Идући путем некадашње жељезничке пруге од Мухареве љути према Завали нећете примијетити село Будим До, ако вам неко није казао да се управо ту налази на половини пута између ова два села. Само неколико стотина метара удаљено од некадашње пруге, као сакривено од очију, смјестило се ово сеоце, питомо, заклонито и од југа и од сјевера, као у гнијезду сунцу изложено... Тек када прођете на ону другу страну завалске вале, тачније из близине нашег старог манастира Св. Ваведења, примијетићете ово сеоце.
Живко-Жика Мисита је био наш домаћин за кога кажу: Ако га ниси срео на требињском корзу или пијаци сигурно је у Будим Долу. На трећем мјесту га нећете тражити.
Ми смо се увјерили да му је село много ближе срцу и да је учинио све што је могао да спаси село од заборава, а своју окућницу и кућу врати у стање као да ту стално живи многобројна породица.
Сеоска породична кућа Мисита више личи на дворац
Седамдесетих година прошлог вијека скоро да нема села у Попову пољу а да није ријешило било какав сеоски пут или прилаз селу. Будим До је село које је у то доба имало више својих становника одлучних да оду трбухом за крухом, на било какву печалбу, него да мисли и улаже у своје село. Неки, пак, мисле да је и за то изузеће помало крива и политика, али да ми не судимо... Чињеница је да је Будим До био без прилазног пута.
Ни онај велики миграцијски узрок и расељавање Попова, када је седамдесетих укинута ускотрачна пруга, није заобишао ни Будим До. Ускотрачна пруга је била врло значајан фактор живота на лијевој страни Попова поља.
Жика се живо сјећа тих година и општом жељом и тежњом да се напусти родно село.
"Био сам већ поодрастао", присјећа се Жика, "када су се из моје куће једно за другим одвајали моји брат и сестра. Важно је било отићи и у црног ђавола само не остати у Будим Долу. Некако је мом селу, али не знам зашто, било ближе иностранство и Дубровник него Требиње. Зато је на те двије адресе отишло више од пола мога села. Једно вријеме у Дубровнику и Њемачкој је живјело 25 мјештана а само 15 у Будим Долу. Ни сам се нисам разликовао од осталих који су жељели отићи што прије и најкраћим путем. У моје вријеме, за ону мало бољу "талентованију" дјецу, најближи пут и долазак до хљеба са даном пунољетства је ишао са возачком дозволом и ухљебљење као возач или занатлија. Средњу школу смо жељели завршити што прије и пречицом да се дође до Дубровника и свога зарађеног хљеба", присјећао се Жика.
МАНАСТИР У ЗАВАЛИ ЈЕ НАШЕ МЈЕСТО ОКУПЉАЊА
У великој пространој авлији постављена је скована трпеза гдје је овај домаћин по дугогодишњем обичају поставио посну храну, а на дан Васкрса на трпези ће осванут мрсна храна и обилан ускршњи ручак. Већина Заваљана и Будимљана неколико значајних датума у години дочекују у молитви и сабирању око свог манастира Св. Ваведења у Завали. Кроз протекла десетљећа и у кући Мисите се поштовао манастир и братија манастирска. Петров дан, Ваведење и Васкрс су дочекивани у Завали у свом манастиру, рекао нам је Жика када смо из његове авлије посматрали манастир на супротној страни Завалске луке.
