- Е што ја, људи, имадијах косијер, то је за причу. То се опричати и описати не може. Није га било у цара ни везира, у Влаха ни у Турчина. Није то био косијер него мач пламени. Оштар и наручит, а ни лак ни тежак, него оно баш таман. А кад га погледаш, ти би реко, шта па ништа, обичан косијер ко и сваки други. Е, али није све ни што очи виде. И тек кад га узмеш у руку, па заманеш њим и удариш по грани, знао си одма колико је сати. Колико ли сам само лисникова с њим скресо, ено са врх Шушњара, па до у дно Терзића гувна. Мого сам са њим сам скресат ко двојица другије са слабим косијерима. Кресо сам ја у Криводолу лисник у Мата са тим косијером. Са мном Мато и брат му Тодо. Вриједни људи, али потрефили им се мртви косијери, па ја скресо листа колико њих обојица. Ето шта ти је имати добар косијер. Тај је косијер мени Реџеп сково, и то од федер плате. А јес га сково, алал му занат цигански по стотину пута. Знао је сковат ко мало који ковач, али само оном с ким се добро мого. А са мном се пазио ко мало с ким. Били ми заједно у војци, неколике године по Првом рату, па се ту и сјаранили. Послије, кад је Реџеп занемого и више није ковао, окалио ми га је и поковао син му Мерџан. Био је и Мерџан мајстор, не треба ти питат, али му Реџеп није дао да ми косијер кује и кали без његова надгледања. Није ти требало с тим косијером ништа него мало куцнут по грани, она се већ откида и пада, ето колико је био уријезан. Носили су тај мој косијер ено чак у Врањска да с њим крешу лис. Зајмио га ја рођаку Душану. Нијесам га мого свакоме дати у руке, али Душану јесам јер је умио да чува алат. И није само умио да чува него и да насади и нареди сваку алатку. Али наређуј ти колико оћеш, нема ти користи ако ти алатка не ваља. Треба имат алатку, ко што сам ја имо тај косијер, па је онда лако наредит. Нема данас више таквије косијера. Ово је данас све обична тенећа. Кресо сам ја тим косијером лисник и у Ђура у Дубоком долу. Цијели боговетни дан ја и Ђуро, па креши, креши, креши... Скресали цијелу једну продо. Сађели лисник, ма шта болан, није то лисник но цијела кућа. Стотину бременица у њему. Широк ко гувно, а узвисио се небу под облаке. Цијелу је зиму ту догонио овце и козе у лис. Изимио их, не треба ти питат, а у прољеће му се изјањиле. И што ми је најкривље, ништа не знам шта ми би с тим косијером. Остаде ли ми у покојног Мирка, за вријеме Другог рата, дадох ли га коме па ми га не врну, зађедох ли га ђе... И данас ми је жао тог косијера више него добра овна из тора. Ма шта, болан не био, овна, ваљо је ораћег вола. Ево више нити крешем лисник нити што сијечем, па ми косијер и не треба, али ми га опет жао. Биће ипак да сам га неђе задио, па заборавио, јер да сам га коме дао, запамтио би ја то.
Љето је. Припекла херцеговачка небеска звијезда, па жеже и пали. Сједимо у хладу испод старог гранатог ораха. Има одраслих и нас дјеце више од десеторо. А Ристан, извањи ми дјед и комшија, прича о своме чувеном косијеру. Подигао глас, све звони, да га сви добро чују и да прича о чувеном косијеру буде још убједљивија и званичнија. Покуша неко, обично ко од нас дјечака, да и он нешто каже, а Ристан одмах још за једну октаву повиси глас, што је најбоља опомена непажљивом слушаоцу. И само што погледује на тога који је непажљив, прекоријевајући га и на тај начин. Ако већ не умије да слуша причу, нек иде за својим послом, под орахом му није мјесто.
Кад Ристан заврши причу о свом чувеном косијеру, услиједи нова, сад о његовој чувеној ћускији.
- Е, што ја, људи, имадијах ћускију. Није је било у свој Ерцеговини. Ма шта, болан не био, ваљала јој је само стопа друге двије ћускије. С њом што си закачио, то у земљи и камену није могло остат, но одма излијетало на површину. А је ли за њу требало живота, то бели јес...
