У оквиру пратећег програма треће вечери Фестивала фестивала, у биоскопској сали Културног центра Требиње је промовисана монографија „Седамдесет година Дјечијег позоришта Бања Лука“, аутора проф. др Луке Кецмана.
Ријеч је о капиталном издању, када је у питању позоришни живот у Републици Српској, али и шире, јер је, осим великог временског периода од седам деценија, специфичност монографије и много шири простор.
„Ми смо обухватили све оне који су стварали и радили за ових седамдесет година у позоришту. На основу азбучника, укључени су сви из умјетничког сектора, али и свега онога што се тиче репертоара, гостовања и уопште значаја институције. Морам да кажем да је ово све почело на иницијативу директора Дјечијег позоришта, госпође Љиљане Лабовић Маринковић, која је инсистирала да се обухвати један период од седамдесет година, с обзиром на то да не знамо шта ће бити у наредном периоду, колико ће неко бити заинтересован да истражује ову дјелатност, да обилјежи, рецимо, стотину година“, рекао је професор Кецман.
Објашњава да је њена намјера била да се направи озбиљна монографија и када је у питању опрема књиге, њен графички дизајн и све оно што прати позориште, попут лутке, плаката, сценографије.
„Унутар монографије је готово шест стотина имена, односно, да будем прецизнији, шест стотина одредница, које, када се све прочита и склопи, даје одговор на сва питања која вас интересују о позоришту. Ту се налази једно огромно стваралачко благо, са врло интересантним именима који су дуже или краће били везани за позориште, чак радили у њему, одлазили даље и постајали велика имена некадашње југословенске, а сада српске, или неке друге сцене.
У сваком случају, мислим да ће ова монографија остати као значајан нуклеус за будуће генерације, које ће једнога дана са лакоћом да ураде монографију `Стотину година Дјечијег позоришта Републике Српске“, појаснио је Кецман.
Напомињући да је Дјечије позориште Републике Српске једно од оних које се граничи са европским квалитетима, он је подсјетио да су њихове представе дошле до БИТЕФ-а, до сцена на свим меридијанима, као најбољи амбасадор културе Републике Српске, додавши да се свих ових деценија на идентичан начин приступа раду, тако да је и њему драго што је „ухватио његов тренутак од седамдесет година“.
„Посао на монографији смо започели професор Зоран Ђерић и ја, али, нажалост, после извјесног времена нас је Зоран напустио и ја сам привео крају оно што смо почели, али, уз жаљење што тај посао овдје у Требињу не можемо промовисати нас двојица, један други Зоран – Зоран Максимовић, један од три рецензента, поред др Љиљане Чекић и др Радета Симовића, свој су дио посла обавили ваљано“, додао је на крају професор Кецман.
Театролог Зоран Максимовић је свој рецензентски посао оквалификовао као плод тимског рада, какав је био и цјелокупан рад на монографији, а она сама, иако са фокусом на Дјечије позориште РС, бави се уопште театарском умјетношћу, позоришном историјом, театрологијом.
„Ослањајући се на изворну грађу, монографија документује седам деценија рада позоришта, од оснивања 1955. до 2025. године, свједочећи о бројним позоришним ствараоцима који су своје животе посветили позоришном раду. Ријеч је о неколико генерација, прије свега глумаца. Стручно и научно утемељена, обухватна и разнородна, ова обимна студија је посвећена једином професионалном позоришту у Репубици Српској, специјализованом за дјецу и младе, за, практично, њихов културни и умјетнички развој. Она његује њихов естетски и морални сензибилитет, развија њихову пажњу, машту и креативност, истовремено их едукујући и обликујући будућу позоришну публику“, навео је на промоцији Максимовић.
Даље наводи да је врло занимљиво истаћи да се монографија наставља на рад који је постојао и раније, а Лука Кецман јој је дао посебан печат.
„Он је, завршавајући предговор монографије, који је насловио `Кратак преглед историје Дјечијег позоришта Републике Српске`, поентирао једноставно, а снажно, готово завјетном поруком – Историја се исписује, ми смо само ухватили првих седамдесет година, као путоказ за оне који долазе. Вишезначни су ти путокази будућим нараштајима, смјернице су за правац, за узор и начин умјетничког остваривања и дjелања, као и за наук. Они су залог и аманет генерацијама које пристижу“, навео је на крају Максимовић.
