Пето вече Фестивала фестивала обиљежила је представа „Сутра припада мени“ Казалишта из Бјеловара, у режији Маје Маргарете Фабичевић, који су први пут наступали у Требињу.

Млади бјеловарски ансамбл овим комадом приказао је да се на, у свијету растућу мржњу и нетрпељивост у име идентитета, терора разних облика, може одговорити ако се опредијелимо за љубав. То и не би било тако тешко да константно нисмо изложени притисцима малограђана и оних који желе да нас „укалупе“ с једне, а с друге стране човјека сведеног на број, коме је изгледа постало лакше да ћути и живи погнуте главе, док покушава да се избори за боље сутра. Када кажемо лакше, то дође као увреда, па је можда боље рећи, утјешити се, нема избора. Намјерно се осврћемо на тематику претходних представа, јер је очигледан лајт мотив око кога су се редитељи водили ове године. Кад се већ космос поиграо с нама, па нам на јубиларном 60. Фестивалу фестивала пласирао оно чему свакодневно свједочимо, изгледа да је дошло вријеме да се мало „продрмамо“. А како то најбоље да учинимо? Онако како су нам приказали глумци аматери из Бјеловара - уз помоћ љубави.

Тако је, вођен љубављу према глуми, што није промакло жирију публике, диплому за најбољег протагонисту добио Борна Премужић, тумачећи Фотографа. Његова ноншалантност на сцени била је чак и опипљива.

- У позоришту сам јако дуго. Почео сам крајем првог разреда основне школе и ту остао до данас. Дуг је то период, али и раздобље пуно дивних искустава и што је наважније - љубави према глуми.

То искуство било је очигледно, па и не чуди да га је одмах препознао и жири публике. Имаш свега 18 година, а у представи која се бави прилично озбиљном темом, на који начин си приступио улози?

- Ми смо сви млади, али јако добро знамо шта се дешавало прије. Мислим да је свима јасно да ми не желимо да се нешто слично понови ни нама ни будућим генерацијама. Представом смо жељели да пошаљемо јасну поруку - радо бисмо хтјели да будемо пријатељи са свима и да се окренемо и вјерујемо једино у љубав.

Да ли вам је, тако младима, било тешко да схватите цијелу идеју, те да је успјешно изнесете и пренесете до публике?

- Да бисмо боље схватили и проникли у срж цијеле приче, прво смо гледали филм, невезано за представу, у којем је приказан експеримент шта се претјераном строгошћу постиже. У том филму, професор на тај начин, од људи спремних на праштање и љубав, ствара нешто сасвим супротно -постају личности за какве су вјеровали да никада неће постати. То је занимљиво, како у ствари неко може да управља и контролише нама, а да тога и нисмо свјесни. Ово је на неки начин био покушај да освијестимо све који су вечерас, али и било гдје друго гледали представу.

Мислиш ли да ви млади можете промијенити свијет и креирати боље сутра?

- Дефинитивно да! Мислим да сваки човјек може утицати на то ако се одлучи. Прво треба кренути од себе и својих поступака, значи да се свако преиспита, а онда да сви гледамо на себе и у свему што чинимо пођемо од себе. Само тако постали бисмо бољи и свијет би био боље мјесто.

Први пут учествујеш на Фестивалу фестивала, колико сте већ у Требињу, шта вам се највише допало код нас?

- Све ми се јако свидјело. Град је предиван, а како смо имали прилику да неке од представа погледамо, могу рећи да су доста добре. Зато ћемо остати још мало и одгледати и наредне двије. Ово је за нас одлично искуство, а радујемо се јер имамо прилику да још мало уживамо у Требињу.

Дјеловало је као да си се изненадио када ти је уручена награда?

- И јесам! Нисам никад до сада добио ниједну награду, па ми је ово вечерас заиста било изненађење. Никако нисам очекивао, што не значи да се нисам и обрадовао!

Глума је обиљежила твоје дјетињство и средњошколске дане. Сад када си на прагу уласка у свијет одраслих, шта си одабрао за студије и будући професионални позив?

- Ипак нећу отићи на глуму, нисам то ни желио. Уписао сам Филозофски факултет у Загребу. Нека глума остане на пољу аматеризма, тако ми је ипак драже.