„Градовима су мостови исто што и људима руке. А наш град сада има двије руке, силне, моћне...“
Прије пола вијека забиљежиће ово Гласов репортер са градилишта новог моста, док су се неимари београдске „Мостоградње“ спремали за завршни посао - бетонирања распонске конструкције да преко Требишњице споји обале Брегова и Полица.
Не чуди повишен и ентузијастичан тон у напису нашег хроничара. На ову „другу руку“ којом ће се још чвршће дочепати друге обале град је чекао пуних деценију и по, још откако му је због дотрајалости са истог мјеста уклоњена она привремена и импровизована, „рука“ од дрвених греда...
Или још дуже, од давне 1944. године и октобарских борби за ослобођење Требиња, када су њемачки војници бјежећи из вароши за собом порушили први и тада једини градски мост, саграђен на истом овом мјесту још за вријеме аустроугарске управе...
Аустроугарски мост са гломазном гвозденом конструкцијом памте још само разгледнице из овог времена. Све што је од њега остало је бетонски стуб који као какав крњатак и данас повирује из Требишњице. Једно вријеме, хроничари памте, цатара је била једина веза са другом обалом...
Након рата саграђени „дрвењак“ био је привремена замјена за порушени једини градски мост. Одолијевао је и времену и плаховитој Требишњици, служио и као трибина за оближње пливалиште. Истина, посљедњих година углавном под административним забранама – да се преко њега не прелази јер је већ дотрајао, јер није безбједно... Посебно када је 1953. године добио више него достојну замјену – неколико стотина метара узводно елегантни камени лукови премостили су Требишњицу и повезали главну улицу требињске чаршије са новим насељем које је расло у Полицама.
Глас Требиња из педесетих...
Дакле, прије седамдесет година град се једном руком, чврстом и трајном, коначно дохватио друге обале. Данашњи Камени, савременици су једноставно звали - Новим мостом. Јубилеј заслужује који редак више, али ћемо то ипак препустити некоме ко о његовој градњи понешто зна. За ову прилику тек толико - да је свечано отворен 4. октобра, за прославу Дана ослобођења, исти дан кад и споменик борцима НОР-а у градском парку...
Овог млађег, педесетогодишњака са почетка приче, што су га преко ријеке подизали београдски градитељи, по некој језички необичној логици, Требињци су и службено и колоквијално звали Старим мостом. Звали су га тако док још моста није ни било – осим у обећањима власти и плановима градитеља. Док су само замишљали његову „елегантну предонапрегнуту бетонску конструкцију“, са „лаганом оградом од жељезних профила“ да би пролазници имали „непосреднији контакт са ријеком“. Истина, градња је почела још крајем педесетих година – али само што се каменим ногама ослонио о ријечно дно, радови су прекинути јер више није било новца.
Наредних петнаест година те камене ноге отужно ће извиривати из ријеке, подсјећати све на један давно започет и никад довршен посао. Вријеме је са ријеком протицало, а прелаз бивао све потребнији. „Изградња аутобуске станице у Полицама, новог центра Полица на простору садашње и бивше ложионе, нове робне куће у Бреговима и низ других објеката“ – све је то чекало на нови Стари мост.
„Али изгледа све је узалудно. Стари мост је заборављен и преболован. Па и грађани су престали да 'моле' за мост. (...) Ако је све наше на другој страни, како је записао наш нобеловац, зашто се онда мост не гради?“
Радове на мосту (који ће много касније управо понијети име истог овог нобеловца) београдска „Мостоградња“ наставиће тек 1973. године, од првих средстава прикупљених завођењем новог општинског самодоприноса. Свечано је отворен 1. децембра исте године, током прославе Дана Републике. Глас ће бити свједок дуго чекане свечаности...
„На пуштање у саобраћај новоизграђеног 'Старог' моста скупило се и поред снијежног времена неколико стотина грађана који нису жалили труда само да виде тај тренутак који су годинама жељно очекивали. (...) Сви су жељели да што прије пређу то растојање, које им је још јуче изгледало тако далеко...“