"Мој први јутарњи поглед из собе приликом буђења, свако јутро заустави се на истом мјесту", каже нам Жика и наставља: "Тамо је кроз низ вијекова било богомоље за наше претке. Обичај и поштовање су оставили нама да поштујемо и чувамо своје не оспоравајући никоме право да воли своје. Ваведење смо дочекивали у манастиру, а Петров дан годинама практикујемо да, одмах после литургије, идемо свако својим кућама и дочекујемо најбоље пријатеље и родбину. То је био и остао свечан дан за наше домаћинство. Тако је и остало да се до данас поштује. Желио сам и остварио своју жељу да доведем пут до куће, обновио кућу и у своме дому да дочекам пријатеље. Потрајало је то неколико година, али нисам одустајао да и Будимљани имају пут у селу као и остала села у Попову пољу. Знате да наше село припада Федерацији, али то нам није ништа мање умањило жељу да обновимо куће и да вратимо у предратно стање. Брат Бранко ми је дао подршку колико је могао да истрајем на изградњи пута. Ни општина Равно није изостала у помоћи, али посебну захвалност морам упутити Луки Петровићу који ми је у више наврата помогао да преко требињске локалне управе будем подржан. Прво смо послије двијехиљадите ја и комшија Максим Мракић започели електрификацију села, па онда пробијање пута и на крају бетонирање. Када смо довели пут до сеоског гробља као да смо ушли и у село. Само сам једно знао: Када би сви одустали ја сигурно не би. Било је ту и ината, али и потреба за путем до куће је била највећа. Пробијање пута платили смо око 40.000 КМ, а бетонирање и армирање толико, ако не и више. Комшија Максим и ја ниједном нисмо падали у искушење да одустанемо у обнови села. Прво смо довели струју па онда је слиједила изградња пута", причао је Жика поносно.
СЈЕЋАЊЕ НА РАТНЕ ДАНЕ
Жика је своју препознатљивост стицао и кроз анегдоте, шале и животне приче и у вријеме четверогодишњег отаџбинског рата. Тај подужи, а тежак период кроз четири године опште друштвене и породичне неизвјесности, све нас је донекле обиљежио биљегом присјећања много година послије. Често чујемо од својих сабораца да се сјећања на људе никада не гасе. Рат онакав какав га са емоцијама доживљавамо исписивао нам је странице живота шаренилом помијешаног добра и лоша. Требињска бригада са неколико хиљада бораца претворила је наш град у једну породицу. Све смрти и погибије смо преживљавали као породична страдања. Свако рањавање и интервенције смо ослушкивали за исход какав ће доћи из већих медицинских центара. Четири године рата Требињску бригаду ВРС су претвориле у једну породицу мучену истом муком. Та велика породица је имала прву и једну жељу - мир и завршетак рата.
Послије и прије сваког покрета и одлазака на друга ратишта Жика Мисита је био незаобилазно име. Дио требињске бригаде је често пута одлазио на испомоћ и појачање јединицама ВРС гдје је то у том тренутку било неопходно. Ако је био било какав превоз и покрет јединица ту је Жика Мисита, па са правом данас каже да је учесник много битака од Невесиња, Олова, Калиновика и Трескавице...
Живко упозорава да су близу минска поља
"Више и не знам", присјећа се Жика, "на колико сам терена одлазио са војском. Сваке ратне године у просјеку на 2-3 терена се одлазило. Сваки наш одлазак и испомоћи другим ратиштима су пријетиле борбе али и неизбјежна рањавања и смрти. То ми је најтеже падало када се губи саборци, па сам понекад и завидио оним саборцима који су остајали у стационираној јединици. Ја сам као возач аутобуса припадао позадинској јединици која је опсуживала све батаљоне и потребе превоза", закључио је Жика.
На наше питање да ли је истина да никада ниједан цивил није остао пред требињском касарном, Жика наставља:
"То је истина и ко вам је то рекао сигурно је један од оних из дијела Попова поља. Цивилно становништво, бар оно што је невољно остало, једини превоз је имало са војним возилима. Запамћено је и забиљежено негдје да су људи и по 30-40 километара прелазили пјешке да би дошли до града. Знајући са каквим се проблемима суочавају, доста вечери при поласку из касарне нисам могао затворити врата на аутобусу претрпаним војском и цивилима. Људи су стајали на једној нози на прагу отворених врата аутобуса, али су ту вече успјели доћи до своје куће. Постојала је дионица пута прије Драчева да ни ратна свјетла нисмо увече палили већ смо наслијепо пратили бијелу линију и тако долазили до одредишта. Гађана су наша возила у покрету и за нас је то било ход по жици са сталном неизвјесношћу", присјећао се Жика ратних деведесетих.
