11.png (911 KB)

Вук Миливојевић, Ђорђе Радић, Иван Бешењи и Радован Милинковић су „Сајбер бандити“, требињско – новосадски бенд. Ако је судити по првом синглу са њиховог деби албума „Дјевојка из улаза број 3“, објављеном недавно, то су момци за које ће тек да се чује! И како би се жаргонски изразила њихова генерација, првом пјесмом су „одували“, како текстом и музиком, тако и спотом. Да резимирамо, потрудили су се, понудили нам материјал за размишљање, вратили нас у времена када се музика слушала а не гледала, учинили да за трен одлутамо у неки романтични свијет и да тај трен заувијек негдје у себи сачувамо. 

Зато смо и након само једне одслушане пјесме закључили да завређују нашу пажњу. Не сумњамо да су и осталих седам, колико се налази на албуму аутентичног назива „Најбоље године у шугавим временима“, исто тако изузетне.  

Од требињског дијела „Сајбер бандита“ Ђорђе свира бас, Иван као пратећи вокал, ритам гитару, док је Вук, уз гитару, први глас. Међу њима савршено се снашао и Новосађанин Радован, бубњар. Ови момци се познају годинама па ипак музика их је спојила у српској Атини, у којој сви студирају. Повезао их је фронтмен групе Вук, дугогодишњи DJ и продуцент електронске музике, са којим смо и разговарали.

„Бенд је настао у Новом Саду прије годину и по, отприлике. Прво је било пет чланова, од којих троје из Требиња а двоје из Новог Сада, односно клавијатуриста из Сремске Митровице, који је бенд напустио и сада нас је четворо. Ми из Требиња смо се од раније познавали, а екипу Војвођане смо упознали у Новом Саду, у току студирања. На пољу електронске музике имао сам колико – толико успјеха, али мало сам се заситио тога и пожелио сам да пробам неки други жанр. Крајем 2017. сам направио неколико пјесама, међутим нисам имао музичаре да то изводимо и то је тако остало све до прољећа 2019. Сазнао сам да је мој пријатељ са факултета бубњар, а недуго затим сам контактирао момке из Требиња. То је период од маја до октобра 2019. у којем смо свирали и вјежбали. Онда је дошла корона, мало смо чекали да би тек сада издали сингл. Ускоро, акобогда, и албум“, упознаје нас овај свестрани момак са почецима једне феноменалне музичке приче.

Како додаје, пјесма којом промовишу албум првијенац, настала је на гитари прошле године почетком карантина усљед епидемије корона вируса. Од тада до финалне изведбе и спота претрпјела је извјесне промјене. 

„Текст и аранжман прошли су у том периоду неколико фаза. Оно што је занимљиво је да је ствар имала потпуно други аранжман, готово дупло бржи темпо. На крају је побиједила друга „одјевна комбинација“ која је остала до данас.Текст сам брзо написао, а инспирисан је истинитим догађајем, само што дјевојка није живјела у улазу број 3“, откри нам овај младић, потврдивши онај први инстинкт носталгичног и романтичног призвука који смо намах осјетили слушајући сингл о „Дјевојци из улаза број 3“.

И нисмо се преварили. Поштујући старе вриједности и принципе да оно што слушамо са собом треба да носи поруку, музику коју стварају сврставају у љубавну, са извјесним ехом минулих времена.

„Оно што ми свирамо је електро поп – рок, иако уз дисторзиране гитаре и моју боју гласа, лаицима на прву звучи као класичан рок. Међутим, бубњеви су електронски, са компјутера, као и ефекти и синтисајзери, што даје модернији звук. Пјесме имам спремне одавно и оне су остале за наш први албум, који садржи седам трака, с тим да ће једна имати двије верзије. Све су љубавног карактера, са одређеном дозом носталгије, али и различитим аранжманима, како споријим тако и клупским. Сада планирамо да издамо још један сингл са спотом, који би требао изаћи за пар мјесеци, а до краја године, ако све буде по плану, требао би изаћи и албум“.

33.png (1.54 MB)

Називом албума, као што рекосмо „Најљепше године у шугавим временима“, ови музичари нам шаљу и поруку. И то не било какву, већ прецизан одговор једне младости на систем вриједности који их окружује. 

„Албум је на почетку требао носити назив “Заувијек”, према пјесми која га је затварала и око које се највише уложило труда, али временом смо схватили да је тај наслов уобичајан и већ виђен. Имао сам идеју и мало шкакљивији назив: “Најљепше године у шугавим временима” и то се не односи само на корону, већ и на све око нас“, јасан је Вук, а нас одушевљава што у генерацији нових нараштаја, на којима не смијемо заборавити почива будућност, има оних смјелих и зрелих, који се не либе исказати властите ставове.

И баш због свега тога, ова четворка заслужује енормно поштовање! Сви они су успјешни студенти, младост са новом енергијом, снажан талас пријеко нам потребан. Пјевач и бубњар су апсолвенти архитектуре, а гитариста и басиста будући доктори медицине. Упркос факултетским обавезама стижу да се посвете музици и то раде одлично, свјетски.  

