За себе поносно кажу да су најстарије друштво техничке културе у Требињу, које је успјело да одржи континуитет рада све до наших дана. Подсјећају и да је радиоаматеризам најстарија социјална мрежа на свијету – деценијама прије интернета и Фејсбука аматерски истраживачи и заљубљеници у технику и радио-комуникационе системе креирали су властиту глобалну заједницу, успостављањем и одржавањем веза којима ни десетине хиљада километара раздаљине нису препрека. У новом миленијуму, са експанзијом информатичких технологија, услиједиле су године лаганог заборава. Требињске радиоаматере суграђани данас памте углавном по улози у рату - њихово знање, мрежа контаката и техничка инфраструктура, кад је све друго отказало, били су драгоцјена помоћ - па и једна нада многима. У клубу кажу да су радиоаматерски системи и данас најсигурнија веза у кризним ситуацијама. И да радиоаматеризам, како га можда неки доживљавају, није тек „ретро“ тонирани хоби, којим се још баве само ријетки носталгичари и од које користи могу имати само музеји технике. „Нисмо на истим фреквенцијама, па ријетко ко за нас и чује“, шаљиво ће, еснафским рјечником, о овом забораву и неспоразумима са средином наш домаћин, потпредсједник Радио клуба „Требиње“ Зоран Алексић. Али кренимо редом...

Најмлађа генерација оператера - Спасоје Кукурић.JPG (328 KB)

Најмлађа генерација оператера - Спасоје Кукурић

ДЕЦЕНИЈАМА У МИСИЈИ ТЕХНИЧКОГ ПРОСВЈЕЋИВАЊА

Радиоаматеризам је стигао у Требиње још давне 1948. године, са војним кадром и за потребе овдашњег гарнизона. Интересовање се ширило и изван круга касарне па је већ педесетих и за грађанство основано друштво – Радио клуб „Требиње“, најприје као секција при организацији Народне технике. Од тада кроз овај клуб прошло је на стотине младих које је спајала љубав према техници. Старији би обучавали млађе, требињска радиоаматерска прича је расла, а знање умножавало, волонтерски дијелило и на тај начин преносило генерацијама. Радиоаматерски клуб са именом града промовише Требиње широм планете и на свим континентима кроз радио-контакте одржаване преко седам деценија.

Исто толико клуб је у мисији „описмењавања“ младих на пољу техничке културе. Ова тврдња није претјерана ако се у обзир узме шта све радиоаматеризам јесте. Ово, прво питање за нашег домаћина Зорана Алексића испоставило се и као најтеже. У своје четири деценије радиоаматерског стажа и сам је бројне генерација упућивао у тајне ове области технике.

Требињски радиоаматери на слету, некад шездесетих.jpg (467 KB)

Требињски радиоаматери на слету, некад шездесетих

Широк је то појам, каже Алексић - има низ дисциплина и тешко стаје у једну дефиницију. Много је више од комуницирања радио-таласима, како то обично мисле слабије упућени. По међународним конвецијама, појашњава наш саговорник, одређени спектри радио-таласа остављени су аматерима да истражују и изводе експерименте у успостављању и одржавању веза различитим методама. Истражује се, на примјер, и одржавање веза рефлексијом таласа од Мјесец или метеорске ројеве, помоћу којих се премоштава и неколико десетина хиљада километара, до мјеста гдје иначе одређене фреквенције не допиру, а у орбити је активно преко двадесет радиоаматерских сателита. Друштва радиоаматера, наставља он, не окупљају само операторе који комуницирају, већ и конструкторе уређаја и антена. Информатичка револуција, опет, и радиоаматерима је отворила простор за креирању неких нових, дигиталних начина комуницирања кроз примјену рачунарске технике. Такође, ту су и они које више привлачи спортска и такмичарска страна радиоаматеризма - као што је аматерска радио-гониометрија, а подразумијева кретање по природи и трагање за скривеним станицама по терену... Са техником су и методе рада временом еволуирале – уз класичну телефонију, данас се више користе дигитални модoви уз помоћ рачунара. Најстарија метода – телеграфисање Морзеовом азбуком је умјетнички врхунац у овој дисциплини, посебно цијењен међу страственим заљубљеницима.

