Монодрама „Досије Доситеј“, по тексту Елеоноре Гавриловић, у извођењу Владимира Цвејића, била је посљедњи садржај 69. Фестивала фестивала у Требињу, прије него су проглашени најбољи и овогодишња манифестација затворена.
Елеонора Гавриловић, музејски савјетник и кустос Музеја Вука и Доситеја, била је инспирисана животном причом нашег великог просветитеља, књижевника и филозофа Доситеја Обрадовића, а сам глумац Владимир Цвејић је ову причу, како је и сам рекао, на неки начин адаптирао и спремио за сцену.
„Радио сам је шест до седам мјесеци, а играм је већ шест, седам година. Играм је у самом Музеју Вука и Доситеја, гдје је Доситеј и поучавао, у вријеме док је био министар, попечитељ просвјете, а иначе је играм свуда редом, широм Србије, широм региона, у иностранству, свуда“, подсјетио је Цвејић.
Каже да је, гдје год је до сада наступио, ова монодрама била добро прихваћена.
„Публика је, слободно могу да кажем, прихвата јако добро, јер играм за све генерације, за различите интелектуалне нивое и за људе са факултета, а тема је нешто што је заиста потребно људима, јер је представа и названа `Досије Доситеј`, будући да говори о мање познатим дијеловима његовог живота који је изузетно богат. То је једно путовање кроз његов живот, малтене у његовим ципелама.
Публика, када то доживи и на видео пројекцији види мапу његовог путовања прије 250 година – запита се, пошто често након представе останемо и у разговору – како је могуће да је он у то вријеме толико обишао, када није било авиона, аутомобила и свега осталог. Е онда тек све то добија више на важности, јер он је завршио, данашњим рјечником речено, два универзитета, као да је завршио Ломоносов у Русији и тамо негдје у Америци, Беркли. Он је, наиме, ово једно завршио у Смирни у Отоманском царству, а ово друго је било у Њемачкој, тако да је, просто, био невјероватан. Једанаест језика је говорио“, истакао је Цвејић.
Каже да је знање о дијеловима Доситејевог живота било дјелимично и помало запостављено, те да има много стереотипа о њему, тако да је он покушао да у овој представи, о овој изузетној личности, публици саопшти много више него што се зна, попут његовог боравка у манастирима, црквама, као и о свему ономе што је написао, о његовим животним драмама, искушењима.
Због свега тога је и овоме глумцу било захтјевније урадити монодраму.
„Мени је било захтјевно зато што сам самом себи поставио високе циљеве и ти домети су ми били неопходни да би и мене самог заинтересовао овај рад, али и циљну групу за коју радим, а то су практично и највиши домети које би позоришна публика требало да постави себи, јер ово није лака забава. Поучно је и није досадно, па сам обухватио те елементе да би човјек дошао у позориште и изашао употпуњен и истовремено мотивисан да и сам прочита нешто, погледа, распита се, разговара“, додао је на крају Цвејић.
