Требиње је, уз Столац, Сарајево и Јајце, град са највише националних споменика у Босни и Херцеговини. Иако су тренутно 42 споменика на подручју града Требиња стављена под заштиту државе, на привременој листи се налази још 58 споменика, што говори о богатој културно-историјској баштини на територији нашег града. Када тим споменицима додамо и број споменика из других градова источног дијела Херцеговине, можемо закључити да живимо у регији са најбројнијим споменицима културе у односу на остатак државе.
Значај националних споменика је, наводи Ивана Грујић, директорица Музеја Херцеговине, вишеструк, прије свега у научном и стручном погледу јер су Херцеговина и Требиње области гдје је бројност и значај споменика толики да су потребне генерације или велики број стручњака како би се проучавала културна баштина.
„Очуваност споменика и њихова приступачност, у већини случајева, омогућава добру презентацију и пружа могућност да се споменици приближе туристима и постану туристичке дестинације. Међутим, од највећег значаја је управо чињеница и сазнање да се налазимо на простору који је, од праисторије па до данас, био богато насељаван различитим народима који су, свако на свој начин, оставили трагове видљиве и данас“, износи чињенице Ивана Грујић.
У посљедњих годину и по дана, Требиње је богатије за шест нових националних споменика.
Црква светог Jована Крститеља у Доњем Врбну - заједно са покретном имовином, коју чине иконостас са дванаест икона, два путира, два свијећњака, анафорница и православно гробље - проглашена је националним спомеником 16. маја 2019. године. Ова црква је изграђена на малој заравњеној површини брежуљка Првјенчина која је окружена прстенастом гробљанском парцелом и припада типу крстообразних цркава са бочним пијевницама и са правоугаоном апсидом на источној страни и звоником на преслицу на западној страни цркве. У доступним документима, кажу из Комисије за очување националних споменика, записано је да је храм Светог Јована Крститеља у Доњем Врбну био потпуно срушен те је обновљен 1867. године. Извјесно је, настављају из Комисије, да је црква саграђена знатно раније, али о времену изградње првобитне цркве нема доступних историјских података. Варијација крстообразног тлоцртног рјешења, постигнутог изградњом бочних пијевница, код ове цркве представља риједак примјер диспозиционог рјешења примјењеног на сеоским црквама ширег региона Поповог поља и требињског краја.
Црква Светог Јована Крститеља у Доњем Врбну
„Унутрашњи простор цркве се састоји од наоса са бочним пијевницама и олтарског простора са апсидом, који су међусобно одијељени дрвеном иконостасном преградом. Простор наоса цркве је освјетљен преко два полукружно засведена прозорска отвора. Олтарски простор се састоји од апсиде, двије нише и старе камене часне трпезе постављене у средишњем мјесту светишта. Дрвени рам иконостаса богато је украшен дуборезом и бојен бијелом бојом са акцентима златне, црвене и плаве. Доња зона се састоји од бочних врата са иконама којима се приступа олтарском простору, простора са престоним иконама и царских двери. Сви дијелови доње зоне иконостаса раздијељени су пиластрима који су украшени декоративним тракама црвене и плаве боје и златним цвјетовима са четири листа. Царске двери су богато украшене шупљикавом биљном орнаментиком са крстом у средини, на оба дијела, без уобичајеног приказа Благовјести“, описују ову цркву из Комисије за очување националних споменика стварајући прецизну слику о изгледу цркве, а затим настављају: „У цркви сеналази дрвени иконостас класицистичког типа са иконама урађеним техником уља на платну. Иконостас је подијељен у три цјелине са дванаест икона и царским дверима. Тачан датум израде дрвеног рама иконостаса није познат, али с обзиром на то да су на иконама забиљежени подаци о дариваоцима са годином 1908. може се претпоставити да је иконостас израђен те године, односно почетком 20. вијека“.
Гробље је већим дијелом смјештено источно и јужно од цркве са пет гробница које се налазе испред цркве. Улаз у гробље је са јужне стране од металних решетки са металним крстом на врху, док је цијело гробље ограђено каменим зидом. Унутар гробља евидентирано је, кажу из Комисије, осамнаест гробова већином са почетка 20. вијека, док је мањи број оних из друге половине 20. вијека и с краја 19. вијека. Гробови су сложеније форме, већином са каменим гробницама на које су постављени надгробници различитих облика. Евидентована су четири надгробника у виду крстача, који обично могу да се пронађу у гробљима мањих цркви на подручју Требиња. Сви гробови припадају породици Нинковић. Иза цркве се налазе два масивна блока којима су највјероватније обиљежени гробови.