Зоран Алексић и Милош Милошевић, посла око опреме увијек има.JPG (312 KB)

Зоран Алексић и Милош Милошевић, посла око опреме увијек има

„Радиоаматеризам је, дакле, бављење радио техником, електроником и информатиком уопште. Од када постоји клуб овдје су долазали они које то интересује и који су жељели да сазнају више. Којима, рецимо, данас није довољно то што знају да користе мобилни телефон, већ хоће да знају и како тај систем функционише у пракси и да ту нешто сами креирају. Кроз праксу се овдје може стећи доста тог техничког знања које се не може научити у школама. С друге стране, онима који се професионално баве телекомуникацијама посао не дозвољава да се 'играју' са техником, као што ми чинимо. Постави уређај и пусти га да ради - а ми га овдје прво отворимо да видимо шта има унутра и како то функционише, шта се ту може промијенити да би му унаприједили рад. Већина оних који су као средњошколци прошли кроз наш клуб завршили су у сфери технике. Ово их је негдје опредијелило, дало им солидну основу за даље“, истиче Алексић.

У оној бившој држави радиоаматери су, каже наш саговорник, били су посебно интересантни систему одбране. Финансирали су их Народна одбрана и општине, куповала се опрема, а клубови су имали и накнаде за сваког обученог оператера и могли су солидно да живе. Радиоаматери су били најобученији кадар у ЈНА, а сваки положени радио-оператер имао је посебан статус – везисте. Све се то негдје исплатило када је било најтеже - у Одбрамбено-отаџбинском рату радиоаматери су дали значајан допринос у ономе што су најбоље знали да раде.

Ни најмлађе оператере, по годинама још неприспјеле за војску - важне дужости нису заобишле. Тинејџери који су вјешто баратали радио-техником морали су преко ноћи одрастати. Под кровом овог клуба тих несретних година рађала се и једна од најљепших радиоаматерских прича...

ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА ХУМАНИТАРНИХ МОСТОВА

Међу дјечацима који су се тих ратних деведесетих затекли у Радио клубу био је и данас активни члан Милош Милошевић. Животне прилике гурнуле су их у изазове који по величини и одговорности далеко превазилазе њихове године. Још се живо сјећа дугих редова невољника који су у холу клуба чекали да чују било какву вијест о судбини својих најближих који су у ратном вихору остали негдје са друге стране фронта.

„Почетаком рата дошло је до прекида свих веза и многи су људи остали одвојени од својих најближих. Сви професионални системи су пали и није било другог вида комуникације, па смо ми били ти који смо се прихватили да радимо те такозване хуманитарне контакте. Људи су тражили да дођемо некако до њихових чланова породице, ми смо их налазили преко радиоаматера из тих мјеста - и спајали би их да разговарају. Четрдесет до педесет хиљада таквих веза је одрађено одавде“, истиче Милошевић.

радиоаматери 90-тих.jpg (238 KB)

Деведесетих и најмлађи на важним задацима (на слици, с лијева - Марко Настић, Миљан Ратковић, Небојша Кудуз, Ђорђе Атељевић, Јелена Роган, Срђан Вучинић,  Милош Милошевић и Слађана Томашевић)

Захваљујући радиоаматерима са обје стране фронта, информације су прелазиле непремостиво. Некада би преносили краће поруке, заказивали би и разговоре у клубу, чак и преспајали телефоне да могу да разговарају и из својих станова. Дневничке свеске у радио клубу и данас чувају успомену на те дане.

„Било је свега. И оних радосних вијести, када би јавили рођење дјетета, али је било и оних тужних. То је и најтеже било - када мораш јавити некоме да му је неко његов погинуо. Било је случајева да нам они са друге стране шаљу и поклоне – једном приликом нам је човјек преко неког конвоја послао неколико штека цигарета и пакета пива, што смо му успоставили контакт са родбином која је у ратном вихору била растурена и о којој није знао ни јесу ли живи. Послије рата смо и упознали неке од тих људи којима смо помогли, посјећивали би нас овдје“, сјећа се Милошевић.

