И посљедње фестивалске вечери позориште је одзвањало аплаузима, овацијама и позивима на бис. Не само зато што су нам се представили домаћини, Градско позориште Требиње, већ и због тога што су се и ове године потрудили да оправдају очекивања. Троје глумаца, наши, Дарко, Весна и Јефимија, већ добро нам познати заљубљеници у позориште, и синоћ су ту љубав срчано приказали.

Познавајући их, знамо да им није било једноставно играти ликове тако тешких карактера, покварених и злих, са којима у стварном животу немају додирних тачака. Иако глумци аматери, морамо им признати да су још један у низу глумачких изазова одрадили професионално.

Жири публике одлучио се да од трочланог ансамбла за протагонисту вечери одабере глумицу Весну Ђурић. Премда је награду за протагонисту до сада добила више пута, како нам је признала, ова јој много значи, из разлога што се сусрела са позоришним комадом, другачијим од свега што је радила до сада. А ево и због чега:

- Иако ми обично, за сваку представу коју радимо, кажемо да је нешто другачије, остајем при томе да је овај комад доказ да нам само небо може бити граница. Зато што изнова покушавамо да надмашимо себе у сваком смислу и донесемо нешто ново. Што се тиче, конкретно, ове представе, радили смо је са задовољством. Било је напорно, нећу крити. Текст је тежак, три су глумца на сцени, имали смо много тога да одрадимо, да запамтимо, надоградимо, али је изазов самим тим већи. И мислим да је то у глумачком смислу, заиста, један добар задатак с којим се глумци радо ухвате у коштац. Сада је, наравно, питање колико смо у томе успјели. Надам се да је публика уживала.

Рекли бисмо да си се и те како добро снашла, што је, како смо видјели, жири публике препознао, због чега ти је припала награда за протагонисту вечери.

- Најприје, желим да захвалим на награди. Свака прија и моје је задовољство што је жири публике препознао посао који сам одрадила. Мада, на првом мјесту, желим да захвалим мојим колегама и партнерима на сцени, јер без њих ни ја не бих могла ништа урадити. Тако да ову награду посвећујем нама тројема. Од срца желим да захвалим и публици што су цијело вријеме гледали представу, као и подршци коју су нам пружили громогласним аплаузима. Надам се да ће представа тек сада да живи и да се надограђује, да ћемо путовати и дружити се још више, стицати нова искуства и, можда, добити инспирацију за неки нови пројекат.

У прилог томе, да на награди дугујеш колегама са сцене, да подсјетимо да сте овом представом, на фестивалу ФЕДРА, освојили награду за колективну игру.

- Да, што доказује да ми једни без других тешко да можемо изнијети све ово до краја. ФЕДРА је фестивал на којем смо ми, тако да се изразим, на домаћем терену. Годинама учествујемо и редовно освојимо много награда. И овај пут смо били номиновани у шест категорија, али смо се вратили кући са једном, нама и те како вриједном наградом. Просто, не можемо им сваке године „покупити“ све награде, треба нешто оставити и другима, а не само да у Требиње оде њих прегршт. Шалу на страну, ово је представа која тек треба да живи. Надам се да су ова два фестивала тек почетак њеног позоришног живота.

С тим у вези, да ли већ имате најављена гостовања?

- Имамо, и то је, заправо, највећа награда свима у ансамблу. Одмах након ФЕДРЕ стигли су нам позиви за гостовања у Србији, на фестивалима. Радује нас тих десетак позива за овако кратко вријеме, јер сматрам да су гостовања мисија и циљ ове представе.

И раније си на Фестивалу фестивала добијала награду за протагонисту вечери. Лијепа је прилика да кажемо да си прошле године добила и Златну маску за најбољу женску улогу у представи „Писац породичне историје“.

- Да, прошле године сам први пут добила Златну маску и то је сан сваког аматерског глумца који учествује на Фестивалу фестивала! Само кад погледате глумце из Србије, колико селекција морају да прођу, свима је сан да дођу у Требиње. Ми имамо срећу што смо домаћини и учествујемо сваке године, али то је нама двоструко већа одговорност и изнова се трудимо да оправдамо ту своју позицију. Што се мојих награда тиче, није лијепо рећи да сам се навикла, али било их је доста и свака је добродошла. Па ипак, не стављам их у први план кад се почне радити представа. Мислим да сам се опробала у свим жанровима и да сам награде добијала и за главну и епизодну улогу. Највећа ми је, ипак, када успијемо да нам представа живи, што од срца желим „Слугама“!

Како је било радити лик Соланж, односно, колико је требало „напора“ да овакав карактер заволиш да би улогу вјеродостојно изнијела?

- Сваком глумцу увијек је изазов када ради нешто што је потпуна супротност од њега самог. Поготово у овој представи, гдје, условно речено, постоји замка ликова – тако су обични, а тако зли. Јако је тешко наћи начин да свој лик заволиш, ако он у принципу није добар. И то је нама глумцима било и најтеже, наћи неко унутрашње оправдање да заволимо и оправдамо оно што твој лик ради. Бићу искрена и рећи да сам већ на читалачким пробама успјела наћи неки кључ како да изнесем улогу, која ми је била крупан залогај. Да ме не схватите погрешно, срећа је да имамо доста глумачког искуства, с обзиром на толике представе које су иза нас. Вјероватно се ни наш редитељ не би укључио у овај процес, ни прихватио овакав пројекат, да није мислио да има добру подјелу. Чињеница је да увијек можемо имати боља или лошија играња, овакве или онакве тренутке, али представу играмо с љубављу. Чим крену први тактови, ја сам већ у лику Соланж и, искрено, волим што сам радила на представи, ма како се она даље развијала!