У оно некадашње југословенско социјалистичко вријеме, дружећи се са важним општинским и регионалним друговима (као стручни сарадник више им служећи него се дружећи) временом сам научио да свака важна одлука власти мора најприје да сачека и одстоји, па тек потом да се и донесе. У међувремену се ослушне шта о свему томе мисли виша власт, првенствено она у Сарајеву, па се тек онда све званично усвоји и огласи. У то вријеме сам и научио те четири мудре и далековиде ријечи „нека то мало причека“, а неки би рекли и „нек то мало стане“. Испочетка, као младом и неискусном стручнополитичком раднику, у мени се све бунило против тога, али сам временом схватио шта то значи и чему је потребно.
И сад се добро сјећам како би ме један важан друг, у то вријеме мој шеф, похвалио да ми је припремљени материјал одличан, а онда рекао:
- Добро, али нек то засад мало стане.
И реферати, које су важни другови подносили на важним скуповима и догађајима, такође су морали мало да стану и успут прођу све потребне филтере. Сјећам се, понекад би ми повјерили да напишем реферат за неког важног друга, а то је ваљало да се припреми бар на десетак дана раније. Тада би се предсједник некуд изгубио, а мене би увели у његову канцеларију и посадили у његову фотељу да ту, на миру и без било чијег присуства, могу да остварим повјерени ми задатак. Донесу ми сок и кафу, а све моје радне колеге, по предсједниковом наређењу, разговарају шапатом и испред канцеларије гдје припремам реферат пролазе на прстима. У тим тренуцима и самом ми се чинило да сам важан и да нешто могу. Ето, што би у Херцеговини рекли „шта ли ђе ли“, па ми већ, онако младу и неискусну, ударила власт у главу. А како ли је тек с оним који се заиста докопа власти и високог положаја, каква њиме владају осјећања и шта му се све мота по мозгу.
На сву срећу та моја опијеност влашћу никад не би трајала предуго јер, чим завршим писање реферата, а то је колико је рећи већ сутрадан, опет постанем нико и ништа, обичан службеничић, коме често нареде да замијени неку од секретарица, Сену или Драгицу.
Једном тако, замјењујући секретарицу Драгицу, звони телефон. Јавим се, а одмах потом из слушалице зачујем:
- Овдје Касарна „Моша Пијаде“. Јавља се Милка Албијанић, секретарица начелника Школе резервних официра пјешадије, пуковника Мата Пехара. Са ким разговарам?
Све по правилу службе, војнички прецизно и тачно. А од те Милке удалеко није било повјерљивије, прецизније и вредније секретарице. Не да ми ђаво с миром, па одговорим:
- Овдје замјеник секретарице предсједника Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа, друга Решида Авдића.
Све то она прихвати здраво за готово и пошто предсједник није био ту, саопшти шта поручује пуковник, захвали се, поздрави и спусти слушалицу. Градом је, већ сутрадан, пукла прича. Очигледно Милка је причала на који начин јој се јавио онај мали из Комитета. Општински функционери не само да ми нису замјерили због те неозбиљности него су се и сами смијали, будући да и нису превише симпатисали високе старјешине ЈНА. Републике већ одавно бијаху постале државе, а Тито умро, па је све што је носило југословенску ознаку било помало свачије и ничије. Прича је зачас обишла сваки билећки буџак, а онда кренула и у остала херцеговачка мјеста. Успут су мени и Милки свашта још стављали у уста па је тако прича, навезена и накићена, путовала од уста до уста и успут расла и бивала све љепша и занимљивија.
Други пут кад сам замјењивао секретарицу Сену, стиже један друг кога су били именовали и поставили, али на неко неважно мјесто, рецимо на примјер за директора сластичарне. Како стиже, тако одмах хоће код предсједника. Сав љут, нестрпљив и нервозан. Кажем му да га морам прво најавити и позовем интерфоном предсједника. Кад чу ко га тражи, предсједник кратко и суво рече да је тренутно заузет и поручи му да сачека, па ће га примити. Директорчић се усходао, нити хоће да сједе ни да прича са мном него само погледује час на сат час у тапацирана врата на предсједниковој канцеларији. Након десетак минута, онако сав нестрпљив и нервозан, ми вели:
- Дај, човјече, уђи па га питај хоће ли ме више примати, мени се жури.
