На половини Фестивала фестивала - представа „Пламен тишине“ ДИС театра Бањалука. Вече прожето изразитом емотивношћу, поезијом, плесом, музиком. Кроз стихове нашег пјесника Алексе Шантића, на веома суптилан начин, дочаран је његов и животни усуд Анке Томлиновић, велике љубави, која је под бременом окова средине, до данас остала да бди као хроничар једног времена. Као опомена из које треба штошта да научимо.
Зато је то не само прича о љубави, већ и о судбини жене, али и свим људима, који се, чак и данас не усуде да живе живот по сопственом избору срца. На фестивалским позоришним даскама нешто посве другачије па самим тим и посебно освјежење. Препознала је то и публика, наградивши младе глумице дуготрајним аплаузом.
Између двије Анке, сваке на свој начин упечатљиве, жири публике одлучио је да награду за протагонисту вечери додијели Душици Лакић:
-Заиста је предивно на Фестивалу фестивала и пресрећни смо што сте нас позвали. Звучаће као клише, али ово јесте заједничка награда, ништа не бих могла да одиграм без своје колегинице, колега у другом плану који помажу нашој игри и, наравно, редитеља. Награда ми изузетно много значи, али велико хвала, првенствено, дугујем свима њима!
На позоришне даске Фестивала фестивала донијели сте веома топлу, емотивну причу. Радећи овај лик, колико сте тога спознали о самој Анки Томлиновић, али и о себи и друштву у цјелини?
-Замисао је била да радимо представу о Алекси Шантићу. Међутим, кроз процес се помињало име Анке Томлиновић, његове прве љубави и схватили смо да ни ми сами, а ни већина људи не зна ко је била Анка. Тако смо почели да гледамо из њене перспективе на Алексин живот и добили смо причу о једној забрањеној љубави, о једној несхваћеној жени у патријархалном друштву, која нема могућности да ради оно што воли, да живи са оним кога воли. А мене увијек привлаче такве приче, које говоре о неким потиснутим људима, поготово женама које су живјеле на нашим подручјима. Мислим да ова тема можда није толико актуелна у буквалном смислу данас, али дефинитивно се у њој пронађе свака млада жена и сваки човјек који осјећа да не може да искаже љубав коју гаји према некоме.
Ви и ваша колегиница тумачите исти лик, само у различитим временским периодима. С обзиром да вам се ликови преплићу, претпостављамо да је ваша сарадња била од изузетне важности?
-Дефинитивно јесте. У суштини, обје глумимо главну јунакињу, Анку Томлиновић, из чије перспективе гледамо на све, али такође глумимо и друге ликове – посматраче, нараторе, чаршију, све оно што окружује Анку. Требало је труда да бисмо нас двије успјеле да се усагласимо, да схватимо кога заправо играмо у ком тренутку, како и шта желимо да прикажемо у свим тим различитим ликовима које мијењамо. Сарадња између нас двије је круцијална за реализацију ове представе.
Поред теме љубави, ова представа бави се и једном великом истином, хтјели ми то признати или не, чињеницом да и данас већина људи живи под оковима друштвених норми, умјесто да се препусте и живе живот вјерујући у сопствене изборе, у љубав и у оно што сањају. Као да, суштински, нисмо много научили, нити се промијенили?
-Апсолутно! Сматрам да је толико тужно што се мало ствари промијенило у ових преко стотину година од приче Алексе и Анке. Као неко, ко је уз позориште добио прилику да пропутујем, да упознајем људе различитих култура, вјеровања, попут онога о чему прогаварамо у представи, нажалост још увијек видим све те предрасуде. И то је заиста тужно, донекле и трагично колико ствари се није промијенило. Можда нешто дјелује блаже, али у суштини, људска перспектива остала је иста.
Представа изузетно лијепо комуницира са публиком. Мислите ли да нам оваквих тема, садржаја али и приступа умјетности данас недостаје више него икада раније?
-Драго ми је то чути и хвала вам на лијепим ријечима, искрено. Ово је поетски тетар, нешто са чим се публика на нашем подручју ријетко, ако и икако среће. У неким мјестима је било тешко да ова представа буде прихваћена од стране публике, тако да ми је изузетно драго када чујем да публика разумије ову представу и шта њоме желимо да кажемо. Мислим да је поетски тетар нешто што би чешће требало да буде у нашим позориштима широм државе, зато што на специфичан начин приказује тешке теме и има могућност да на емотивном нивоу дотакне човјека.