Историјско градско подручје Требиња проглашено је националним спомеником Босне и Херцеговине 16. маја 2019. године и обухвата три зоне заштите - зона Стари град, зона насеља Крш (Омановића-махала), зона ужег центра града. Историјско градско подручје Требиња је национални споменик од изузетног значаја, ријетко очуван и репрезентативан примјер урбаног насеља и у довољној мјери је сачувао атрибуте аутентичности и интегралности које носе његове историјске, умјетничке и естетске, документарне, друштвене и амбијенталне вриједности.
„Требиње је град у којем су на хронолошки начин, прије свега у градској структури и архитектури, читљиви утицаји различитих културних кругова који могу да буду означени као медитерански, отомански и средњоевропски. Историја га је поставила као војно-стратешко мјесто на периферији империја отоманске и аустроугарске, што је утицало на његову физиономију утврђеног града и војног логора. Промјене историјских периода препознатљиве су у његовој урбаној структури и стилу грађења.
Отоманска војска је 1466. године заузела Требиње и посебну пажњу је посветила изградњи тврђаве Кастел користећи је за војне потребе. Након завршетка утврђења почела је изградња унутрашњости града као оријенталног са неправилном мрежом улица и уситњеном структуром објеката, гдје је посебан акцент стављен на џамије Осман-паше Ресулбеговића и Цареву.
Стари град се може класификовати као тип затвореног града настао унутар утврђења.
Са аустроугарском управом од 1878. године контуре оријенталног града почињу да се губе са изградњом нове урбане матрице. Град почиње да се шири на неизграђеним површинама уз градске бедеме. Нове улице су широке и правилне са блоковском градњом објеката већих габарита, у историцистичком стилу.
Првобитна физиономија затвореног утврђеног града, је, у аустроугарском периоду и након њега, умекшана отворе ним јавним просторима и зеленилом, стварајући нову слику Требиња као града зеленила, у контрасту са околним херцеговачким каменом.
Све три зоне заштите се настављају једна на другу, развијене око најстаријег подручја Старог града и настале као потреба развоја живота града изван бедема.
Стари град (Кастел) формира се од 17. вијека унутар бедема, на источној страни излази на ријеку Требишњицу, а са осталих страна бедеми су били уоквирени хендеком у који је вода доведена из Требишњице.
Главни улаз у Стари град је са западне стране над чијим улазом је кула Хаџисмајловића Селимаге, а приступало се преко дрвеног моста над хендеком. У 20. вијеку хендек је затрпан.
Структура града насљеђена из отоманског периода је у већој мјери очувана, са неправилном уличном мрежом, парцеле објеката су уситњене, објекти су груписани у неправилне блокове, а свака јединица има излаз на улицу. У вријеме аустроугарске управе урбана структура није мијењана изузев изградње касарне, а данас Музеј Херцеговине, уз сахат-кулу и увођења намјена за војску: пошта, телеграф, командна станица.
Шире улице воде до џамија или већих јавних објеката. Ширине улицаприлагођене су за пролаз пјешака и коња. У појединим улицама су очувани лучно надсведени пролази. Тргови су формирани испред главног улаза у Стари град и испред џамија.
Непосредно уз Стари град развија се Омановића-махала, данас позната као насеље Крш. Насеље су подигле муслиманске породице које су се повукле из Херцег Новог, након што су тај град освојили Млечани 1687. године. Омановића-махала се развија на стрмим падинама сјеверно и изнад Старог града. Има органичку структуру условљену топографијом терена, са уским и стрмим улицама у којима су објекти збијени и директно излазе на улицу. Насеље је било подијељено на горњу и доњу махалу. Овај дио града је био центар трговачке дјелатности са бројним занатским радњама. Промјене настају доласком аустроугарске управе и промјеном концепта развоја града, када се његова органичка матрица мијења новом геометријском, карактеристичном за већину европских градова. Развојем новог градског центра, насеље Крш постепено почиње да губина значају као носилац трговачке активности. Међутим, највеће промјене насеље трпи у другој половини 20. вијека када је срушен један дио насеља, а један дио објеката и трговина је напуштен због лоших услова становања и рада.
Црква Светог Василија Острошког у Горњем Врбну - заједно са покретном имовином, коју чини иконостас са десет икона и православно гробље са три стара надгробника - проглашено је националним спомеником 29. августа 2019. Ова црква припада типу једнобродних цркава са полукружном апсидом и звоником на преслицу. Сама црква је изграђена на малој зарављеној површини брежуљка Коњушица. Заравњени плато са црквом је окружен прстенастом гробљанском парцелом која је ограђена сухозидом, у којем је,југозападно од цркве, саграђена приступна улазна капија.
