Зоран Максимовић, театролог, водитељ разговора
Представа коју су извели глумци Културног центра Кула је тешка, савремена, психолошка и социјална драма која отвара многе теме, кризу вјере, предрасуде, злоупотребу дјеце и моћи, преиспитање савјести, моралности итд... Публика је из сале отишла са питањима, како и треба да буде, а сваком је на савјести да одлучи ко је у праву, а ко није.
Лука Кецман, театролог
Када се преузима текст који долази са другог језичког подручја, културе, традиције, историје, мора се много водити рачуна колико истински коореспондира са временом и мјестом гдје се игра. Писац текста је намјерно смјестио радњу у 1964. годину, не бави се садашњом Америком, него временом након убиства Кенедија, што отац на почетку и изговора у својој проповиједи. То је и данас рак-рана за америчко друштво и након тога је свако сумњао у свакога у Америци. Јако ме изненадило да су аматери из Куле рекли да су препознали многе теме које имају везе са нашим друштвом, а ја тешко то могу да препознам, осим ове што се тиче сумње. Сумња уноси толику дозу немира да човјек не може да буде сасвим свој. Кључна фигура приче је сестра Алојзија, а значење тог имена је да је то онај ко се прославио у борби. Писац текста даје намјерно то име, јер се она прославља у једној потпуно непоштеној борби, што су аматери из Куле врло прецизно и увјерљиво играли. Сестра Алојзија је побиједила ради доказивања, а не ради правде и истине и унутар тога је основни сукоб за који гледаоци до краја не знају шта се дешава. Најчеститија у свему томе је друга сестра Џејмс, која је једина невина и до краја вјерујућа и примјер је како тај механизам који функционише у друштву - сумња, шамара човјека. Аматери су успјели да врло озбиљно саопште са сцене текст Џона Патрика Шенлија. Једини моменат, који морамо прихвати као сценску условност, је да Лука нема 12 година и публика то види. Редитељ је глумце поставио у једну камерну атмосферу, а да је публика још ближе - имали бисмо потпунији доживљај онога што су играли. Глумци су се држали свако свога договореног процеса, када је у питању лик. Дали су само назнаке да су људи испод матнија и људи, што је јако добро, јер нису прешли у преигравање, које је могло да наруши читав свијет који је затворен у себе. Што се тиче самога читања текста, требало је мало да се поразмисли око неких тежишта. Гледали смо јако озбиљну представу, публика је уживала, а ансамбл је држао пажњу гледалаца од почетка до краја, што је најбољи параметар.
Милован Здравковић, театролог
Честитам ансамблу из Куле на храбрости да узме овај текст. Публику доводе у ситуацију да размишља. Без сумње нема напредовања, наука се базира на сумњи, док вјера нема сумње. Одлична је била подјела и рјешења, а једина „примједба“ је што су публику мало замислили. Похвалио бих Биљану Митрић, у улози сестре Џејмс.
Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Представа аматера из Куле је била фантастична. Врло је тешко било одредити ко је био најбољи глумац. Хвала ансамблу, ово је било право уживање. Честитам на томе што имају овако младе људе који могу да одиграју овакву психодраму.
Драган Копривица, редитељ
Што се тиче текста и начина како су га аматери из Куле донијели на сцену, по мени је то испала дуо и трио драма са више ликова. Мислим да је представа у самом врху Фестивала фестивала. Драгица Јотановић је тако играла сестру Алојзију, толико се уживјела у улогу да сам се питао да ли је и у животу тако недоказана особа као у представи. То ми се први пут дешава да је глумац толико у улози да ми произведе такав осјећај. Њена партнерка је била диван глас савјести, луч свјетла у тами. Драгица је играла мрачњака кога нико не може пореметити у његовом лудилу и остала је сумња да ли је она у праву или је у праву мушки лик. Ипак, више сам повјеровао њему, јер ми је дјеловао ближе реалном свијету у односу на сестру Алојзију, која је била зачарана у бесповратној сумњи из које никад неће изаћи. То је једна од карактеристика ове представе. Над овом драмом се надвијају питања: ко је крив, ко је у праву или су сви криви или су у праву. Представа је, уз питања, понудила и много одговора и сви гледаоци су из позоришта отишли са својом варијантом ко је крив, а ко нормалан. Ово ми је једна од бољих представа које сам у посљедњих годину дана гледао у аматерском и професионалном театру. Ансамбл из Куле ме је опчинио већ након неколико минута игре. Били су сјајни, професионални глумци који су, стицајем околности, у аматерском театру.
Слободан Радовић, редитељ
Видјели смо комплетну представу, снажну и чврсту. Кад кажем комплетну, мислим на глумачка остварења и дизајн представе. Интересантно је разбијање четвртог зида. Та интеракција са публиком, која је била врло важна, добро је направљена и увлачила је публику у радњу да и она буде дио збивања. Сукцесивне сцене су режиране врло добро, да је увијек био и први, други и трећи план, то је стално било видљиво и доста је помогло да представа има цјелину и снагу. С друге стране, ако мало погледамо сукоб у представи између два главна лика сестре Алојзије и оца Флина, он је врло добро урађен и стално има узлазну линију са благом тензијом, да би на крају дошло до чврстог сукоба који она разријешава. Глумци су имали лијеп однос према тексту коју су говорили и према својим партнерима. Што се тиче Доналда Милера, лијепа је градација његовог лика од несналажљивог дјечака који тражи заштиту, а у тој заштити се врло лијепо креће на сцени. Он лијепо саопштава монологе, који су његов емотивини доживљај онога што говори. Представа има снажну поруку и оставља заиста добар утисак.
Драгана Ћоровић, гледалац
Честитам аматерима из Куле на феноменалној представи. Глума је била толико уједначена, да је тешко одлучити ко је најбољи. Тема коју је редитељ обрадио је изузетно актуелна и дешава се и на нашем подручју, па и у Републици Српској и драго ми је да је неко одлучио да је обрађује. Јако је тешка тема, али су аматери из Куле урадили изузетан посао.
