Oktobar uzmiče, odnoseći sa sobom i posljednje grozdove uzrasle na neokrunjenim modro zelenim i jesenje zlatnim odbljescima pejzaža. Vinogradi bogati urodom iz snažne hercegovačke zemlje. Pod miholjskim suncem grožđe u okolini Trebinja dovoljno je sazrelo da se obere, odleži i preraste u vino čudnovate arome...
Ovakvom, čuvenom specijalitetu, koje se konzumira i izvan našeg podneblja, prethodi duga godina mukotrpnog rada. Nečije vješte ruke da bi zaradile za život, provode sate, dane i mjesece na održavanju vinograda, a zatim i berbi, kao kruni svih poslova. Nas je zanimalo ko su ljudi, takođe zaslužni što se vinska bajka iz Trebinja prenese i više i dalje.
Stanka Medan i Ljiljana Ratković
Očekivali smo izborana lica bez osmijeha, ožuljane ruke i duše nimalo rade za šalu. Doživjeli smo suprotno. U vinogradu „Agrofina“ susreli smo skoro stotinu ljudi, dok su marljivo radili u zasadskom polju, obgrlivši ga snagom života.
Na ovom mjestu, nedaleko od gradske užurbanosti prepune omladine, rade skoro sve stariji, pretežno penzioneri, uz nekolicinu onih kojima je ovo jedino radno mjesto i izvor zarade. Prednjače žene. Ravnopravno sa muškarcima beru, orezuju i rade sve ostalo na uređenju loze. Ima ih različitih profesija, usmjerenja i obrazovanja. Zavisno od spretnosti i snage, koliko ko može, pojedinačno dnevno naberu od 30 do 40 ili više gajbi grožđa.
U gustom vinogradu srećemo šezdeset dvogodišnju Stanku Medan. Po zanimanju ekonomski tehničar, u penziji, berbom se bavi preko deset godina. Radni vijek započela je u sarajevskom „Energoinvestu“ gdje je radila kao ekonomski službenik na deviznoj stimulaciji. Rodom iz Ljubinja, u Trebinje je došla krajem rata u Sarajevu. Pošla je, kaže, ka svom kraju.
„Da mi je neko nekada rekao da ću zarađivati berbom, mislila bih da nije normalan. Ali to vam je život, nikad ne možete znati šta će vam ponuditi. Kad mi je muž umro, ostala sam sa kćerkom. Ona je bila odličan đak i trebala je da studira. Moja penzija nam nije bila dovoljna, tako da sam se odlučila za ovaj posao i od njega je školovala. Isplatilo se, jer je ona sve opravdala. Završila je Elektrotehnički fakultet. Nisam se predavala i, kad pogledam unazad, sve sam uložila u porodicu, a sa tim se ništa ne može mjeriti“, reče nam žena veselog lica i djevojačkog elana.
Berba kaže mora biti brza, kako bi u vinariju dostavili kvalitetno grožđe. Počinje se rano ujutru. Ljeti u šest, a na jesen ili u proljeće sat vremena kasnije. Kad su velike vrućine, sve prestaje oko podneva, dok se u ostalim periodima godine ostaje i do pet sati popodne. Krajem jeseni, rekli bismo i do duboko u noć.
Na zasadu vinove loze, priča nam, prije su dobijali dnevnicu, a sada se gleda učinak. Koliko čokota oberu, toliko im se plaća.
„Zarada zavisi od količine, ali i sorte koju beremo, jer se svaka različito plaća. Meni uz penziju je dovoljno da komotno živim. Uveli su nam i nadoknadu, topli obrok u iznosu od pet konvertibilnih maraka. Berem sve sorte, zavisno od porudžbine, vranac, smederevku... sve što kupci traže. Radimo u zavisnosti koliko posla ima. Ako je veća narudžba ostajemo do kasno poslijepodne, a ako je ispunimo možemo ići i ranije“, objašnjava nam gospođa Stanka.
Bitno je, govori, da se posao uradi kako treba. Nije nimalo lagan i zahtijeva pedantnost.
„Ranije smo pune kante nabranog grožđa iznosili do kraja reda i punili gajbe. Onda se vratimo pa sve nanovo. Sada to više ne radimo i mnogo nam je lakše. Sve u svemu, prilično je težak posao, a najteže su mi rezidba i sama berba. Do prije deset godina ništa o ovome nisam znala, ali snašla sam se. Imam snage da radim, lijepo mi je ovdje i održava me vitalnom. Bez obzira koliko zna da bude naporno, sebi sam ispunila vrijeme i to mi je ponekad sasvim dovoljno!“
Među penzionerima, u ogromnom nizu vinograda pronalazimo i ženu srednjih godina, četrdeset četvorogodišnju Ljiljanu Ratković. Život bez ikakvog posla, nagnao ju je da se uhvati u koštac sa branjem grožđa.
