Александар Саша Волић, водитељ разговора
Фејдо је започео драмским монолозима, а потом је услиједио низ дјела која су му донијела велики успјех: „Кројач за даме“, „Господин Ловац“, Хотел „Слободан промет“, „У сосу“, „Велика ауто-трка“, „Ћуран“, „Дама из Максима“, „Буба у уху“, „Не шетај се гола“ и тако 39 драма, за 35 година.
Фејдо опстаје захваљујући аплаузима публике и постаје бесмртан.
Он је као аутор водвиља био самоук, али је, у свакој прилици слушао и упијао различите приче, породичне, кафанске и глумачке, читао разнолике позоришне комаде, биљежио и много и стално писао.
Драматургију Фејдоових водвиља одликују занимљиви заплети, шаљиви монолози, забавни и духовити обрти и досјетке, комичне ситуације, радост игре и због свега тога је један од најомиљенијих позоришних аутора, како публике, тако и редитеља, називан „краљем водвиља“.
Лука Кецман, театрoлог
Аматере из Црне Горе по други пут гледамо у жанровски идентичној представи. Овај пут су се потрудили да буду пристојно тачни у свемо што прати ову врсту игре, у сценографији, костимографији... Водвиљ је поджанр у комедији који потиче од куплета који се пјевао. У драми је остао касније само ритам који се из музике пренио у водвиљ, ако њега нема - нема водвиља. Други елемент је заплет, не робује се психологизацији ликова, него се прави једноставан, али добар заплет који зависи од цедуљица, порука, погрешних информација, забуне личности, наивности... Једини задатак водвиља је да добро насмије публику и тада је потпуно тачан. Ансамбл из Пљеваља је, углавном, публици приказао све ове елементе, једино што морам да кажем, да су били пет минута бржи од онога што је писало да ће представа трајати. То је било толико брзо у појединим моментима да публика није успјела да схвати шта глумци причају. Вјероватно је то посљедица тога што су од почетка до краја држали изузетан темпо представе, који је бржи него што би требало да буде. Док публика добије информацију и апсолвира је, на сцени се већ отишло на другу или трећу. Дајте мало публици времена да размисле шта је речено и шта се десило. Глумци су се јако потрудили да буду не локални, него у духу тог француског водвиља, али једино што не смије да се догоди да тај неки крунски доказ, који публика ишчекује хоће ли се извадити или неће, буде три пута у руци актера, а он то као не види. Фасцинантно је колико је ансамбл фокусиран на оно што је редитељка поставила као задатке и колико су се трудили, у појединим моментима глумци као да једва чекају свој дио. Уколико би се мало више поигравали, комад би се релаксирао и имали бисмо моменат да се слатко, од срца, насмијемо. Говор у страну, како се назива у позоришту, намијењен је за публику или партнера на сцени, то су најтачнија мјеста која се морају до краја чути, а ми то смо чули у назнакама. Честитам ансамблу из Пљевља на фуриозној игри, али понекад, речено спортским жаргоном, треба стати на лопту и погледати гдје су све играчи.
Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Сјећам се од лани да су добар ансамбл. Међутим, када сам видио да ће играти Фејдоа, помислио сам - храбар одабир. То је најзахтјевнија форма у позоришту, али даје могућност да се искажу добри глумци. Обрадовао сам се ноћас да су, уз мале недостатке, успјели. Честитам и сигуран сам да овом ансамблу предстоје успјеси.
Милован Здравковић, театролог
Изненађен сам да тако добро играју послије трећег извођења. Водвиљи, булеварско позориште, играју се свако вече и тако су уиграни да је то глумцима рутина. За мене су пријатно изнанађење, јер су имали тек четврто играње пошто су глумци то надокнађивали својом енергијом и радошћу. Одлична је и глумачка подјела, само напријед!
Данијела Поповић, глумица
Честитам ансамблу из Пљевља, били су сјајни. Карактери глумаца су убједљиви, али „хемија“ коју су имали између себе је фасцинантна, то је тзв. магични моменат на сцени. Да ли се може то навјежбати не знам, али су је имали. Понекад ми се учинило да су и сами себе изненадили одређеним бриљантним ситуацијама. Дивна рјешења су понуђена, честитам им и на храбрости на сцени. Нека „фурају“ даље!
Слободан Радовић, редитељ
Очигледно је да ансамблу из Црне Горе одговора водвиљ, што се и овог пута показало. Представа је била врло интересантна, од почетка од краја, Фејдоови комади одликују се занимљивим заплетима, забавним сценским ситуацијама, духовитим досјеткама или обратима, а што се видјело у вечерашњој представи. Текст „Господин Ловац“ има низ паралелних заплета, који је сценски, адаптацијом и режијом надградила редитељка Јована Јеловац. Њено читање Фејдоа, послије више од 120 година, добро комуницира са данашњим временом, што је и хтјела. Представа је имала јединствену радњу догађања. У једном динамичној, уиграној представи глумачки ансамбл је врло вјешто користио комичне ситуације и правио добро играрију у омеђеном сценском простору. Глумачка интерпретација, са прецизно разрађеном сценском радњом, била је уочљива, јер је све до детаља испланирано, није било никаквих пропуста у мизансценским кретањима. Динамичан текст и мизансцен пружили су прилику глумцима да са лакоћом играју. Ипак, има једна ствар, у игри је потребна динамика, али рафалан начин говора убија дикцију, која није до краја урађена. То се, нажалост, мало осјетило, без обзира на велики труд и добру сценску поставку. Добро припремљена представа, у коју је уложен велики труд, али мало замјерам на прејакој глумачкој екпресији, која иде од почетка до краја. Мислим да то мало убија ситуацију, коју водвиљ увијек нуди. Сценографија је била у служби и функцији представе, добро осмишљена.
Драган Копривица, редитељ
Упитао бих анасамбл да ли су свјесни да су они родоначелници будућег професионалног позоришта Пљевља. И ово остварење је показало богатство различитост на овогодишњем Фестивалу фестивала. У представи „Господин Ловац“, редитељка није била „Бог и батина“, она је својом режијом сјенчила читаву представу у лијепа редитељска рјешења. Ово је, прије свега, глумачка представа, која је показала да Пљевља имају дивне таленте, младе људе. Лијепо је видјети осам ликова који жестоко играју, а неким глумцима је ово прва озбиљна улога. Једино би се требало потрудити да мало спорије говоре, јер кад уђу у ту своју сјајну емпатију, имају феноменалан осјећај уживљавања, али их кад говоре - мора их чути сваки гледалац, мало да успоре говорну радњу. Сценографија је била изванредна и диманика у мијењању чинова, што је професионални манир.
