Четири снажне приче о човјеку, његовим изборима, страховима, идентитету и трагању за смислом, сажете у књизи „Ни живот није све“ Владимира Арсића, представљене су премијерно пред публиком Фестивала фестивала у пратећем програму.
У питању су, како је речено, снажне драме: „Бајка о сањару и псу“, „Наши“, „Белег“ и „Упредање ветра“, које отварају најдубља питања људског постојања - ко смо, гдје смо погријешили и да ли постоји излаз из сопствене судбине, а аутор их је стварао годинама.
Издавач и власник Издавачког предузећа „ННК интернационал“ Мирослав Дамјановић истакао је да је издаваштво ове књиге која садржи четири добре драме – за њега био изазов, а открио је и зашто.
„То је за мене заиста био изазов из једног простог разлога зато што у мом тридесетогодишњем издавачком раду нико није понудио драму, ни да је објавим, нити да на неки начин учествујем у тој радњи. Зато, када је Владо објавио и понудио ми те четири драме – то је за мене био изазов и нека новина коју сам од срца прихватио, са жељом да `погурам` ову књигу, да се нека врата, од неког позоришта (да ли државног или аматерског) отворе и да оживи барем неки од ових текстова и да на тај начин Владов и мој рад дају пуни резултат. То ме је највише гонило да их објавим, па сам то и учинио. Тако нас је тај рад и довео у Требиње, да говоримо о овој књизи и да учествујемо у овој значајној манифестацији“, истакао је Дамјановић.
Додаје да се надају да ће, с обзиром да је ово прва промоција,успјети у отварању неких позоришних врата.
Прошавши кроз богату каријеру Владимира Арсића, члан Умјетничког савјета Фестивала Слободан Радовић је истакао да је аутор и драматург, драмски писац, есејиста, позоришни критичар и сценариста.
Он је поменуо и Арсићеву уредничку каријеру на РТВ Београд, али и нагласио да је награђиван за драмске текстове и за неколико режија, док је прва у низу од поменуте четири драме – „Бајка о сањару и псу“, добила награду на конкурсу Позоришта „Бошко Буха“.
„По избору самог писца, из опуса његовог драмског стваралаштва, избор од четири драме почиње овим драмским текстом. У књизи Владимира Арсића `Ни живот није све`, налазе се још три драмска текста, а сви су настали у различитим временским периодима. Тематски су сва четири текста другачија, али их повезује човјекова судбина и тежња за слободом личности. Повезује их чврстина, одлучност и снажна воља да остваре своје науме, како у реалном, тако и у иреалном свијету“, истакао је Радовић, полазећи у анализи од поетско-бајковите приче „Бајке о сањару и псу“, преко драме „Наши“ која разоткрива наше вријеме и нас саме, преко трагичне приче о изборима и посљедицама у „Белегу“, па све до снажног комада „Упредање ветра“.
На крају промоције је о своме дјелу говорио и сам аутор, напомињући да је велики временски распон био између настајања све четири драме, пуних четрдесет година.
„Нисам журио са тим. Нисам био у обавези да то радим, па сам се врло лежерно односио према томе раду, али, док сам се бавио тиме - било ми је забавно. Касније, када морате да се враћате на текст и када текст дотјерујете, да га усклађујете са неким правилима ако вам се учини да сте негде погријешили – то је мање забавно. То је, у суштини, један бескрајан посао, јер можете једну књигу да поправљате колико желите, иако некада морате ставити тачку“, рекао је Арсић.
Напомиње да је књига настала из разлога што је желио иза себе да остави и такав траг, а да ли ће она некога заинтересовати, да ли ће његове драме неко хтјети да уради – просто каже да не зна, али се нада да хоће.
Објашњава да му је тешко да неку од ове четири драме по било чему издвоји, иако додаје да је прву најбрже написао.
„Најбрже сам написао `Бајку о сањару и псу`, за неколико дана. То је страшно брзо ишло зато што су ми се склопиле сличице у глави и знао сам како ће то да функционише, па је ишло, док је писање драме `Наши` потрајало седамнаест година. Дакле, то ништа не значи, осим чињенице да је дјело доведено до једне форме којом сам ја најзад био задовољан. Чак и `Упредање ветра` није ишло брзо, јер ми се чинило да требам да направим малу паузу, да се мало смирим у односу на материју којом сам се бавио, како бих могао са једне дистанце прочитати сопствени текст и одједном се и сам зачудим да сам написао оно шта сам написао. То је, ипак, доста здраво са становишта драматургије зато што можете да се посветитите мало озбиљније тој грађевини драме, како бисте видјели гдје сте евентуално погријешили и да то пробате исправити. Генерално, поштено, том послу – никад краја“, казао је Арсић.
Он је, судећи по мишљењима својих колега који су књигу већ прочитали, успио у вођењу читаоца кроз свијет у коме се стварност и симбол непрестано преплићу, односно, преплићу се сан и јава, па и живот и смрт.
