IMG_0349.JPG (161 KB)

На овогодишњој Олимпијади у малом фудбалу одиграно је 38 утакмица, постигнуто 166 голова и један аутогол. Међу 140 играча, њих 67 уписало се у листу стријелаца, а првим стријелцем, са 9 погодака, проглашен је Ново Милошевић из Горњих Хрупјела. Податке нам у једном даху рече Петар Чоловић, дугогодишњи комесар Олимпијаде и професор физичке културе у Центру средњих школа Требиње, синоним за готово сва спортска такмичења и дешавања у граду. Али, и више од тога. Јединствен човјек, изузетан педагог, неко кога сви његови ђаци, а има нас много, са огромним поштовањем поздрављамо и радо сусрећемо.

Ове године уписао је 30 година рада у организацији требињске Олимпијаде! Да није било прекида током рата и лани усљед пандемије, бројка би била и већа. Важније је, ипак, истаћи са коликим ентузијазмом и љубављу нам Пеца прича о Олимпијади, са колико жара евоцира нека давна времена и како не заборавља да искаже поштовање према силној младости са којом из године у годину дијели страст према фудбалу. И то нас не изненађује. Напротив, само је потврда нашег увјерења колико је спорт посебан дио његовог бића и колико је овај Требињац по много чему непоновљив.

2.jpg (222 KB)

„Цијелог живота сам у спорту. Откад сам се родио чини ми се, увијек сам с лоптом. Прошао сам све могуће генерације од предпионира, пионира, кадета, јуниора и сениора у ФК „Леотар“, затим играо у „Искри“ из Стоца, а потом у Београду током студија за „Вождовац“, гдје сам завршио фудбалску каријеру. Упоредо са четвртом годином Факултета за физичку културу уписао сам Вишу тренерску школу, тада једну од најбољих у Европи, прву послије Келна“, започиње своју причу наш професор, који је Тренерску школу у Београду дипломирао 1986. године, упоредо са Дифом.

По повратку у родни град постављен је на мјесто шефа стручног штаба првог тима кошарке у Требињу, Републичка лига. Потом је двије године био ангажован као учитељ тениса на Тиној за пионире, да би прешао у ФК „Леотар“ и послије пар година рада постао директор Омладинске школе овог фудбалског клуба за све селекције. Био је селектор за пионире, кадете и јуниоре регије Херцеговине, тренер кадетске репрезентације РС и, што мало људи зна, селектор Универзитетске репрезентације БИХ. Прве година стажа, непуних пет, стекао је у „Леоспорту“, а тек од деведесетих година прошлог вијека, започео професорски ангажман. Ако није био у фискултурној сали, био је на ратишту.

„Почео сам да радим прво у Техничкој школи, онда у Економској, данашњем Центру средњих школа. Ни сам не знам колико генерација ђака сам извео, али знам да су сусрети са сваким учеником увијек посебни. Нема установе у граду да неко од мојих ђака није ту. Трудио сам се, а то чиним и данас да са свима будем друг, да имамо узајамно поштовање и међусобно уважавање и онда све функционише. Људски са људима, то је моја парола!“

Peca_0002.jpg (169 KB)

И баш тако. Поштујући овај најважнији постулат, чојство, припада оној плејади професора које ученици нарочито памте! Нема матурске вечери на коју није позван, нема ниједне на коју се није одазвао. И то сасвим репрезентативно говори о каквом и коликом човјеку је ријеч!

Због свега тога, јасно нам је зашто је управо професор Пеца онај са којим пуне три деценије Олимпијада у малом фудбалу задржава свој дух. Иако је олимпијске странице почео да пише 1986. године, живописно евоцирајући успомене како је то некада било, имамо осјећај као да смо сваком тренутку и сами свједочили.

„Тада је у граду постојао Општински секретаријат физичке културе. Канцеларије су биле у Дому културе, данашњем Културном Центру. Главни секретар је био легендарни професор Братољуб Мичета, који ме позвао, препознао да сам стручан и да могу то да радим. Није било ни спортске дворане, ни западне трибине до школе. Источна трибина до зграда је била дупло мања него сада. То је био мој почетак. Свеукупно 30 година да учествујем у организацији Олимпијаде“, са нескривеним сјајем у очима нам рече, а смијућу се заједно констатујемо – Пеца јест једнако олимпијада!

3.jpg (228 KB)

Како нам каже, прије рата Олимпијада је била спектакл. Најављивала се неколико дана прије и знало се да друга половина јула у Требињу припада малом фудбалу.

