Осјећај слободе, шум таласа и довољно адреналина за прави спортски угођај познају сви који су макар једном завеслали кајаком. Нарочито они који овај спорт озбиљно тренирају и живе за сваки излазак на ријеку. А Требиње се, несумњиво, може похвалити да је за више од двије деценије, колико постоји Кајак кану и рафтинг клуб „Требишњица“, таквих кајакаша имало много.
Вуле Пантовић, дугогодишњи кајакаш и тренер Кајак кану и рафтинг клуба Требишњица
И дугогодишњи тренер Вуле Пантовић, један је од оних коме сваки завеслај и након низа година представља посебно задовољство. Како због властитих, тако још више због успјеха великог броја дјеце коју је охрабрио и научио како да се изборе са Требишњицом, са поразом и успјехом, а посебно са доживљајем тренинга и такмичења као авантуре за незаборав.
„Кајак сам заволио на Требишњици, преко оца који је и основао Кајак клуб у Требињу 2001. године. Пробао сам, свидјело ми се и како тада, тако и сада, и даље се тиме бавим и љубав није ништа мања“, каже нам овај тридесет осмогодишњи кајакаш, својевремено Б полуфиналиста на Свјетском првенству у Мађарској 2006. и исте године шести спортиста РС.
Са учешћа на Свјетском првенству и сада носи најљепше успомене. Такмичити се међу најбољима из 80 земаља, каже доживио је као труд који се исплатио.
„Почео сам као средњошколац, што је за кајак релативно касно, али сам загризао и дуго је то трајало, док нисам отишао на Свјетско првенство у Сегедин. Тренирао сам активно до 2007, а годину прије сам оборио временску норму за учешће на Првенству. Ушао сам у Б пулуфинале, што је за мене био изузетан успјех. Такмичио сам се и у Грчкој 2004. године, затим у Словачкој и Словенији. То су дани за памћење!“
За памћење су и први почеци на кајаку. Како нам прича, првенствено јер је мукотрпан процес научити кајак да се вози.
„Потребно је савладати три нивоа кајака док се не стигне до такмичарског, којим се такмиче старији од 14 година. У почетку буде доста превртања на ријеци и свако се памти! Не само што је хладна вода, него се мора савладати испадање из кајака, са њим пливање до обале и онда са обале поново ући у кајак. Али када се нешто воли, онда нема препрека“, прича нам са пуно емоција овај кајакаш и већ 15. годину тренер, од 2007. када је ту активност преузео на себе.
19. Међународна Еко регата Требиње 2021. године и двије деценије постојања клуба
Тренутно тренира тридесеторо дјеце, узраста од 10 до 14 година. Иако им недостаје опреме и услова, на такмичењима остварују успјехе. Прошле године су испред свог клуба и репрезентације БиХ имали представника на Свјетском купу у Мађарској, и то, лице са инвалидитетом на Пара – кану Купу. У БиХ су најбољи и увијек освајају сам врх такмичења, као и у Хрватској, гдје су на задња два покупили сва прва мјеста.
„Добро котирамо у Првенству БиХ. Имамо пар сениора и боримо се. Колико имамо опреме, толико је и дјеце. Радимо у групама на двије врсте кајака, мали за дјецу до 13 година и велики, од 13 па надаље, једносједи и двосједи у свим категоријама. Уз осам великих, имамо један паракајак и 10 малих кајака, а потребна су нам још два да бисмо имали довољан број да задовољимо потребе свих чланова. Учествујемо у кајакшким регатама у Лиги БиХ и у региону – Србији, Црној Гори и Хрватској“.
Прошле године учествовали су на шест такмичења, премда их годишње буде више, али не стижу да испрате свако. Незгодно им је, каже, на предалек пут носити опрему и, у зависности од времена, спавати у шаторима, како то иначе практикују. Иако дјецу таква врста боравка у природи, уз језера или ријеке, одушевљава, некада је и неизводљива.
Интересантно је видјети толики број дјеце како уживају да преспавају под ведрим небом и како им то не представља никакав проблем. Исто тако, не буне се ни што током зиме, од новембра до марта тренирају у теретани, да би тек с прољећа поново осјетили сву драж веслања. Не одустају ни са многим превртањима кад изађу на ријеку.
Вуле са кћерком и сином, гдје друго него у кајаку и на Требишњици
„Захваљујући базену у Бреговима имамо одличне услове за обуку такмичара љети. Ту дјеца почињу док не науче да веслају. Настојим да се на ријеци што мање преврћу и на Требишњицу могу тек кад сам потпуно сигуран да су спремни, јер су превртања увијек незгодна. Присутан је страх од ледене ријеке, а због траве им није лако пливати“.