Црква Светог Василија Острошког у Горњем Врбну
У доступним писаним изворима са почетка 20. вијека, кажу из Комисије за очување националних споменика, евидентирано је да се црква у Горњем Врбну налазила у рушевном стању, а обновљена је 1930. године. Сигурно је да је црква саграђена знатно раније, али о времену изградње првобитне цркве нема доступних историјских података.
Храм Светог Василија Острошког заједно са православним гробљем посједује духовну, симболичку и сакралну вриједност и свједочи о континуитету и постојаности православних српских братстава Анђелића и Нинковића из Горњег Врбна.
„Улазу цркву се налази са западне стране, постављен је симетрично и наглашен је каменим шамбранама једноставне обраде. Изнад улаза, у каменом зиду су, приликом обнове цркве, постављене двије камене плоче, а у централном дијелу једне камене плоче изведена је плиткорељефна фигурална представа Светог Василија Острошког.
Црква се састоји од наоса и олтарског простора који су одијељени дрвеном иконостасном преградом. У цркви се налази дрвени иконостас са десет икона. Иконе су рађене техником уље на платну и у доњем дијелу се налазе подаци о дариваоцима са годином 1937, што би могла бити и година израде дрвеног рама иконостаса. Иконостас је стилски и по начину израде врло сличан иконостасу цркве Светог Јована Крститеља у Доњем Врбну, па је врло могуће да је оба иконостаса радио исти мајстор. Гробље које се налази уз цркву је новијег датума. Унутар гробља пронађена су три надгробника старијег датума (крај 19. и почетак 20. вијека). Први надгробник налази се у близини цркве и подигнут је 1920. године. Овом периоду припада и мањи надгробник у виду крста са полукружним завршетком, док је трећи надгробник смјештен према истоку, на падини, иза цркве и на њему се разазнаје 1914. година“, детаљно описују цркву Светог Василија Острошког из Комисије за очување националних споменика.
Градитељска цјелина - црква Вазнесења Христовог у Коњском - Зупци и православно гробље са стећцима проглашена је националним спомеником 26. јуна 2019. године. Ова црква у Коњском-Зупци припада типу једнобродних цркава са полукружном апсидом и звоником на преслицу са три звона. У каменом довратнику улазних врата у цркву уклесана је 1853. година као година њене обнове. Иако је јасно да је црква саграђена знатно раније, о времену изградње првобитне цркве нема доступних историјских података.
Црква Вазнесења Христовог у Коњском - Зупци
Црква се састоји од наоса и олтарског простора који су међусобно одијељени дрвеном иконостасном преградом. Иконостас цркве је из седамдесетих година 20. вијека. На њему се налази седам икона у двије зоне, а иконе су рађене техником уље на платну. Рам иконостаса је дрвени, бојен смеђом бојом са акцентима златне.
„У блиском окружењу градитељске цјелине цркве Вазнесења Христовог са гробљем и некрополом у Коњском, сјеверозападно од Царева поља, на узвишењу Градина, налази се праисторијско илирско утврђење из бронзаног или гвозденог доба. Најстарији средњовјековни локалитет представљају три громиле из Радешића. Уз цркву је смјештено православно гробље заједно са већим бројем стећака. Улаз у гробље је са западне стране и ограђено је каменим зидом у виду камених блокова различитих димензија. Гробови који припадају периоду друге половине 19. и почетку 20. вијека су већином у виду камених гробница са украшеним надгробницима у виду крста и пирамидалним или полуоблим завршецима. У гробљу се и даље врши укоп па су ту смјештене и породичне гробнице новијег датума.
Стећци, који се налазе у гробљу, су претежно у облику плоча и сандука. Већи број стећака је украшен бордуром у виду повијених лозица са спиралама или розетама на горњој страни плоче. Бордура је углавном уоквирена правим линијама или тордираном траком.
Мањи број украса је у виду бордуре од косих паралелних линија. Поред цркве Вазнесења Христовог, у гробљу се налази некропола на којој је евидентирано четрдесет три стећка. Са историјског становишта посебно је занимљив стећак Вукашина Добрашиновића са натписом из прве половине 15. вијека, који је привукао пажњу многобројних историчара, музејских радника, епиграфичара и истраживача који су у различитим периодима писали стручне радове о значењу натписа на овом стећку. У различитим документима из Архива града Дубровника, који датирају из прве половине 15. вијека, помиње се презиме Добрашиновића, 'мале вла-стеле из Врсиња' код Требиња, који су живјели на граници тадашње Дубровачке републике“, закључују из Комисије за очување националних споменика.