„На олимпијаду су ишли сви, што би се рекло од 7 до 77 година. То је био доживљај! Да неко пропусти то, није се могло десити! Само отварање је било спектакуларно. Отворе се широм врата стадиона, долази градска музика јер је већина играча ту и свирала, међу којима и ја кларинет. Музичари стану на центар игралишта. Засађани су у жутим дресовима долазили на магарцима као симболом њиховог насеља. Састају се два кварта, рецимо Ластва и Придворци, капитени размјењују дарове, Ластвани њима пастрмку а ови њима пипун. Ма атракција је била, није имала гдје игла да падне на стадион. Околне зграде дупке пуне, балкони, терасе, сви су гледали. Онда утакмице, кварт против кварта, жеља да побиједе комшију, такмичарски дух на нивоу,сви су дошли да играју, освоје трофеј, али на првом мјесту и да се друже“.

Од самог почетка требињске Олимпијаде учествовало је 12 екипа, по шест у групама А и Б. Прве двије првопласиране ишле су у полуфинале, шест би их испало, а трећи, четврти и пети остајали су на Олимпијади за сљедећу годину. Међутим, Петар Чоловић је након пар година рада направио новину. У завршницу иду прва четири мјеста, пети остаје, шести испада. Формирао је шему да се прваци група не могу састати прије финала, написао пропозиције по којима се игра већ 20 година.

„Не могу да кажем ко је највише пута био први, али могу да истакнем да су Полице или, како су се некада звали „Плавих 9“, неколико пута били међу најбољима. Прва мјеста често су узимале екипе Засада, Станице, Кастела, Придвораца, Центра... Било је квалитета баш доста, играо се добар фудбал и било је задовољавајуће са доста лијепих потеза, голова, можда мало мање него сада јер је онда играло 5 играча и 6. голман, а сада су 4 играча и 5. голман и има више простора за игру, за више потеза и голова“.

1.jpg (181 KB)

Оно што га, чини нам се, нарочито радује, су многи играчи којима је управо Олимпијада у малом фудбалу била одскочна даска у даљој каријери.

„Има доста оних који су наставили успјешну фудбалску каријеру. Момака који нису прошли ни пионирску, ни кадетску селекцију, ни један дио јуниорске па су их на Олимпијади примијетили из фудбалског клуба да би могли професионално да играју фудбал. На крају Олимпијаде увијек се прогласи најбољи играч, и њих би позивали да се опробају у великом фудбалу. Таквих момака је било доста који су са Олимпијаде прешли у ФК „Леотар“, били стандардни првотимци и ишли чак и даље. Док сам радио у Омладинској школи фудбала многим играчима сам дозвољавао да играју на Олимпијади, водио их до преласка у сениоре и кад бисмо се растајали, организовао сам им утакмице у Београду против „Партизана“ и „Звезде“, да то буде неки њихов, наш дипломски рад. Момци из једне од тих генерација, 75,76,77. годиште су сада у ФК „Леотар“ тренери, спортски директори, директори Требиње спорта. Слика првог шампиона БИХ у фудбалу, „Леотара“ је слика тих 12 играча из Омладинске школе. Пар њих је играло и у европским клубовима: Предраг Вукићевић у „Толуки“ из Мексика, данашњи шеф стручног штаба „Леотара“ Бранислав Крунић у „Волину“ у Украјини и ФК „Москва“ у Русији, Јоцо Вицо у „Рапиду“ у Бечу и то је нешто чиме се поносим. Од свих сам добио на поклон дресове и још их чувам“, поносно нам прича овај вјечити спортиста, који је на стадиону пола вијека, што као организатор Олимпијаде, што као фудбалер.

Искрен и отворен, не крије да се Олимпијада данас разликује од оне пријашње.

„Раније се играло из квартова, није се смјело отићи у други кварт, а данас се и то дешава. У полуфиналу ове године играли су брат против брата, Горња против Доњих Хрупјела. Кажем им: „Баш вас брига, један је у финалу сигурно!“ Прије је био много изражајнији спортски дух, било је жара, дружења, играло се срцем, нису се плаћале котизације за учешће нити је било новчаних награда. Покровитељ је била Општина Тредбиње и прве три екипе су добијале награде у виду спортске опреме, али битније је било освојити нешто, направити прославу у свом кварту, да се о томе прича у ишчекивању нове Олимпијаде. Само једном је било 10 екипа, а свих осталих пута играло их је 12. Вратили смо правило да играчи могу бити само са територије Требиња јер другачије и нема смисла. Имали смо ове године доста голова, доста добрих потеза и морамо бити задовљни“.

Кад све сабере и одузме, каже нам да са собом носи прегршт лијепих успомена. Како кроз тридесетогодишње вођење Олимпијаде у малом фудбалу, тако и из 20 година богате фудбалске каријере. Посебно ако се зна да је баш њему припала част да први пут у историји ФК „Леотар“ у Требиње, 1978. године доведе „Хајдук“ из Сплита на Куп Маршала Тита.

