Милица Пртило Опачић почасни је конзул Републике Србије за провинцију Алберта у Калгарију. Рођена Требињка са којом смо се срели случајно, а разговарали с циљем. Јер ова жена, пуна ентузијазма и жеље да далеко преко океана промовише српску културу, историју и традицију, има много тога да исприча. Главни је стожер у српској заједници и активиста са значајним искуствима на међународном тржишту. По професији економиста, у Калгарију је, поред свог посла, на првом мјесту ангажована у многим иницијативама српско – канадских удружења.

milica-opacic-2.JPG (121 KB)

Са званичног проглашења отварања Почасног конзулата на Српском фестивалу, Милица Опачић са амбасадором Републике Србије Михаилом Папазоглуом и премијером Алберте Џејсоном Кинијем (Jason Kenney)

У родни град долази сваке године. Недостају јој ови људи, ово поднебље, породица, драги пријатељи. Бројним активностима у Канади, гдје живи скоро 30 година, властитом породицом и склопљеним пријатељствима, надомјешта тренутке носталгије.

„Коријене никада нисам заборавила. За родни крај вежу ме небројене лијепе успомене, на дјетињство, на средњошколске дане у Језичко – преводилачкој Гимназији, на године које су ме у мојој постојбини обликовале и усмјериле широм свијета“, каже нам сјетно, али поносно Милица, коју је живот свуда водио, од Гомиљана и Требиња до Дубровника, Сарајева, Подгорице, Швајцарске, Канаде.

Од Студија за туризам и спољну трговину у Дубровнику, преко Графичке школе у Сарајеву до посла преводиоца у Подгорици веома рано је научила да у животу ништа није немогуће. Посао у УН – у за Високи Комесаријат за избјеглице, испоставиће се касније, био је ствар судбине. Наиме, позиција да у најтежим временима деведесетих година прошлог вијека, као преводилац, буде веза са црногорском Владом, омогућила јој је да у најтежем тренутку буде ту за друге па и за комшије Требињце. Такав пут прати је цијелог живота, чак и у Канади.

„Да се отиснем далеко пресудна је била моја мама. Дала ми је благослов, била морална подршка. Била сам необично одгајана, да из провинције, као млада дјевојка у то вријеме тек тако дигнем сидро, одем негдје и кренем из почетка. Али моја мама, знајући моје жеље да живим и радим негдје на енглеском говорном подручју, мудро ме савјетовала. Њене ријечи да гдје год одем се увијек кући могу вратити, биле су пријеко потребно охрабрење“, емотивно нам каже Милица, која је нову животну етапу започела у граду Реџајна, у централној Канади.

milica-opacic-1.jpg (199 KB)

Требиње поносно носим у срцу

Са топлог и сунцем обасјаног југа, нашла се у граду окованим снијегом, са температурама које сежу и до минус 50 степени Целзијуса, али снага њеног бића била је јача од свега. Како су јој се цијелог живота наметале добре прилике, тако је било и овдје, а захваљујући знањима и референцама посао је пронашла брзо. Можда је боље рећи, посао је пронашао њу.

„Жељела сам Торонто, али додијељен ми је други град. Нисам се жалила. У том тренутку, децембра 1994. године ту су долазили угрожени људи из свих дијелова бивше Југославије. Они који су изгубили све. Канада је примала свакога из имиграционих подручја па и наше избјеглице и пружала све услове за живот. На интервјуу који смо сви прошли изразила сам жељу да се пребацим у Торонто. Пошто то у том тренутку није било могуће понудили су ми посао. На основу мог претходног искуства у УН – у, знајући да нисам пристрасна према етничким групама, понудили су ми мјесто Савјетника за расељења и у Реџајни сам остала годину дана“. 

И поново се нашла у ситуацији да буде ту за друге. Овај пут да на ареодрому дочекује избјеглице из Југославије. Да буде прва особа која ће их дочекати и обратити им се на нашем језику.

„Било је то веома тешко вријеме за те људе. Долазили су из свих дијелова Југославије. Мој посао је био да их упутим у све што их чека. На своју руку сам радила и оно што ми није било плаћено, повела бих их до поште да се јаве својима, водила у шетњу да им покажем град, чисто да им бар некако олакшам. То је њима пуно значило у непознатој земљи. Потресне су биле слике људи који се радују ситницама“.

Иако се снашла никада није заборавила властите почетке у страној земљи те је сходно томе настојала да их другима олакша колико је могуће. Из периода те хладне канадске зиме са пуно топлине препричава необично познанство, које је прерасло у велико пријатељство.

milica-opacic-3.jpg (190 KB)

Парк научника SPARK, поред Теслине плоче испред православне цркве Светог Симеона Мироточивог

„Прво што сам потражила по доласку у Реџајну била је православна црква. Нађем је, и то одмах иза угла мотела у који су ме смјестили. И то не било коју, већ прву православну цркву направљену у Канади 1904. године из периода колонизације Војвођана. Невјероватно! Свештеник и његова жена се одушеве да је неко уопште одлучио да се јави у цркву. То су били први наши људи које сам упознала у Канади. Није ли то чудан сплет околности“, са осмијехом и неком фином сјетом и сада се пита ова изузетна жена. 