Градитељска цјелина - црква Покрова Богородице у Моску и православно гробље проглашена је националним спомеником 26. јуна 2019. године. Црква припада типу једнобродних цркава са полукружном апсидом на источној страни и звоником на преслицу на западној страни цркве.
Црква Покрова Богородице, Љубомир, Моско
Овај тип грађевине са свим својим варијантама се у приморским крајевима јавља почетком 13. и крајем 14. вијека. Посредовањем дубровачких мајстора, који су још у средњем вијеку били градитељи на објектима сакралног и профаног карактера на тлу БиХ, архитектонски облици једнобродне цркве улазе и у архитектуру старе Херцеговине, а ова пракса се наставља и у времену отоманске управе.
Како наводе из Комисије за очување националних споменика, на подручју старе Херцеговине, у наведеном периоду, граде се једнобродне цркве православне и католичке провенијенције, за чију градњу се ангажују дубровачки мајстори. Цркве су доста сличних димензија, а разлика међу њима се јавља у начину пријеноса сила бочног потиска. У самом Поповом пољу, на релативно малом простору, налазе се три стара манастира и 36 старих цркава, као и већи број још старијих црквишта. Историјских података о Цркви покрова Богородице у Моску има веома мало. У документима је записано да је црква обнављана више пута. На западној фасади изнад портала у ниши је уклесан податак о обнови 1894. година. На металној плочи која се такође налази изнад врата наводи се да је црква обнављана 1820, 1908. и 1988. године.
Према Љиљани Шево, црква је обновљена 1894. године на мјесту старијег храма из 17. или 18. вијека.
„Улазни дио у цркву се састоји од врата која су израђена од гвожђа на којима се налази метални крст изнад којих је израђена камена полукружна ниша са осликаним ликом Богородице и уписаним датумом 1894. што представља годину обнове цркве. Изнад нише је уклесан детаљ који подсјећа на розету, али нема отворе на себи. У вертикалној равни западног зида позициониран је и звоник на преслицу са једним звоном. Унутрашњи простор цркве се састоји од наоса и олтарског простора са апсидом који су међусобно одијељени дрвеном иконостасном преградом.
Гробље је већим дијелом смјештено око цркве. Улазна капија је израђена од металних шипки које су причвршћене за два вертикална бетонска стуба који носе бетонски лук. На бетонском луку се налази крст израђен од гвожђа. Читаво гробље је ограђено каменим зидом висине око један метар. Унутар гробља евидентирана су три стећка у облику плоче, једна столица и петнаест камених крстача које су постављене на каменим сандуцима. Стећци су без декорације и уроњени су у земљу. Гробови су сложеније форме, већином са каменим гробницама на које су постављени надгробници у облику камених крстова. Евидентовано је петнаест надгробника у виду крстача који обично могу да се пронађу у гробљима мањих цркви на подручју Требиња. Крстаче су без натписа и украшене су геометријским и флоралним мотивима“, дају детаљне податке из Комисије.
Градитељска цјелина цркве Вазнесења Христовог у Дубочанима заједно са православним гробљем које се састоји од 11 старих надгробника и двије камене крстаче проглашена је националним спомеником 2. јула 2020. године.
Цркве Вазнесења Христовог у Дубочанима
Црква Вазнесења Христовог припада типу једнобродних цркава са полукружном апсидом и звоником на преслицу. У доступним писаним изворима са почетка 20. вијека је евидентирано да се црква у Дубочанима налазила у рушевном стању, а обновљена је 1863/64. године. Иако је јасно да је црква саграђена знатно раније, о времену изградње првобитне цркве нема доступних историјских података. Храм Вазнесења Христовог заједно са православним гробљем посједује духовну, симболичку и сакралну вриједност и свједочи о континуитету и постојаности православних српских братстава Анђелића, Мулина, Јанковића и Чичковића.
Црква Вазнесења Христовог у селу Дубочанима има крсну славу Светог Спасоја (Спасовдан).
„Црква се, у диспозиционом смислу, састоји од наоса и олтарског простора који су међусобно одијељени каменом иконостасном преградом. Иконостас је замјењен и урађен у камену са исклесаном биљном орнаментиком. На иконостас су постављене двије престоне иконе. Цијела црква је осликана 2015. године. Иконографија живописа цркве односи се на сцене Вазнесења Христовог. У зидовима цркве видљиво је да су уграђивани стећци са украсима. Највидљивији је у унутрашњости цркве стећак са бордуром који је сликар оставио видљивим приликом осликавања.