„Редовно идемо на пробе, договарамо се око пјесама, да ли нешто треба промијенити, додати и слично. Али, ми смо прије свега студенти и факултет нам је на првом мјесту, а свирање, наравно поред љубави према музици, и пробе, посматрамо као „издувни вентил” и бјекство од обавеза. Звучи као флоскула, али музика за нас представља један вид изражавања емоција, тачније оно што је Виктор Иго рекао: “Музика показује оно што се не може ријечима казати, а у вези чега је немогуће ћутати!”

Не желећи да ћуте, прошле године су позвани да свирају и дебитују на „Нишвил – у “, једном од најбољих џез фестивала у Европи. Стицајем околности са корона вирусом, све је отказано. На нашу срећу, ове талентоване момке то није спријечило нити умањило ентузијазам да на себи раде још више. 

У прилог томе говори и чињеница да су, пријавивши се ове године на најстарији новосадски рок фестивал „Блоксток“, међу петнаест бендова, по избору организатора проглашени најбољима.

„Сви бендови су требали да пошаљу по једну студијску пјесму и, наравно, ми смо послали „Дјевојку“. Побиједили смо и позвани да учествујемо. Међутим, бубњар нам је изненада морао отићи у Њемачку па смо наступ, нажалост морали да откажемо. Баш нам се не да“, каже нам Вук са сјетом, али не скривајући радост због оваквог успјеха, јер ако се зна да је ријеч о фестивалу са дугом традицијом, иако неће свирати, за овај бенд ово је још један искорак и потврда да се њихов рад вреднује и заслужује апсолутну пажњу и дивљење.    

Уз сав шарм који са собом носе, као и ванвременским аранжманима и текстовима, диван је елан једне младости која зна шта хоће. Разоружава и њихова искреност када нам Вук духовито препричава дилему како назвати бенд.

„Наше прво појављивање у јавности, у новогодишњој емисији РТРС –а. Немамо име а морамо да га осмислимо да бисмо уопште наступили. Имали смо пар приједлога, листали енциклопедије, књиге, стрипове, али ниједно име нам се није  допало, тачније сваки од нас је имао другачију идеју. Приједлози су били сљедећи: “Модерна дјевојка”, “Сајбер Бандити”, “Бада Бинг” и још неки. Онда је дошао дан снимања, ми и даље неодлучни. Одлучили смо да водитељка уживо у емисији извуче једно име и било је то Сајбер Бандити”.

Како ствари стоје, све остало је историја! Ови „Бандити“ своју ће тек да испишу. До сада нису имали свирке уживо, а не сумњамо да им многе предстоје. У Требиње нам стижу у јулу и тада ће, надају се, представити свој рад. Ми их жељно ишчекујемо. Радујемо се једном новом таласу урбаног звука, свјежини коју са собом носе, њиховој разиграности и надасве укусу и таленту који његују у вријеме када нам тога искрено недостаје. Својом афирмативношћу у сваком смислу заслужују дубоки наклон и ми им га од срца радо поклањамо!

22.jpg (99 KB)

Коинциденција или кад се све најбоље посложи

„Били смо већ пред камером и није нам било страшно на снимању нашег првог спота. Лично сам имао наступе и као DJ који су снимани, али за спот је било потребно да се бар мало одглуми и унапријед припреми сценски наступ. Уз помоћ камермана, мислимо да смо се све у свему добро снашли. У споту се појављује наша пријатељица Ања Тасовац, такође из Требиња, која у Новом Саду студира сценску архитектуру на мастер студијама. Камерман, монтажер и сценариста је Борис Малиновић уз асистенцију Синише Поповића. Ово је лијепа прилика да им се захвалимо, јер су дали све од себе да ствар буде на нивоу. Оно што је интересантно, то је да је Ања живјела у згради број 3 па је коинциденција да се то подудара и са називом пјесме!“

Шунд и кич – отужна слика наше стварности

„Комерцијална музика је скренула са разумног тока на неке недефинисане смјерове и, вјероватно, да постоји комисија за шунд и кич, 99 посто њих би било тако окарактерисано. Актуелне пјесме су без икаквих порука и сведене су на неартикулисану интерпретацију текстова који говоре само о имовинској карти, наркотицима, простаклуку, преварама, како се све уз помоћ криминала стиче преко ноћи... Спотови немају никакву причу, осим што приказују бахаћење које је нереално и нема везе са стварношћу. Најгоре од свега је што медији подржавају такве ликове и праве од њих идоле и узоре дјеци. Уосталом, Платон је рекао: “Каква је музика у држави, таква је и држава”, тако да, и са тачке гледишта једног од највећих филозофа, то показује важност музике и њен утицај“, прецизира Вук Миливојевић, фронтмен „Сајбер бандита“.