Александар Волић, водитељ разговора
Аутор “Облака” Елвис Бошњак је успjешан глумац, драмски писац и филмски сценариста. Његoви почеци везани су за ХНК „Иван Зајц“ у Ријеци, потом прелази у сплитски ХНК. Одиграо је више од стотину улога у театру, на филму и на телевизији. Лауреат је многих награда а најзначајније су награда „Владимир Назор“ Министарства културе Хрватске за казалиште 2003. године за свој драмски текст, као и за изванредну улогу Јерка у представи Носи нас ријека; добитник је и Ордена Данице хрватске за укупан допринос хрватској култури 2016. године. Два пута је освајао награду „Марул“ за текстове Кашета брокава и Носи нас ријека.
Питања које се увијек намећу редитељу прије него што почне радити текст, кад тражи разлог представе су: зашто ради баш тај комад? Зашто би га гледаоци гледали? Има ли глумачки ансамбл снаге да га изнесе? Одговор смо добили гледајући „Облаке“ Елвиса Бошњака, у промишљеној режији Анта Билића. На самом почетку представе, означили сте да постоји извјесна препрека, инхибираност у комуникацији Матеја и Ренате, као да су изабрали да почну драму као отуђени људи, који су негдје ускраћени. У њима је присутан страх од комуникације. Питање је да ли је та драмска ситуација у писаном знаку, аутора текста Елвиса Бошњака, или је то редитељско рјешење – идеја да се током одвијања представе догоди да нас аутентична љубав спашава алијенације - отуђености, јер нас враћа себству!?
Оно што је исто тако битно за представу је драмски сукоб, иако су двоје у љубави, постоји тај сукоб, једно је протагониста, носилац радње, а друго антагониста. Поставља се питање за редитеља - да ли је требало више поступака у драмском конфликту, да крене више сукоба да би помирење помјерало причу ка лијепом животу у двоје, заједничком старању и хармонији коју су остварили.
Оно што фасцинира као феномен и истинит, невјероватан догађај у култури Травника је да је успјешан и посвећен рад Хрватског аматерског казалишта анимирао ангажман тамошњих угледних људи да у свом лијепом граду изграде нову зграду театра!!!
Лука Кецман, театролог
У односу на оно што су раније радили, ово је видан напредак аматера из Травника. За Матеја Башкарада jе видљиво да је професиoнални глумац, то се види у његовој игри, у сваком тренутку влада сценом. Приликом промјена, шавова између ових слика осамнаест сцена имамо једну врсту сценске илустрације која мало збуњује. Питање за редитеља је - шта је намјера у препознавању тих ликова, да ли је то само да се потроши вријеме док се они пресвуку или има неко друго значење? На основу онога што је публика видјела, дa je звучна покретна кулиса остала тајновита до краја, то би се могло тумачити као наш усуд, судбина, оно што долази по наше душе. Оног тренутка када препознамо ликове са јавне музичке сцене, тешко можемо да их сврстамо у варијанту озбиљне приче, која је у овом комаду вођена од почетка до краја, од рођења до краја. За мене је прави крај представе умирање супружника, гдје публика остаје потпуно слеђена без коментара, и онда слиједи нека варијанта приче како је тамо на облацима. У овој причи, коју су одабрали травнички аматери, јасно се чита до тог момента да смо сви у облацима док живимо живот и идемо са мање мекшег ка тврђем и обрнуто, јер такав је живот. То се апсолутно разумије. На крају смо доживјели да публици треба објаснити да кад скоче на облаке, удари гром, и то је та невоља. Представа завршава оног тренутка кад супружник умире и све послије је неки вишак. Одабрана прича је од почетка до краја била тачна, видјели смо све фазе живота и двоје глумаца то заиста играју као складан пар. Показано је вјеровање да постоји већа љубав од онога како то изгледа, то су ти облаци. Колегиници глумици честитам, јер је на сцени добро парирала професионалном глумцу. Гледао сам двије или три представе аматера из Травника и у односу на оно какав је био приступ раније, сада су заиста израсли у позорште.
Горан Булајић, редитељ
Сви ми играмо утакмицу са извјесним резултатом и у сваком смислу - зна нам се исход. Драж позоришта је да ту утакмицу играмо на различите начине. Ова прича аматера из Травника је супериорно демонстрирање тога. Извели су је врло шармантно и једноставно. Ниједном се не посвађају на сцени и у томе је тајна и редитељски кључ. Кад би се актери посвађали на сцени, кад би то отишло у експлицитну варијанту чупања, изгубила би се лакоћа и шарм и класично схватање драмског. Направили су лијепу, пријемчиву, мени врло блиску причу. У њој се осјећа радост позоришта - то је успјех и игра.
Слободан Радовић, редитељ
Видјели смо врло лагану представу, гдје се радња брзо и лако креће. Односи у самој представи нису у континуитету, ту се развијају односи од сцене до сцене и различити су. Аматери из Травника су то изванредно радили и знали да успоставе један прави однос. Редитељска инсценација је врло добра, све је добро поставио и онда пустио глумцима да носе комад, као да се повукао, а у ствари је све редитељско дјело. У томе је вриједност овог остварења. Заслужује високу оцјену за квалитет, колико је глумачко - толико је и редитељско остварење.