Гробље је смјештено са све четири стране цркве. Унутар гробља евидентирано је једанаест надгробника. Највећи број надгробника и гробница припада породици Анђелић, осим два надгробника који припадају супружницима Чучковић. Остали споменици су новијег датума са већим породичним гробницама“, закључују у Комисији за очување националних споменика.
Како бисмо употпунили слику о националним споменицима у Требињу, као и о њиховом значају, разговарали смо са Иваном Грујић, директорицом Музеја Херцеговина, те смо сазнали колико су грађани Требиња упознати са богатством које посједује њихов град.
Такође, директорица Музеја је указала и на чињеницу да би град могао да се промовише кроз националне споменике као и на разне могућности којима би се град још више оживио.
Национални споменици заиста заслужују већу пажњу у нашем друштву, мишљења је Ивана Грујић, директорица Музеја Херцеговине. Прије свега, важно је да се грађани Требиња, али и цијеле Херцеговине, упознају са појединим споменицима и сазнају нешто о њима.
„Што се тиче промоције града кроз националне споменике, мислим да треба осмислити нове садржаје и понудити их туристима, али и становницима нашег града. Постоји безброј примера оживљавања старих градова у региону и свету. Можемо организовати концерте, позоришне представе или различите фестивале на Мичевцу или Клобуку. У старом језгру Требиња најпре треба истражити све оне тајновите подруме у старим кућама и затрпане улице вишевековним шутом, након чега треба оживети град малим занатским радњама, поред угоститељских објеката које већ имамо. Иако туристи воле да се фотографишу поред такозване Анђелкине капије која је славу стекла великом гледаношћу серије 'Рањени орао', што је изузетно допринело промоцији града, не треба да заборавимо да постоје много старије капије и зидови чије фотографије треба да понесу гости Требиња у свет“, наводи Ивана уз подсећање да је Требиње град који своје име, према натпису на надгробној плочи жупана Грда, није промијенио од 12. вијека, а то треба, модерним речником речено, да буде бренд овог града.
Грујићева посебно истиче да богатих слојева насеља који се овде налазе од праисторије до данас не треба да се стидимо, већ то треба да буде прво чиме се хвалимо јер је мало градова у региону који имају такво богатство, па је сасвим јасно због чега је Комисија и прогласила за споменик Историјско градско подручје Требиње.
Потенцијал у аустроугарским тврђавама
„Туристичке агенције и водичи у понуду обавезно стављају обилазак манастира. Што се тиче осталих споменика, морамо радити на њиховој промоцији и осмислити туристичке туре са водичима. Поред већ поменутих средњовековних градова, постоји велико богатство и потенцијал у аустроугарским тврђавама. Међутим, за све је потребно припремити и инфраструктуру па је зато још увек немогуће туристичким радницима да промовишу неке локалитете на које није могуће безбедно стићи. Зато је важна стратегија развоја града и стратегија туризма које, срећом, наш град већ има. Потребно је и стратегијом културе разрадити поменуте атракције и преко различитих пројеката учинити доступном и атрактивном културну баштину Требиња и Херцеговине“, објашњава Ивана Грујић.
Само праве вриједности остају
„Споменици су сведочанство једне епохе и културе народа. Они су путокази из прошлости који нас уче о прошлим догађајима и личностима, али и красе наш простор својом лепотом и монументалношћу. Погледајте центар града који краси неколико споменика, па само утврђење Стари Град... Све око вас одише старином, једноставним формама, уметничком лепотом и плени неким неодољивим осећајем да се налазите у једном великом музеју који је препун лепих слика. Ипак, није у питању ни музеј ни галерија него жива улица Требиња. Управо присуство споменика сведочи да се данашњи живот надовезује на све оне претходне епохе и да смо ми наследници, али и, на неки начин, савременици свима онима који су били ту пренас. С друге стране, и ми остављамо споменике нашег доба за неке будуће генерације. Због тога је важно да не прекинемо нит која може да траје само уколико поштујемо и чувамо старину и додајемо нове сведоке – споменике који треба да остану да сведоче и о нашем времену. Зато споменике треба промишљено постављати, трудити се да то буду уметничка дела, а не машински изведене бетонске или камене громаде које неће имати вредност да буду сачуване“, говори директорица Музеја са великим одушевљењем о споменицима и додаје да само праве вриједности остају и опстају.