Уђем у канцеларију, кад тамо - предсједник чита новине. Пита како се понаша директорчић, па кад му рекох да је љут, нервозан и нестрпљив, вели ми:
- Е, онда нек сачека још барем десет минута, да мало олади и да из њега изађе тај ијед.
Други пут, ставили тако исто на чекање неког Марића, кустоса Земаљског музеја. А тај је изгледа у Сарајеву био добро утврдио лекицију чекања и ишчекивања, па га то није нимало ни љутило ни нервирало. Дреждао тако испред предсједникове канцеларије, па му у међувремену дошла потреба и пошао човјек у тоалет, што би се у Херцеговини рекло „спорад себе“. И баш у том тренутку предсједник одлучи да га прими. Али кустоса Марића нигдје. Растрче се општински сеизи да га траже, али нема ко кад га нема. Коначно, један од највјернијих и најревноснијих сеиза се досјети, уђе у тоалет и притисну кваку од кабине. Врата закључана. То сазнање га озлоједи и још више унервози и успреши. Поче да лупа шаком у затворена врата и да гласно дозива:
- Марићу, Марићу!
Коначно, након силне вике и бројних позива, јави се човјек из кабине, муклим и кратким:
- А.
- Па шта ту радиш, човјече?
-Знаш ваљда шта се овдје ради.
- Е, нашо си ми баш сад да то радиш, а предсједник те зове. Излази одма, па то послије ради, неће ваљда предсједник да те чека цијели дан.
И тако сам кроз праксу учио лекцију о чекању, али сам понешто о томе научио и из књига, на примјер од Андића, који у „Омерпаши Латасу“ вели овако: „Ко у Турској неће или не уме да чека, тај, ма како способан био, неће постићи никад ништа... Чекање је овде, како изгледа, нека врста испита и пробе... Осим тога, ћутећи и слушајући шта други говоре, постало му је нешто јасније шта је то власт, а шта зависност од ње, и шта значи човјек који се, овако као Омерпаша, уздигне до највиших положаја... Па и сав тај неразумљиви сплет од лажи и церемонија , интереса и сујета који ваља проћи да би се до таквог моћника могло доспети, само је један од стотину начина да се високи достојанственик учини вишим и страшнијим“...
Прошле су године и свашта нам се издогађало: преврнули смо државу и сву је раскупусали, промијенили систем и власт и постали оно што некад нисмо смјели ни сањати да ћемо бити. И опет сам, по природи професије и посла, имао прилику да будем уз нову власт, да јој осјетим ћуд, навику и намјеру и још једном утврдим лекцију о чекању. Тако једном у Требињу, стојимо и чекамо да стигне главни и да нам каже оно што је за казивања. А главни од свих главних касни више од сата. Већ зову редакције и питају за извјештај. Сви смо нервозни, узнемирили се као пчеле пред ројењем. Миран је само један млађи ћовјек с бубицом у уху, коме нико од нас не зна ни име. Јасно нам је само којој бранши припада, шта ради и који му је задатак. Стоји као кип на једном мјесту, скрстио руке на прсима, нит ромори нит говори. И по свему се види да је сигуран у себе и онога који тек треба да стигне. И опет ми не да ђаво с миром, па ћу:
- Па, што оволико касни?
Ко кад сам одувијек био брзорек и непромишљен. Онај с бубицом у уху ме ошину само једним погледом и одмјери од главе до пете.
- Због безбједности – рече кратко и строго, па опет заћута као заливен.
Погледа ме још једном, али сада тужно и самилосно, баш као да ће ми удијелити садаку. Само што није рекао - види билмеза, који посао ради, а ништа му није јасно. Тренутак потом, још више се укочи, на лице поново набаци маску крајње строгоће и очи уприје у ништа, али тако да оне све могу да виде и све да прате. Онако мало, херцеговачки и сиротињски, постиђен (сеоско сам дијете па се осјећаја стида никад нисам ослободио) помислих да би боље било и да ме пљунуо него што ме тако погледао, па се одједном присјетих оног некадашњег социјалистичког „нека то мало причека“. И би ми јасно да се све промијенило и све окренуло с ногу на главу или с главе на ноге, а све опет остало какво је и било. Свакој власти ништа драже него да је чекају. Она је увијек заузета, презапослена и обавезана народном потребом.
Тако је то са влашћу и чекањем, одувијек и свуда по свијету, па и овдје у Херцеговини. Херцеговина све то стрпљиво подноси, па и сама чека. Чека, премда ни њој није јасно шта и кога.