„Играо се Куп Југославије и за противника смо имали „Искру“ из Бугојна, која је некада била у првој лиги Југославије. Побједник за два дана игра против „Хајдука“, а кад се игра Куп нема фаворита. Побиједимо „Искру“ са 2-0 и оба гола ја постигнем, будем играч утакмице. И, наравно чека нас „Хајдук“. Отприлике неких 8.000 до 10.000 гледалаца је било, нема одакле није било људи јер „Хајдук“ је био у великој четворци Југославије са „Партизаном“, „Звездом“ и „Динамом“ и била је то атракција! Истрчава први тим „Леотара“, ја на клупи. Читав стадион скандира дај малога, дај малога! И уводи ме тренер у 5. минути на инсистирање наше публике. И сад се најежим када се тога сјетим. То је нешто што се заувијек памти!“

Памти Пеца и вријеме када је играо у „Вождовцу“ средином осамдесетих година прошлог вијека. И из Београда неке дивне људе чији гестови, такође, немају заборава.

„Најпозитивнија моја прича, што се тиче ФК „Вождовац“ је са прославе годишњице постојања. Ту су биле званице из „Звезде“, „Партизана“,  „ОФК Београда“... свечаност додјеле награда. Како сам у „Вождовцу“ био један од ријетких са стране, а још студент, моји саиграчи се договоре да ми спреме изненађење. Игра се бинго. Имали су договор да се онај коме изађе бинго не јавља док не изађе мени. И видим излазе бројеви, нико се не јавља, ништа ми није јасно. У једна доба изађе мени, кажем ево га и они сви скоче и аплаудирају. Онда ми признају да су чекали да ја то добијем као награду. Искрено, сузе су ми кренуле. И то се памти за живота!“

Са вјечитим осмијехом и неком позитивном енергијом коју тако лако са собом шири, каже нам да за мало чим жали у каријери. Да може све из почетка можда би тек по коју ствар промијенио.

„Док сам био у Тренерској школи у Београду имао сам понуде од селектора репрезентације Југославије, познатих играча из „Звезде“ и „Партизана“, да кад оду у иностранство идем с њима. Не знам јесам ли погријешио што нисам отишао, али увијек кажем ко зна зашто је то добро. На све гледам са неке позитивне стране. И јесте и није ми жао. Али, има нешто за чим истински жалим, што нисам отишао на Универзијаду у Кореју. Сањао сам је данима! Био сам селектор Универзитетске репрезентације БИХ. У Требињу су се одигравале утакмице које сам обилазио, играчи су ми се јављали, озбиљно сам се томе посветио. Кад је требало да се иде Кровни савез БИХ са сједиштем у Сарајеву није имао довољно новца и све је пропало. Остала је жал за том Корејом и свим што је носила са собом“, каза нам овај некадашњи нападач, бочно фудбалско крило „Леотара“ и „Вождовца“.

Да се отиснуо у иностранство можда спортски догађаји у Требињу не би имали оволику чар јер неупитно је да Петар Чоловић у свему чега се дотакне остави неизбрисив печат. Било да се ради о ученицима, професионалним спортистима или пак малом дјецом у требињској Школи спорта. Извјесно је, спорт њега покреће, а та снага и љубавчине га посебним лајт мотивом за многе нараштаје. Не само љубитеље спорта, већ и бројне генерације Требињаца које је баш овај спортиста и професор извео на пут здравих животних навика!

Професор који се не заборавља

„У школи сам једне школске године био разредник одјељењу Царински техничар. Након рата отвори се пут преко Ситнице за Херцег Нови. Гужве на граничном прелазу. Путујем са породицом, огромна колона, чекамо. Прилази нама цариник. Препознамо се нас двојица. Ништа не говоримо. Изведе он нас са стране, отвори гепек, пребира по ауту. У једном тренутку тихо ми каже: „Профа, јеси то пошао на море?“ Заврши своје, подиже рампу и прођосмо. Дирнуо ме тај гест који ми је много тога рекао!“

Ово треба доживјети!

На манифестацији Избор најбољег спортисте Требиња за 2013. годину Петар Чоловић је за изузетан дугогодишњи допринос у развоју спорта награђен спортским радником године. Као неко ко је још на првим скоковима са Каменог моста био предсједник жирија, а одазвао се позиву и ове године, од ТО Града Требиња и Друштва пријатеља Требиња недавно је награђен захвалницом за учествовање у организацији „Дана Требишњице“. По реакцијама људи са стране рекло би се да је оставио позитиван траг у свему што је радио и ради.

„Одем једном приликом у Бањалуку. Пошто је играо „Борац“ одем на утакмицу. Фудбалери истрчавају на терен, а међу њима и Бранислав Крунић, сада шеф стручног штаба ФК „Леотар“. Примијетио ме на трибинама, пришао, попео се, изљубио и поздравио се са мном. На једној забави коју су организовали фудбалери добио сам дрес мог бившег фудбалера који је у том тренутку играо у иностранству. Услиједио је коментар: Ово треба доживјети!“

Peca_0003.jpg (411 KB)