prevara.jpg (359 KB)

Превара је врсница са свијетом. Чим је он створен, она се истога часа родила. И како тада, тако и данас: живи са свијетом и од свијета. Живи да би варала, вара да би живјела. Само, било је  у људској историји периода витештва и поштења, па су јој сјечени рогови и сатјеривана у мишију рупу, одакле је повремено истрчавала да би што на брзину уграбила. А онда је опет нестајала у тој истој рупи, гдје би грицкала на превару уграбљено. Тако је у тим старим временима, поготово овдје у Херцеговини, за превару била резервисана ситнина. Од те ситнине је и преживјела. Временом је увидјела да у овом свијету има мјеста и за њу, па је одлучила да своју дјелатност устостручи.

Данас је преваре на сваком кораку. Варају трговци муштерије, политичари народ и политичке противнике, произвођачи потрошаче, ученици и студенти професоре, послодавци раднике... Варају велики и моћни мале и нејаке и читав свијет, богати сиромашне, владари оне којима владају... И најпослије, превара се уселила и у наше домове и породице, па мужеви варају жене и оне њих, дјеца родитеље, рођена браћа браћу и сестре...

У савременом добу и 21. обећаном вијеку, ово више није она стара ситна превара из мишије рупе. Она је у нашем времену окрупњала, оснажила, зајачила, завладала... Видјела да може, па што не би.

Као и одувијек, превара се и данас открива тек сутрадан. Али за разлику од некадашњих времена, када би бјежала у стотину јама и тамо задуго остајала, сада се, већ сутрадан, превареном смије у лице, отворено и нескривено, поносећи се својим дјелом и прсећи се на сваком кораку. Стигла таква мода најпослије и овдје у малу и заборављену Херцеговину, која је одувијек била на крају свијета. Била па и остала.

- Како синоћ запалих човјека за сто евра. Кад сам му сложио причу, није ни трепно. Искулиро сам га максимално. Није умио рећи ни а - слушао сам недавно једног младог Херцеговца како се јавно хвали у кафани.

Говорио је таман као да је учинио јуначко дјело, којим је задужио не само данашњу него и све будуће генерације. Као да је свијет ослободио зла и тако, себи и свом потомству, обезбиједио славу и вјечно памћење. Постао народни херој.

Причао сам то љетос једном нашем Херцеговцу који деценијама живи у свијету и успут се грозио, говорећи да ни честита Херцеговина више није оно што је некад била јер је и у њу одавно стигао свијет. Слуша ме и гледа тај наш Херцеговац из свијета, па ће најпослије:

- Будите срећни док вам је тако и док је у питању само сто евра. Данас је дошло дотле да се превара крије у свакој реченици и ријечи. У Београду ништа више не важи нити се на чију ријеч можеш ослонити, ни на било чије уже спустити макар и један метар. Све је превара. Лажне су дипломе, лажне фирме, лажна љепота и  младост. Један стан продају истовремено тројици људи, узму паре од свих, а послије их гањај и доказуј по судовима. Свак вара па се више не разликују преварени и преваранти.

Слушам га и гледам разрогачених очију. Неправо ми што, својом причом, руши мој сан о Београду. И не само мој него и сваког другог источног Херцеговца и свих осталих који су, по нечем и на неки начин, источни. Не желим просто да му вјерујем, али он не попушта.

- А можеш мислит, кад је тако у Београду, како је у Паризу, Лондону, Берлину... А тек у Њујорку и Вашингтону. Тамо и не раде ништа друго сем што смишљају како да преваре васколики свијет. Ништа им није свето само да би дошли до пара, моћи и утицаја. И нимало их не сјекира што ће се сутра сазнати за њихову превару. Тада је већ касно јер они су, уз помоћ преваре, остварили жељено. Све је у великом свијету дозвољено, само ако је корисно. Уосталом, великим и јаким је увијек све дозвољено и редовно им се све заборави и опрости. Ево видиш, данас људи неће да се вакцинишу против короне. А како да се вакцинишу кад знају да је данас све превара, па се боје да је и вакцина. Вазда је било преваре, али се за њу није знало као данас кад се све брзо дозна и сазна.

Ћутимо у хладу липе, поготово ја кога прича сабија у само дно баштенске кафанске столице. А наш Херцеговац из свијета наставља:

- Само није све исто у Америци и овдје у нас на Балкану. У Америци је превара за спољну употребу, а у нас само за унутрашњу.

Опет га гледам чудно, а он, видећи недоумицу на моме лицу, наставља:

- Да, да, Америка и Американци варају остале земље и народе ради свог добра. И до сада су редовно успијевали у томе. А види нас, у немогућности да преваримо велике и јаке, ми варамо једни друге - комшије, пријатеље, сараднике, колеге... Варајући њих, варамо сами себе. У нас варају месари, пекари, апотекари, мљекари, травари, грађевинари... И ником ништа, тече крива Дрина куда је и текла. А у Америци, ти ако превариш државу или чак и само једног Американца, па се докаже, а тамо се то зна доказат, зло си се провео. Обрао си бостан. И најбоље ти је да одма отуда бјежиш куд знаш. Само, бојим се да немаш гдје побјећ јер је Америка пружила своје пипке по цијелом свијету. Тако ми овдје Американцу, ма шта учинио, не смијемо рећи ни да има црну длаку на глави, а не да га ухапсимо. Али зато, Америци морамо испоручити свакога кога она тражи, па макар био највиши и најзначајнији, и то без обзира што је он наш, а не њихов држављанин. А кад би у њих унутрашња превара постала равна вањској, срушила би се Америка ко кула од карата, и то само за један дан. Шта срушила, не би но сва планула и изгорела ко шибица. И није то само у Америци, тако је са свим великим и јаким.

- Па докле то тако може?

- Докле у великих и јаких унутрашња превара не почне пристизати вањску. А тада, свијет ће се претворити у обичан звјерињак, што је он, кад се реално погледа, одувијек и био и што и данас јесте - објашњава наш учени Херцеговац из свијета.

Слушам га и присјећам се приче из аустријског времена о генералу Антону Галгоцију, иза кога су у Херцеговини, посебно у Билећи, остале бројне приче и анегдоте. У вријеме кад је он био војни командант Билеће, грађена је садашња касарна у овом мјесту, која и данас стоји постојано гдје је и тада стајала. Био је међу ријетким високим државним људима у које је цар Фрањо Јосип имао бескрајно повјерење. Упркос том сазнању, цару су у Беч пристизали бројни извјештаји о томе да генерал Галгоци вара, оштећујући и крадући државну касу. Послије свега, из Беча, генералу пристигне у Билећу царска порука да је у многим извјештајима осумњичен за проневјеру државног новца. Генерал прочита шта му бечка књига каже, па кратко отпише цару: „Задужио сам 10.000 златних гулдена. Потрошио на градњу 5.700, а остатак вратио у државну касу. Ко не вјерује, магарац је“. Кад је цар примио писмо и прочитао га, одмах је рекао: „Ја генералу Галогоцију вјерујем“. И чим је то цар рекао и сви остали су одмах повјеровали, јер се царска не пориче, па се на томе све и завршило.

Причам то нашем Херцеговцу из свијета, а он вели:

- Некад било, сад се спомињало. Друга су ово времена и друге прилике и људи. Данас не можеш вјеровати ни рођеном ћаћи а не коме другом. Него, да ми попијемо још по једно пиво, биће нам лакше. Мала, донеси још једну туру.

Пијемо пиво, ћутимо и размишљамо. То размишљање и поставља питање: докле то тако може? Али на то питање нико нема прави одговор.