Када би конвоји хуманитарне помоћи из главне луке за истовар УН-а у Сплиту кретали за Требиње, наставља он, требињски радиоаматери би били ту да технички посредују око прекида ватре како би безбједно прошли линију измеђи Стоца и Дола. Преко радиоаматера је договарана и размјена ратних заробљеника, у програмима међународног Црвеног крста помагали су и у потрагама за несталим лицима. Аматерским радио таласима преносиле су се важне информације и за вријеме НАТО агресије на Србију. Ништа од овога нису радили да би им се послије захваљивали и китли их ловорикама, али не би имали ништа ни против да се након рата неко и њих сјетио...

ШТА АКО СВЕ ПАДНЕ?

Иако је у питању волонтерска дјелатност, радиоаматеризам је данас у Републици Српској законски уређена област, а кровни савез који окупља радио клубове, одлуком Владе, добио је статус друштва од посебног интереса у области цивилне заштите. Све то није случајно и без разлога, кажу нашу саговорници. Службе заштите и спасавања, разумије се, користе савремену технологију и професионалне системе комуницирања - али шта ако базне станице остану без напајања струјом?

__________________

РАДИОАМАТЕРСКА ТАКМИЧЕЊА – ТРЕБИЊЦИ У СВЈЕТСКОЈ КЛАСИ
Радио клуб „Требиње“ успјешан је и у такмичарским дисциплинама. Иако са скромном и дотрајалом опремом, требињски радиоаматери постижу запажене резултате и у свјетској конкуренцији. Техничку инфериорност, кажу, надокнађују операторским искуством и знањем.

за бокс о такмичењима.JPG (230 KB)

„На такмичењима се раде контакти, у заказаном временском периоду, да ли телеграфијом, телефонијом, телепринтерском или неком од дигиталних  техника. Треба успоставити што више различитих веза, или се повезати са што више различитих региона – постоји више тих категорија које се бодују. Учествујемо највише на опсегу 50 Мегахерца, имамо за то погодан терен, направили смо и солидну опрему за тај опсег. Али и даље са веома скромним антенама - за то новца немамо. И неких већ петнаестак година ту смо у европском врху. Имамо и неколико успјеха у свјетском рангу – рецимо, друго мјесто у конкуренцији 400 станица у 2014. години. Наш посљедњи резултат у 2022. години је пето мјесто у Европи у конкуренцији 50 тимова на опсегу 50 МHz - и то са нашом техником која вриједи хиљаду или двије хиљаде марака, а у односу на неког чија техника вриједи 20 до 30 хиљада марака. На „Тесла меморијалу 50 MHz“, које је више регионално такмичење, већ десетак година смо или први или други. У једној посебној операторској дисциплини – успостављање веза са што више радиоаматерских земаља, наш радио клуб је међу првима на опсегу 50 MHz, ако не и први у БиХ, са неких 150 потврђених земаља, односно радиоаматерских ентитета“, истиче потпредсједник клуба Зоран Алексић.

Такмичарски антенски систем клуба за опсег 144 МHz на ППС Леотар.JPG (229 KB)

Такмичарски антенски систем клуба за опсег 144 МHz на ППС Леотар

__________________

„За потребе цивилне заштите ово је једини сигуран систем веза, који може функционисати независно од других фактора. Дакле, у моменту када усљед разних елементарних непогода падају разни професионални системи веза – ту смо ми задужени да својим везама премостимо, остваримо контакте и преносимо информације за потребе цивилне заштите. Зато што ми увијек имамо спремну технику, она је увијек функционална. Нама не треба пуно, сваки дан радимо, знамо своје канале, знамо гдје се можемо чути и са које локације – ми се међусобно препознајемо и по гласу. Имамо своју мрежу за опасност, која се провјерава сваки мјесец на нивоу Републике. Посљедња ситуација кад смо активирали ту мрежу била је кад су биле поплаве – радиоаматери су 24 сата дневно дежурали, све вријеме били на вези са угроженим подручјима...“, казује нам потпредсједник клуба.