Кад се и прича о ћускији сврши, Ристан се одмах почне намјештати и припремати за причу о своме чувеном маљу. Али то би већ било превише, па се ту неко убаци, најчешће Аћим. Не оспорава му причу ни алатке, него хоће да му скрене пажњу да се има чиме хвалити и осим косијера и ћускије. Два му сина завршила медицину, старији већ и специјализацију, а он се хвали с косијером и ћускијом. Додуше, свак се са нечим хвали – неки тиме колико су могли да ураде, други добрим родом, трећи воловима, коњима или кравама музарама, а Ристан увијек косијером, ћускијом и маљем. То му Аћим и каже, прекидајући му причу.
- Хе, фалиш ми се косијером и ћускијом, а не велиш да су ти оба сина завршили за доктора.
Ристан на тренутак застане и прекине причу о косијеру и ћускији, па онда каже:
- Ма увргли се зар на мајчину и ту њену сорту, па лако памте и уче. А она је памтљива, то је чудо једно. Реци јој ја нешто што јој није по вољи и докажи да сам у праву, а она то тури у какав џеп у мозгу и ту га сачува и приштеди. Па онда, кад јој се учини да је дошла њена права и да оно моје више не важи, извади то из онога можданог џепа, па ме њиме дорани по сред средана чела, таман да ће и десете године. А онда, сва сретна што ме добола. Али ја нијесам памтљив, ђаво дошо па однио, све заборавим колико је рећ сутра.
И о свему томе, па и о синовима докторима, говори сниженим гласом, онако успут као о нечем потпуно неважном, што није за приче и превеликог причања, нити је хвале вриједно.
Тренутак потом, опет би да настави причу о своме чувеном косијеру, заборавио још нешто важно да каже о њему, и то сад опет повишеним и посебно удешеним и намјештеним гласом, каквим се у Херцеговини и прича свака занимљива прича. Неко од нас испод старог гранатог ораха га поново прекида, припиткујући га за синове докторе. (У Херцеговини је медицина била и остала факултет изнад свих осталих факултета, а доктор титула над титулама). Ристан само одмахује руком, показујући и на тај начин колико се љути на тога који га прекида и који не умије да поштује људе и њихову причу.
Ту обично заграју сви редом. Нико никог не слуша и не прати, па се више и не зна шта ко прича, ко коме прича и о чему. Заћути тада и Ристан.
Кад се сви изгаламе и изграју, па се све опет мало стиша и слади, Ристан ухвати прилику, па опет казује о косијеру. Али сад више не прича о своме чувеном косијеру, који је сковао ковач Реџеп, него о косијеру као алатки, онако уопштено. Бога питај кад је скован први косијер. Он се и у народној пјесми помиње. Па каже: „Покроји им криве косијере...“
Потом прича причу о Косијереву и истоименом манастиру. Казује како су, некад давно и давно, низ ријеку Требишњицу наишли цар Константин и царица Јелена, мајка му. То је онај цар што је први признао Христа и његову вјеру. Кад су били у Добрићеву, рекоше да је то мјесто добро, па тако и остаде да се зове за сва времена. У Косијереву рекоше да су ту мало закосијерили, па тако по косијеру и тој царској ријечи, то мјесто и доби име.
Недавно сам за атулом, у Ристановој већ нахереној штали, случајно пронашао косијер, и то разгледајући колико је најновији земљотрес оставио свог трага на њој. Узех га у руку, окренух, обрнух и загледах са сваке стране. На њему велико ћирилично слово Р. Зарђао само мало при кривом врху. Очигледно да је, свих протеклих година, био у сувом па га влага није нагризла. Пупнух му прстом по бриду. Још оштар.
Сјетих се Ристана и његове приче о том чувеном косијеру. Умро је, а да га никад није пронашао. А вјероватно га је сам оставио иза атуле да га приштеди и сакрије од других, па га тако сакрио и од самог себе. Да је сад жив, отрчао бих до њега и ухватио му муштулук. Несвјесно, сјећајући се Ристанове приче, и сам почех гласно да причам:
- Е, што ја, људи,имадијах косијер, то је за причу. То се опричати и описати не да. Није га било у цара ни у везира, у Влаха ни у Турчина...
Оставио сам косијер на сигурно мјесто. Ако на љето из Београда стигне Ристанов млађи син, доктор Велиша, (притисле га године и корона па га одавно није било овамо) даћу му га и све му испричати.
Тада сам и одлучио да напишем причу о чувеном Ристановом косијеру и да је, на овај начин и у овом писму, упутим свим Херцеговцима, овима овдје и онима који су у свијету.
