Посљедње вечери 69. Фестивала фестивала, на позоришној сцени требињског Културног центра, први пут је наступило позориште „Јанко Веселиновић“ из Богатића, са представом „Авети“, по тексту Хенрика Ибзена, у режији и адаптацији Иване Терзић. Комад, написан прије више од стотину година, тема и даље актуелна, драмска је прича која проговара о скривеној истини, привиду среће, лицемјерју, осликавајући сву трагедију лажног живота. Изузетна глумачка екипа дала је све од себе и на величанствен начин затворила овогодишњи такмичарски програм фестивала. Радост игре и огромни ентузијазам овог ансамбла публика је наградила дуготрајним аплаузом, овацијама и позивима на бис.
Колико су срећни што су дио ове позоришне приче, али и колико љубави у себи носе, показали су и дивним знаком пажње по завршетку представе, дарујући симболичан поклон. Тим чином уписали су се међу прве који су учинили овакав предиван гест, што ће засигурно остати упамћено као посебан печат овогодишњег фестивала!
Жири публике за најбољу међу најбољима прогласио је Мирославу Ковачевић за улогу Хелене Алвинг. Ова дивна, надарена млада глумица, очарала нас је, не само својом игром, него и изузетном срдачношћу.
-Данима говоримо да смо први пут у Требињу и овдје се заиста осјећамо као код своје куће! Диван град и дивни људи, а ово вечерас, пуна сала, аплаузи, овакав пријем, публика која је дисала са нама, немам ријечи, дивно искуство које ћемо заувијек памтити!
Одличне су биле реакције публике, што говори и о значају теме, приче која, иако је написана крајем 19. вијека, и данас је, нажалост, актуелна.
-Апсолутно! Ибзен је овај текст написао прије више од стотину година, а тако се лако може пресликати на данашњицу, на односе међу људима, на жену која је стуб куће, која се труди да одржи привид среће зарад очувања породице, упркос њене жртве. Са друге стране, видјели смо причу и пастора Мандерса и столара Енгстранда, који долазе ту жену да искористе, а њој је од свега било најважније да спаси свог сина, што је и успјела и није јер, како смо видјели, представа се завршава смрћу, односно сунцем, смијехом, како ко жели да прочита, воља му!
Занимљив је и моменат тог настојања да се одржи привид среће, чему и данас свједочимо, иако сви на крају дана остајемо сами са собом.
-Да, управо тако, остајемо сами са собом и госпођа Алвинг је у једном тренутку признала све што је крила у свом животу, али на крају представе остала је као статуа, коју је неко само прекрио чаршафом. Дакле, од ње није остало апсолутно ништа.
Како сте градили лик, шта вам је и као жени можда било важно да поручите?
-Морам једну занимљивост да вам откријем. У оригиналној постави представе, чија премијера је изведена у октобру, играла сам лик Регине. Дакле, редитељ је одлучила да ме постари за 20 година. Шалим се, наравно. Стицај околности је био такав да је глумица изашла из подјеле и да смо морали да урадимо нешто јер смо жељели да сачувамо ову представу, чији квалитет је препознат. Кренули смо дословно од нуле. У нову улогу ушла сам и ја, као и колегиница у лик Регине. Колеге су заиста биле стрпљиве са нама, помогли су нам да то све одрадимо, да изградимо све од почетка. Сасвим су другачији односи сада, с обзиром да исту улогу два глумца не могу да изнесу на исти начин. Госпођа Алвинг апсолутно је супротан лик од мене, ни у једном тренутку нисам она. Било је довољно да погледам по свом комшилуку, међу пријатељима и одатле извучем карактеристике за свој лик. Јер, то је тако, жена је жртва, жена трпи и пролази свашта да би све сачувала на окупу.
Први пут сте овдје, колико сте упознати са Фестивалом фестивала?
-Веома добро смо упознати. Када објашњавам пријатељима који нису из овог свијета, увијек им кажем да је Фестивал фестивала у Требињу Оскар за позоришни аматеризам, најпрестижније такмичење на које један ансамбл може да дође! Сматрам да је у историји нашег позоришта, дугој 76 година, постојало још представа које су могле да стигну довде, али неке околности су рекле да баш ова треба да буде та и отвори традицију. И заиста бих вољела да ово буде почетак наше традиције доласка у Требиње, да ли на фестивал или као гледаоци, али свакако ћемо то практиковати и врло радо се враћати у Требиње!
