Октобар узмиче, односећи са собом и посљедње гроздове узрасле на неокруњеним модро зеленим и јесење златним одбљесцима пејзажа. Виногради богати уродом из снажне херцеговачке земље. Под михољским сунцем грожђе у околини Требиња довољно је сазрело да се обере, одлежи и прерасте у вино чудновате ароме...

Оваквом, чувеном специјалитету, које се конзумира и изван нашег поднебља, претходи дуга година мукотрпног рада. Нечије вјеште руке да би зарадиле за живот, проводе сате, дане и мјесеце на одржавању винограда, а затим и берби, као круни свих послова. Нас је занимало ко су људи, такође заслужни што се винска бајка из Требиња пренесе и више и даље.

beraci.jpg (94 KB)

Станка Медан и Љиљана Ратковић

Очекивали смо изборана лица без осмијеха, ожуљане руке и душе нимало раде за шалу. Доживјели смо супротно. У винограду „Агрофина“ сусрели смо скоро стотину људи, док су марљиво радили у засадском пољу, обгрливши га снагом живота.

На овом мјесту, недалеко од градске ужурбаности препуне омладине, раде скоро све старији, претежно пензионери, уз неколицину оних којима је ово једино радно мјесто и извор зараде. Предњаче жене. Равноправно са мушкарцима беру, орезују и раде све остало на уређењу лозе. Има их различитих професија, усмјерења и образовања. Зависно од спретности и снаге, колико ко може, појединачно дневно наберу од 30 до 40 или више гајби грожђа.

У густом винограду срећемо шездесет двогодишњу Станку Медан. По занимању економски техничар, у пензији, бербом се бави преко десет година. Радни вијек започела је у сарајевском „Енергоинвесту“ гдје је радила као економски службеник на девизној стимулацији. Родом из Љубиња, у Требиње је дошла крајем рата у Сарајеву. Пошла је, каже, ка свом крају.

„Да ми је неко некада рекао да ћу зарађивати бербом, мислила бих да није нормалан. Али то вам је живот, никад не можете знати шта ће вам понудити. Кад ми је муж умро, остала сам са кћерком. Она је била одличан ђак и требала је да студира. Моја пензија нам није била довољна, тако да сам се одлучила за овај посао и од њега је школовала. Исплатило се, јер је она све оправдала. Завршила је Електротехнички факултет. Нисам се предавала и, кад погледам уназад, све сам уложила у породицу, а са тим се ништа не може мјерити“, рече нам жена веселог лица и дјевојачког елана.

Берба каже мора бити брза, како би у винарију доставили квалитетно грожђе. Почиње се рано ујутру. Љети у шест, а на јесен или у прољеће сат времена касније. Кад су велике врућине, све престаје око поднева, док се у осталим периодима године остаје и до пет сати поподне. Крајем јесени, рекли бисмо и до дубоко у ноћ.   

На засаду винове лозе, прича нам, прије су добијали дневницу, а сада се гледа учинак. Колико чокота оберу, толико им се плаћа.

„Зарада зависи од количине, али и сорте коју беремо, јер се свака различито плаћа. Мени уз пензију је довољно да комотно живим. Увели су нам и надокнаду, топли оброк у износу од пет конвертибилних марака. Берем све сорте, зависно од поруџбине, вранац, смедеревку... све што купци траже. Радимо у зависности колико посла има. Ако је већа наруџба остајемо до касно послијеподне, а ако је испунимо можемо ићи и раније“, објашњава нам госпођа Станка.

Битно је, говори, да се посао уради како треба. Није нимало лаган и захтијева педантност. 

„Раније смо пуне канте набраног грожђа износили до краја реда и пунили гајбе. Онда се вратимо па све наново. Сада то више не радимо и много нам је лакше. Све у свему, прилично је тежак посао, а најтеже су ми резидба и сама берба. До прије десет година ништа о овоме нисам знала, али снашла сам се. Имам снаге да радим, лијепо ми је овдје и одржава ме виталном. Без обзира колико зна да буде напорно, себи сам испунила вријеме и то ми је понекад сасвим довољно!“

Међу пензионерима, у огромном низу винограда проналазимо и жену средњих година, четрдесет четворогодишњу Љиљану Ратковић. Живот без икаквог посла, нагнао ју је да се ухвати у коштац са брањем грожђа.   