ОБНОВА КУЋЕ ЈЕ ПОРОДИЧНА ОБАВЕЗА
Обнова породичне куће и пратећих објеката за овог домаћина је потреба, али, како каже, и породична обавеза. Провео нас је, приликом ове посјете селу, кроз неколико обновљених објеката и том приликом поносно истакао:
"Све ово што данас видите је мој дио живота од скоро двадесет година. Прво струја, па пут и тек онда обнова куће по куће. Када смо већ код електрификације села, свакако да Будиму Долу припада један куриозитет мимо сва села у окружењу. Ми смо село са првом електрификацијом те давне 1960. године. Ево како: годину раније, 1959. струја је кренула из Сланог према општини Равно. Доласком до Завале наш комшија Јово Мракић је послао доларе из Америке да се доведе струја у наше село, како је те 1960. и урађено. Били смо пет година једино село у Попову које је, за то вријеме, "платило свој луксуз".
МАСЛИНЕ И ПЧЕЛЕ...
Прича о повратку у спаљено село, те обнови инфраструктуре породичних кућа, не би била потпуна да нас Жика није провео кроз новонасађени маслињак.
Знали смо да је Будим До важан за село са најбољим трешњама у Попову, али за одлучност овог домаћина да се опредијели за маслинарство, било је право изненађење.
Изврцало се меда као берићетних година
"Некако је све једно друго вукло", наставља Жика убједљиву причу о двадесетогодишњој жељи да поново удахне живот своме дому и додаје:
"Када сам и посљедњу шталу обновио, а немојте ме питати колико новаца сам потрошио, јавила се жеља да урадим ове велике долове око куће и да овај простор претворим у маслињак. Знајте да је ово село имало и прије 50 година маслињак који је засадио мој отац, а данас је остао неурађен, зарастао у шикару ради минског поља које није очишћено и разминирано. Ја сам на долу поред куће засадио 50 младих маслина, али исто толико и више, остало ми је недоступно ради мина. Поред куће сам набавио и пчеле, а претходно сам прошао кроз пчеларску обуку требињског удружења пчелара. Имао сам ту проблеме са крађама али нијесам одустајао. Након тоталне пљачке набавио сам поново почетни број од пет друштава и кренуо поново. То ме је натјерало да сво имање покријем видео-надзором да спријечим даље крађе, што се и показало ефикасним. Прије неколико дана имао сам прво врцање и извадио сам скоро 120 кг меда из 10 кошница", са примјетним задовољством био је убједљив Жика да Будим До има најквалитетнији мед у Попову пољу.
У хладу велике мурве остали смо до касно поподне. Жика је са мало оптимизма али и примјетне потиштености причао о поповском селу које нестаје поред свих појединачних жеља појединих домаћина да нешто покрену са мртве тачке. Волио би да је оправљено свих седам будимских кућа, али нажалост то су урадила само двојица комшија Мракића.
Када смо дошли у Будим До да направимо још неку фотографију са пуним кантама меда, јер смо сазнали да је вадио мед и да је задовољан берићетном годином, Жика нам се јавио из Дубровника, гдје је био позван на педесетогодишњицу матуре. Том приликом нам је рекао: "Потпуно неочекивано добио сам позив из средњошколског центра од генерације матураната који су завршили средњу школу те далеке 1975. Био сам пријатно изненађен и овај позив не би нипошто одбио. Срео сам се са људима из генерације које нисам никада срео за ових 50 година, али и оне које сам виђао често. Тај дан и вече остаће ми као драга успомена, а вечерњој забави није било краја. Пјевале су се Трубадури и Пролете као у нека стара времена. Послаћу вам једну слику педесетогодишњег дубровачког матуранта, па је објавите", рекао је на крају Жика а ја сам му обећао да ћемо то и урадити.
"Изненадио ме позив за педесет година матуре..."
Показивао је захвалност нашој редакцији која је изједначила Будим До са свим селима о којим се пуно више писало у низу десетљећа која су прошла поред Будима Дола.
"Ово село је прво у Попову обасјала светлост сијалице и село које је посљедње довело пут. То је разлог више за понос Будимљана јер су све то највише урадили својим трудом", на крају нам је рекао Жика Мисита.