Упркос томе што немају дворанске зимске услове за тренирање и припрему за такмичења, што им недостаје опреме, а весла им се заплићу о траву у Требишњици која чека чишћење, ова кајакашка екипа у Требињу ниједног момента не посустаје. Уз све са чим се сусрећу и сналазе, прошле године обиљежили су значајан јубилеј, 20 година постојања и 19. Еко кајакашком регатом показали како се његује спортски дух!
„Једну регату смо прескочили због короне и полако се припремамо за ту 20. јубиларну, ове године. Назив Еко регата дали смо циљано, пошто на свим тренинзима скупљамо отпад са ријеке, а сваку регату завршимо тако што сви учесници изађу на воду, заједно очистимо обалу и тиме дјецу учимо екологији. Спремамо се полако за овогодишњу, 20. Еко регату. Вољели бисмо да је организујемо за славу града, али то зависи од такмичара, када и како ко може доћи. Надамо се да ћемо успјети“, са пуно ентузијазма каже тренер Кајак кану и рафтинг клуба „Требишњица“.
Требињски кајакаши на Купу Хрватске, Славонски Брод 2021. године
До тада марљиво се спремају за нова такмичења и, зависно од средстава, надају се да ће успјети отићи на више њих. Највише због чланова, којима је потребан изазов, али и због чињенице да овај требињски спортски клуб у свом саставу, како каже тренер Вуле Пантовић, има троје дјеце веома способних парирати у Србији, међу изузетно јаком конкуренцијом веслача па им је више такмичења неопходно за даљи напредак.
У протеклих 20 година, колико дјелује Кајак кану и рафтинг клуб „Требишњица“ такмичили су се на многим Балканским првенствима и на Отвореном првенству Србије, гдје наступају као гости, у Хрватској и Црној Гори на Куповима. Испред репрезентације БиХ имали су требињског представника на Свјетском првенству у Шпанији 2004. и у Мађарској 2007. године. Сарадња са свим клубовима са стране им је одлична. У Требиње долазе само најбољи на припреме па су у прилици од искусних кајакаша много да науче, као што је то био случај прије двије године, када се на Требишњици припремала А репрезентација Србије, сениорска селекција за Олимпијаду у Токију.
Припреме дјеце на језеру Алаговац, Невесиње
Све то, Вулу је и више него довољан мотив да 20 година дугу каријеру и кајакашку причу води само напријед. Без обзира што се одавно опредијелио за тренерски ангажман и рекреативно кајакаштво, нема дана да га нећете видјети на Требишњици. То му је, додаје, сасвим довољно да његује своју, а понајвише љубав сваког дјетета према овом спорту. Да еланом и вољом гурају заједно у нове кајакашке домете и побједе.
КАЈАКОМ КРОЗ ТРЕБИШЊИЦУ И ЗА ЗДРАВЉЕ
„Ваздух на Требишњици, осјећај кад се завесла, љепота природе сваки пут су доживљај за себе. Посебно љети када је освјежавајуће. Имао сам доста дјеце са астмом којима су доктори препоручили веслање на ријеци. Један наш дјечак са астмом је чак био првак државе, ето колико му је годило. И сада имам њих неколико којима боравак на Требишњици прија. Трудим се да их мотивишем на разне начине. 2020. године, када ниједно такмичење нигдје није одржано због короне, водио сам их на Горичко и на језеро Алаговац код Невесиња. Уживали су два дана, камповали, роштиљали, веслали у води која је топла и нестварној природи, препуној борова. Отишли смо на своју руку само да дјеца провеслају, да им разбијем монотонију. Ово јесте лијеп, али и напоран спорт, све боли кад се весла и дјеци треба нека награда да не изгубе мотивацију“.
ТРУД СВАКОГ ДЈЕТЕТА – МОТИВ ДА ИСТРАЈЕМО
„У клубу тренира шест дјевојчица. Тежак је спорт, мада су оне веома упорне, не признају умор никада, што ме одушевљава. Добро прате дјечаке, који су такође одлични. Већ имам најављене три дјевојчице за наредну годину. Упис креће од 15. јуна до 15. јула, међутим ограничени смо бројем јер нам фали кајака. Ове године примамо дјецу 2011. и млађе годиште. Волио бих да их могу примити више, али све сам радим и морам одржати неки оптималан број да бих у такмичарском смислу могао адекватно да се посветим сваком дјетету. Посебно што немамо зимске услове за тренинге. То се види када одемо у Србију, међу спортисте који су врхунац у свјетском кајакаштву. Улазимо у финала, али медаљу још нисмо узели. Конкуренција је баш јака и та дјеца, већ од 13 година су преспремна. Учествују на зимским такмичењима у дворанама на симулаторима и наравно да су у предности, док ми такмичарску сезону завршаавамо у септембру. Немамо симулаторе и то нам фали за зимске тренинге. Али опет, све то нам је изазов и мотив да радимо још више. Посебно ме покреће напредак дјеце, кад дјеца хоће и више него што могу и сав њихов труд ми је велика сатисфакција!“