ПРЕД ЗИДОМ

Норматив је једно, а стварност ипак нешто другачија. Интересовање заједнице за радиоаматере и његове потребе, кажу, данас једва и да постоји. И професионалци су се развојем мобилне телефоније и интернета исувише лако одрекли радио-система. „Не дај Боже и да затребамо“, коментаришу у клубу оно што одавно виде и осјећају - да се на њих данас озбиљно не рачуна и да никоме нису потребни. Опрема у просторијама клуба и двије примопредајне станице - на Леотару и Тулима, одавно дотрајала.

„Радио-опрема коју имамо веома је стара. Још увијек користимо радио-станице које су набављене за вријеме Зимских олимпијских игара 1984. године. Да су стајале у магацину вријеме би их уништило, а дио наше радио-технике је био 'мобилисан' у току Отаџбинског рата. Само уз нашу стручност и добро познавање технике ту радио опрему и данас одржавамо колико-толико у исправном стању и данас је користимо за свакодневне активности на радио-таласима. Радио-станицу коју нам је прије десетак година купио Савез радиоаматера Републике Српске чувамо и користимо само за такмичарске активности, а и њу је вријеме већ поприлично прегазило“, напомиње Алексић.

Радио техника клуба.jpg (328 KB)

Радио техника клуба

На све то, стара зграда на полигону некадашњег Сјеверног логора, гдје су просторије клуба, ускоро ће бити срушена - а алтернативног рјешења још нигдје на видику. Није далеко, истиче наш саговорник, ни најгори сценарио – да ће сва ова опрема завршити неискоришћена у неком складишту или на отпаду, а радиоаматери се окупљати по кафанама или приватним кућама... 

_________________

НАЈМЛАЂИ ОПЕРАТЕРИ
Након више од деценије Радио клуб „Требиње“ ове године је организовао обуку за нове аматерске радио оператере (АРО), коју је у два звања успјешно положило дванаест кандидата.
У групи најмлађих нових оператера је и гимназијалац Спасоје Кукурић, којег су пред врата клуба и у свијет радиоаматеризма довела интересовања за физику и техничке науке, посебно радио уређаје.
„Кад сам дошао у клуб нисам ни имао идеју колико је радиоаматеризам у многим стварима био прије неких других техничких дисциплина. Некад је ово била и прва социјална мрежа. Данас већ појавом интернета много тога можемо да урадимо са два клика, па ће се неко запитати - зашто би то онда радили на компликованији начин? Али је овај начин свакако занимљивији свакоме кога интересује техника и телекомуникације. И тек кад сам загребао по површини, видио сам шта је све радиоаматеризам и колико је ту ствари које ме заиста интересују. Занимање младих је опало можда и због слабије промоције радиоаматеризма. Јер, на примјер, када о овоме причам са пријатељима и у школи и када им почнем објашњавати чиме се све бавимо – видим да би се и они радо укључили да су раније имали прилику да чују и сазнају више о радиоаматеризму и нашем клубу“, каже Спасоје.

__________________

Требињски радио клуб данас броји двадесетак чланова, а оних активијих је седам-осам. Као на посљедњој одступници, друштво држе старији ентузијасти, који су у свијет радиоаматеризма закорачили још осамдесетих или деведесетих. Међу члановима је и троје младих, који у овај свијет тек улазе. Било би их и више, интересовања код средошколаца има а и воље старијих да им пренесу своја знања - међутим...

„Млађи дођу, буду једно вријеме, оду на факултете, многи се и не врате. То је проблем са млађим кадром. А за рад са младима требају и средства. Није довољно да им се омогући обука и полагање испита за оператера, потребно је и касније радити са њима, обучавати их и за рад у теренским условима. А ми добијемо годишње новца да не можемо ни струју да платимо...“, закључује Алексић.

Љубав која се упркос свему даје без резерви и рачунице није свемоћна – али увијек посљедња одустаје. Вјерујемо да ће жилава бити и ова - радиоаматерска...