„Ово је шеста година како у виновој лози зарађујем динар. Никад прије нисам радила ништа везано за пољопривреду, али сам научила. Могу овдје да радим, окретна сам, брза и одлично се сналазим“, весело говори ова, једна од млађих, не само жена, него и мушкараца у овом винограду. 

Ма колико да се добро сналази, каже, ово је тежак посао. Понекад је умор савлада, а онда кад одмори, сутрадан је чека све изнова. И тако годинама. 

„Ускоро се завршава берба, а затим нас чека резање лозе, онда од марта до септембра слиједи везање, па пљевидба, откривање, паковање, опет берба и све укруг. Скоро цијеле године сам овдје, изузев на резању. Викендом смо слободни, осим кад је берба у пуном јеку. Ако имамо неких обавеза можемо остати кући, нико нам не брани. Можемо и на море кад је жега, али ако не дођеш немаш дневницу. Плаћа се по дану, колико убереш гајби то се израчуна и исплате нас. То је тако. Углавном смо сви сваки дан ту, радимо колико можемо“. 

Зарадити може онај ко има живота да добро ради. Кад подвуче црту, тврди, има се за пристојан живот. А посао не чека и не одлаже се ни кад је хладно вријеме.

„Не радимо по киши или снажном невремену. Остатак године смо ту. Мени је најлакше љети, пошто раније идемо кући. С друге стране, у осталим мјесецима заради се боље, јер овдје будемо читав дан. Кад је хладно, загријемо се па на посао. Имамо срећу да нас редовно послужи лијепо вријеме, барем док траје берба. Али навикла сам се на све услове. Окружење је супер, сви се одлично слажемо и онда је лакше и радити. Боље ми је ово, него ништа“, одлучна је Љиљана.

С обзиром да спада у млађе запослене на овој плантажи, уз још пар жена, труде се, каже, да кад могу помогну старијим колегиницама, како би на крају дана све заједно ишле кућама.

„Има нас преко 80 жена у берби. Обезбијеђен нам је превоз и трудимо се да посао завршимо на вријеме. Неко је ту сезонски, а више је нас који стално радимо. Мушкарци су мање у берби, ангажовани су на другим пословима. Помогну нам ако могу и редовно купе гајбе да ми не носимо. Свако се за себе бори, али је лијепо кад видиш да неко до тебе, иако једнако уморан, прискочи ако затреба. Тога данас ријетко има“, рече нам сушту истину, док нас поздравља и одлази, а ми је губимо из вида у дугом виноградарском низу. 

И тако дан за даном, по вјетру, хладноћи, врелини, сунцу. Некад и више од осам сати дневно траје радни дан берача грожђа у Требињу. Под сјеном винове лозе, свако у својим мислима, пребројава колико је данас зарадио. Надахњује њихов оптимизам, па ипак... нису нам рекли, нисмо ни питали, али знамо да већ унапријед мисле хоће ли имати снаге да исту мјеру дају и сутра? Јер, и сутра се живот наставља. 

Млади неће у бербу

„Све смо у берби ми старији. Омладина слабо хоће да ради овај посао. Од оних што дођу, то су углавном наша дјеца која нам помажу. Има једна дјевојка која са мајком стално бере. Дођу некад дјеца и од других, фино им буде, а и зараде џепарац. Иначе, да неко од младих за посао ово изабере, неће нико. Шта ћеш, ако могу нека раде нешто друго. Тешко јесте, али се од нечега мора живјети“, рече Љиљана Ратковић. 

Уз пријатеље и терет се поднесе

„Без обзира на сав посао, нађемо времена да се нашалимо и разговарамо. Кад сте са неким дуго, постанете пријатељи. Најљепше ми је кад у винограду обиљежимо рођендан једна другој или нашим унуцима. Скупимо се и за вријеме доручка почастимо. То су мали, а свакоме потребни знаци пажње. Иначе, посао у берби много је тежи него онај који сам радила у канцеларији. Али, колико год да сам уморна, одавде увијек одем психички неоптерећена. Природа и рад на отвореном опуштају и, ма како звучало невјероватно, сав терет посла се некако лакше поднесе. Увелико ми значи и дружење са овим дивним женама“, рече нам Станка Медан, додавши да је уз сав напоран рад стигла да усаврши и рецепт за сок од гроздова вранца, како би унуцима редовно слала чисто здравље из херцеговачког виногорја.