ПРИВИДНА ОБИЧНОСТ, СКРИВЕНА ПОСЕБНОСТ

Рада Миљановић, логопед и Сара Радановић, дефектолог и олигофренолог

Свјетски дан особа са аутизмом, који се обиљежава 2. априла сваке године, представља глобални напор у подизању свијести о аутизму, промовисању прихватања, уважавања, инклузије и подршке особама са аутизмом и њиховим породицама. Овај дан је у знаку плаве боје која симболише мир, разумијевање и подршку. Фраза „Освијетлимо плаво“ постала је препознатљива иницијатива која подстиче људе широм свијета да освијетле знаменитости, зграде и јавне просторе плавом бојом како би се на тај начин подизала свијест о аутизму и важности укључености ових особа у друштво.

Како бисмо што боље разумјели аутистичне особе и приближили се њиховом начину перцепције свијета, разговарали смо са Радом Миљановић, логопедом, и Саром Радановић, дефектологом и олигофренологом. Ова два стручњака, свака у својој области, подијелиле су са нама своја драгоцјена знања и искуства.

„Аутизам је сложен неуроразвојни поремећај који обухвата потешкоће у социјалној комуникацији и стереотипне и репетитивне обрасце понашања као два најзначајнија поља проблема код особа са аутизмом. Поред аутизма, у групу неуроразвојних поремећаја убрајају се интелектуална ометеност, моторички поремећаји, АДХД и специфични поремећаји учења. Иако се први симптоми могу јавити већ у првој години живота, родитељи се готово никад не обраћају за савјет прије друге године. Коначна дијагноза се углавном не поставља прије четврте године, најчешће тек са поласком у школу, и даје је дјечији психијатар. Неке ретроспективне студије показују да се већ у првој години могу примјети одступања у развоју - дијете има абнормалан контакт очима, поремећај спавања и исхране, не одазива се на име или је претјерано заинтересовано за одређене сензације. Аутизам се током друге године живота може манифестовати кроз лошу социјалну интеракцију, слаб развој говора или регресију говора, стереотипне покрете и интересовања, недостатак коришћења геста. Важно је напоменути да се ниједан симптом не може посматрати изоловано и да је неопходно узети у обзир комплетну клиничку слику дјетета која се код особа са аутизмом разликује у зависности од нивоа интелигенције и адаптивног понашања дјетета“, истичу Рада Миљановић и Сара Радановић.  

„Чувена је реченица да ако сте упознали једну особу са аутизмом, то значи да сте заиста упознали само једну особу, а не понашање и стање свих особа са овим поремећајем“, подвлаче.

Када је најмлађи узраст у питању, кажу ова два стручњака, родитељи који примјете да су неки од ових симптома изражени треба да се обрате стручном лицу, дефектологу или логопеду, како би добили смјернице за рад са дјететом. Њихов задатак је, истичу, да у сарадњи са родитељима, помогну да се дјететови капацитети и потенцијали максимално развију.  

„Аутизам је цјеложивотно стање које не можемо излијечити. Међутим, адекватним и правовременим третманима, као и укљученошћу родитеља, знатно се повећава функционалност и продуктивност појединца, чиме се повећава и квалитет његовог живота. У оквиру третмана спроводе се корективно-стимулативне методе које омогућавају напредак. Самим тим, рана детекција и интервенција позитивно утичу на исход аутистичног понашања“, наглашавају Рада Миљановић и Сара Радановић.

Особе са аутизмом и њихове породице су, сигурне су, свакодневно пред бројним изазовима.

„Аутистична дјеца су наизглед потпуно типична, здрава и лијепа што може довести до погрешне интерпретације понашања особа са аутизмом од стране њихове околине. Усљед њихове сензорне преплављености, тантрума или немогућности регулације својих емоција у одређеном моменту, дешавало се да околина то интерпретира као запуштено, неваспитано или превише размажено дијете. У новије вријеме се постигла већа сензибилизација јавности, о аутизму се много више зна и говори, што родитељима олакшава макар овај аспект. Нажалост, проблем је, како код нас тако и шире, што комплетан систем не покрива све фазе развоја једне особе“, појашњавају логопед и дефектолог.

Као први сертификовани Томатис практичари у Требињу, Рада и Сара су поставиле темеље за примјену ове признате методе у нашем граду, доносећи притом иновативна рјешења која ће бити од великог значаја за унапређење квалитета живота особа са аутизмом, а уједно и њихових породица.

„Томатис метода је природни приступ неуро-сензорној стимулацији који користи слушну стимулацију кроз музику како би подстакла нервни систем. Звук се прво преноси коштаним путем преко лобање и као резултат тога, аудитивни систем природно припрема уво за звук, који долази ваздушним каналом. Значи, звук се преноси и коштаним и ваздушним путем и ово дуално преношење звука упућује на то да мозак тачно анализира сензорну поруку звука. Иако је примарна функција уха да чује, његове одговорности су далеко веће. Постоји велика разлика између чути и слушати. Чути је механизам уха, а слушати механизам мозга. Томатис терапија се састоји од три циклуса слушања, а сваки циклус траје 14 дана и постоји јасно дефинисана организација између циклуса. Пауза између првог и другог је око мјесец дана (четири до шест недјеља), а између другог и трећег од два до три мјесеца. Дужина и трајање дневног слушања зависи искључиво од узрасне доби дјетета па тако дјеца млађа од три године слушају 40 минута дневно, дјеца између три и четири године слушају 60, док дјеца старија од четири године слушају 80 минута дневно. Томатис метода има два програма, СР (сензорна рехабилитација) и ЕР (емотивна рехабилитација), који су намјењени да буду допуна терапеутском или педагошком раду. СР је програм сензорне регулације и намјењен је за особе које имају неуроразвојни поремећај, особе које су преосјетљиве на звук (поремећај сензорне модулације и хиперсензитивност), особе са вртоглавицом и тинитусом, док ЕР програм може да се примјени на све друге случајеве, на примјер читање, писање, пажња“.

Сара и Рада истичу да, уколико је потребно, у склопу Томатис третмана, а ради бржег напретка дјеце, спроводе интеграцију примитивних рефлекса кроз одређене вјежбе које се изводе у сензорној соби, финансираној, као и сама Томатис обука, од стране Градске управе и пројекта СДГ2 који је водила Слађана Скочајић, начелница Одјељења за културу.

Вјерујемо да је борба са многим предрасудама и стереотипима тешка, али смо исто тако убјеђени да мале ствари праве велике разлике и да су подршка и разумијевање друштва минимум који можемо да пружимо особама са овим поремећајем и њиховим породицама како би лакше прошли кроз потешкоће које им доноси дан.