„Ovo je šesta godina kako u vinovoj lozi zarađujem dinar. Nikad prije nisam radila ništa vezano za poljoprivredu, ali sam naučila. Mogu ovdje da radim, okretna sam, brza i odlično se snalazim“, veselo govori ova, jedna od mlađih, ne samo žena, nego i muškaraca u ovom vinogradu.
Ma koliko da se dobro snalazi, kaže, ovo je težak posao. Ponekad je umor savlada, a onda kad odmori, sutradan je čeka sve iznova. I tako godinama.
„Uskoro se završava berba, a zatim nas čeka rezanje loze, onda od marta do septembra slijedi vezanje, pa pljevidba, otkrivanje, pakovanje, opet berba i sve ukrug. Skoro cijele godine sam ovdje, izuzev na rezanju. Vikendom smo slobodni, osim kad je berba u punom jeku. Ako imamo nekih obaveza možemo ostati kući, niko nam ne brani. Možemo i na more kad je žega, ali ako ne dođeš nemaš dnevnicu. Plaća se po danu, koliko ubereš gajbi to se izračuna i isplate nas. To je tako. Uglavnom smo svi svaki dan tu, radimo koliko možemo“.
Zaraditi može onaj ko ima života da dobro radi. Kad podvuče crtu, tvrdi, ima se za pristojan život. A posao ne čeka i ne odlaže se ni kad je hladno vrijeme.
„Ne radimo po kiši ili snažnom nevremenu. Ostatak godine smo tu. Meni je najlakše ljeti, pošto ranije idemo kući. S druge strane, u ostalim mjesecima zaradi se bolje, jer ovdje budemo čitav dan. Kad je hladno, zagrijemo se pa na posao. Imamo sreću da nas redovno posluži lijepo vrijeme, barem dok traje berba. Ali navikla sam se na sve uslove. Okruženje je super, svi se odlično slažemo i onda je lakše i raditi. Bolje mi je ovo, nego ništa“, odlučna je Ljiljana.
S obzirom da spada u mlađe zaposlene na ovoj plantaži, uz još par žena, trude se, kaže, da kad mogu pomognu starijim koleginicama, kako bi na kraju dana sve zajedno išle kućama.
„Ima nas preko 80 žena u berbi. Obezbijeđen nam je prevoz i trudimo se da posao završimo na vrijeme. Neko je tu sezonski, a više je nas koji stalno radimo. Muškarci su manje u berbi, angažovani su na drugim poslovima. Pomognu nam ako mogu i redovno kupe gajbe da mi ne nosimo. Svako se za sebe bori, ali je lijepo kad vidiš da neko do tebe, iako jednako umoran, priskoči ako zatreba. Toga danas rijetko ima“, reče nam suštu istinu, dok nas pozdravlja i odlazi, a mi je gubimo iz vida u dugom vinogradarskom nizu.
I tako dan za danom, po vjetru, hladnoći, vrelini, suncu. Nekad i više od osam sati dnevno traje radni dan berača grožđa u Trebinju. Pod sjenom vinove loze, svako u svojim mislima, prebrojava koliko je danas zaradio. Nadahnjuje njihov optimizam, pa ipak... nisu nam rekli, nismo ni pitali, ali znamo da već unaprijed misle hoće li imati snage da istu mjeru daju i sutra? Jer, i sutra se život nastavlja.
Mladi neće u berbu
„Sve smo u berbi mi stariji. Omladina slabo hoće da radi ovaj posao. Od onih što dođu, to su uglavnom naša djeca koja nam pomažu. Ima jedna djevojka koja sa majkom stalno bere. Dođu nekad djeca i od drugih, fino im bude, a i zarade džeparac. Inače, da neko od mladih za posao ovo izabere, neće niko. Šta ćeš, ako mogu neka rade nešto drugo. Teško jeste, ali se od nečega mora živjeti“, reče Ljiljana Ratković.
Uz prijatelje i teret se podnese
„Bez obzira na sav posao, nađemo vremena da se našalimo i razgovaramo. Kad ste sa nekim dugo, postanete prijatelji. Najljepše mi je kad u vinogradu obilježimo rođendan jedna drugoj ili našim unucima. Skupimo se i za vrijeme doručka počastimo. To su mali, a svakome potrebni znaci pažnje. Inače, posao u berbi mnogo je teži nego onaj koji sam radila u kancelariji. Ali, koliko god da sam umorna, odavde uvijek odem psihički neopterećena. Priroda i rad na otvorenom opuštaju i, ma kako zvučalo nevjerovatno, sav teret posla se nekako lakše podnese. Uveliko mi znači i druženje sa ovim divnim ženama“, reče nam Stanka Medan, dodavši da je uz sav naporan rad stigla da usavrši i recept za sok od grozdova vranca, kako bi unucima redovno slala čisto zdravlje iz hercegovačkog vinogorja.