Игром судбине преко њих је упознала и садашњег супруга, Горана Опачића, Србина из Крајине, из Равних Котара, са којим је започела нову животну етапу у Калгарију. Наставила је са радом на различитим имигрантским пројектима, упоредо радећи и на себи те поставши једини званични судски тумач и лиценцирани преводилац у провинцији Алберта. Уз властите домете и остварење младалачких тежњи, све вријеме била је укључена и у српску заједницу, која у Алберти има око 10.000, а у самом Калгарију 5.000 људи из ратом захваћених подручја.

„Људи који су у Канаду дошли деведесетих година били су школовани кадрови, од инжињера, професора, љекара... Свако је дао свој допринос како би се наша српска заједница развијала. Од школе са професорима југословенске књижевности до инжињера физике у нашем „Удружењу Никола Тесла“. Кренули смо као мала заједница. У свему томе нисам сматрала да радим нешто посебно, само сам била спона као преводилац и препознавала таленте, радила на томе да се добар глас далеко чује, да се наш идентитет не изгуби“.

Из поштовања, рекли бисмо, према својим, али и супруговим коријенима, један је од организатора манифестације „Крајишко вече“. Како објашњава, пажљиво осмишљене да се на симболичан начин преко људи широм свијета Крајина не отргне забораву.

„То вече има свој смисао, остављамо завјештање будућим покољењима, да знају одакле потичу ма гдје живјели. Између осталих организација, ово вече финансијски подржава и Хуманитарну организацију „Срби за Србе“. На одбору организације унапријед се договоримо коме да помогнемо из нашег фонда. Поносна сам што смо до сада организовали велики број акција и били ту за друге када им је највише требало“.

Док нам све ово прича разоружава њено усхићење, плијене непресушни ентузијазам и емпатија, снага и вјера да свиме што ради у заборав неће отићи национални идентитет српског народа. Све што је ова невјероватна жена допринијела на опстанку мале српске заједнице у великој Канади, препознала је и вредновала Влада Србије, именовавши је 2017. године за почасног конзула Србије у провинцији Алберти.

„Била сам изненађена. Рекла сам им оно што сам мислила и у шта вјерујем – да ћу и са титулом и без ње радити исто као до тада!“

milica-opacic-4.jpg (143 KB)

Са породицом у свом дому у Калгарију

Непоколебљивог става и чврстог увјерења да се залаже за исправну ствар, истрајава и данас. Непрекидно ради на промјени слике Србије и Републике Српске у свијету, кроз културу, наше насљеђе, све чиме се поносимо, а чега има много. Тренутно је ангажована на пројекту размјене студената и професора између Универзитета у Србији и Калгарију, упоредо дјелујући у различитим Одборима – Српског и Филмског фестивала у Калгарију чији је један од организатора, затим хуманитарне организације „Крајишко вече“, Културно умјетничког удружења „Фрула“ и Удружења Никола Тесла, не посустајући ни у сопственој корпорацији „АЛФА“. Уз ангажман за Амбасаду Србије, као једини нотар на нашем језику у провинцији Алберта, упоредо је и спољни сарадник Амбасаде БиХ за сва подручја, укључујући и Требиње.

„Волим да радим и радим непрекидно. Као лиценцирани нотар и преводилац пружам нотарске услуге и спона сам између правних субјеката и Министарстава у Канади са правним субјектима у нашој земљи. Као спољни сарадник Амбасаде БиХ повезана сам са свим правним структурама у Требињу и радује ме што и овдје могу помоћи. Своје Требиње волим свим срцем и срећна сам када могу нешто да учиним за ове људе и за мој град!“

И није флоскула да се трудом и радом на себи све може постићи. Ову велику истину Милица најбоље зна. Можда у њеном случају све и јесте дошло одмах када је пожељела, али се, чињеница је, за сваки грам успјеха добро нарадила и сама изборила. Уз титулу почасног конзула, она је на првом мјесту жена великог срца, која остваривши личне амбиције никада није занемарила и друге којима је требало помоћи. Одважна, храбра, праведних увјерења, једноставна и спонтана, слика је свјетске жене, али душе требињске која непосустаје у борби за хумане идеје и племените циљеве. 

Све моје почело је у Требињу

„Увијек сам посједовала амбицију и ентузијазам да желим нешто више да постигнем у животу. Нема шта се све не може постићи снагом жеље и вољом. То је тај наш потенцијал из малог града. И све је моје почело у Требињу, одавде одакле воде сви путеви, али ме увијек враћају коријенима. На то сам поносна, као и на кућни одгој, радне навике, школу, упорност, све што сам из Требиња са собом понијела у свијет!“

Идентитет као мјера вриједности

„Све вријеме колико живим у Канади задржала сам своју вјеру, традицију и обичаје из Требиња. И моја дјеца су расла у том духу. Имам кћерку и сина, Милену и Милана. Иако су рођени у Канади, дали смо им наша имена. Да имају спону са овим поднебљем, по књегињи Милени од Црне Горе и принцу Милану од Србије. Иначе, Канађани воле да се прича о својим обичајима, а наша дјеца им поносно причају о Васкрсу и Божићу, ломљењу чеснице, доласку положајника, одласку у цркву и свему ономе што смо на њих пренијели и од заборава сачували“.