљи пренадојеној влагом, по улицама и путевима пуним локава, по крововима са којих се слијевају потоци воде, по мокрим зидовима, пашњацима планинским... Хуче планински потоци, а херцеговачке ријеке се распрострле од брда до брда и ваљају своју огромну воду. Све што им се нађе на путу, купе и односе даље према ушћу. Крашка поља су пуна воде и сад више нису поља него језера.

И док киша пада Херцеговци поново стоје или сједе испод настрешица и стреха, по кафанама, кућама, становима, пролазима... Чекају да вјетар и пљусак мало умање па да крену тамо гдје су и намислили. Кишобран им слабо помаже јер, тих дана кад је јак јужни вјетар, киша не пада окомито него укосо и водоравно.

И опет тече херцеговачка прича, сочна, занимљива и питка, али нервозна и тугаљива, прича нерасположења и жалбе.

     -Зна ли ико жив је ли данас осми или девети дан отко ово чудо непрекидно пада?

     -Мени се чини да је девети, ако није и десети.

     -Девети, девети.

     -Е ђаволи је пили. Није падала кад је требала, него оварисала сад, па не престаје. Све живо струну од ње. Увалила ми се ова влага у кости, па од болова нит могу живјет ни мријет.

     -Ово није било од постања свијета.

     -Шути, било је и горе. Причо ми је ђед да је киша, некад давно кад је он био мали, падала непрекидно петнест дана и исто толико ноћи. Све се живо било претворило у воду и влагу. Потоци су текли тамо ђе их никад прије није било. Свака јама је бљувала воду. Најпослије, у Фатничком пољу надошла толика вода да је потопила и ону цркву на Умцу. И не само да је потопила, него је и зеца ишћерала навр ње. Немо више куд зец од силне воде, па спас потражио на црквеном крову. Ето каква је то силна киша и прољеванија била. Кажу да је тог пута у Калцу у неколике куће проврела вода. У једној чак грцнула из огњишта. Она ојађела кућна чељад, у страху као пред судом божјим, побјегла нивише према Качњу, спашавајући живу главу.

     -А како је тек у Индији ђе, за дан и ноћ, пане кише колико у нас за цијелу годину. Тамо кажу не пада него се с неба на земљу просто сручују потоци. А надошле воде само што проносе надуте лешеве људи и стоке. И нико ни бели за то.

Тако је то у Херцеговини кад пада киша.

Господе, који кишу дајеш, нигдје нијеси хваљен и вољен као у Херцеговини кад ударе љетни пљускови. И нико ти на томе није захвалан као Херцеговци. У другим, срећнијим и богатијим земљама, гдје киша љети пада кад год је потребна, људи и не примјећују да она заиста пада. Њима је то уобичајено и нормално исто као што сваког јутра свиће и сваке вечери смркава. Зато те, кад им кишу дајеш, ни не помену, за разлику од Херцеговине гдје те, за љетне кише, хвале и величају, а за каснојесење и зимске грде и псују.

Зато, Господе, просипај и даље кишу по Херцеговини, не штеди имаш бар ти одакле, али убудуће памет у главу па је мало боље распореди. Повише нам је давај љети, а помање у касну јесен и зими. Херцеговци ће ти на томе бити захвални више него ико други јер жедни најбоље и знају колико киша вриједи.