За Требињку Сању Жарковић, за коју смо почетком октобра свим срцем навијали у квизу РТС – а „Стигни ме ако знаш“, у којем је међу четворо такмичара одбранила своје боје и сасвим заслужено побиједила, нећемо погријешити ако кажемо да је право чудо. И то у сваком смислу те ријечи. Искрена, приступачна, надасве образована, а некако скромна док своје битке осваја осмијехом који је краси и када је најнапетије.  

Са сестром Нином, нашом успјешном пливачицом и тренером, а најважније Сањином немјерљивом подршком.jpg (122 KB)

Са сестром Нином, нашом успјешном пливачицом и тренером, а најважније - Сањином немјерљивом подршком

До своје 30. године стигла је да дипломира, заврши мастер на Правном факултету Универзитета у Београду и упише докторске студије из међународног права. Воли српски језик и књижевност, историју и стране језике, те јој посјета библиотекама и задубљеност у чари писане ријечи чине посебан ужитак. А као пасионирани љубитељ квизова, поред већ поменутог, раскошно знање и потенцијал показала је и у „Потери“, „Слагалици“, „Тоталном обрту“ и паб квизу „Инквизитор“.       

„Пратим квизове од раних тинејџерских година. Прво су то били хрватски “Милијунаш“ и “Најслабија карика“, а потом “Сам против свих“ и “Слагалица“. Већ тада су сви са којима сам гледала примјећивали да на велики број питања дајем тачне одговоре, али нисам могла да се пријавим због година, а и нисам живјела у Београду. И данас ми је жао што сам неке од својих омиљених квизова због тога пропустила. Тек сам прије пар година смогла храброст да се пријавим на квиз, највише из разлога што сам жељела да се ослободим страха од јавног наступа, изађем из своје зоне комфора и порадим на самопоуздању“.

Како нам Сања прича, и сада добро памти први наступ, трему која ју је паралисала и посљедњи у којем је успјела да је исконтролише. Осјећаја побједе над самом собом и оног личног, унутрашњег охрабрења, посебно када спектар разноразних интересовања сакупљаних током живота треба показати у свега неколико секунди.

„Од бројних интересовања остану неки „окрајци“ у виду информација које се могу искористити. Најјача и омиљена област су ми књижевност и култура уопштено. Љубав према читању, нарочито руским и српским класицима, не напушта ме од најранијих година. Волим историју и спорт, који доста пратим, нарочито фудбал и кошарку. Рјешавање укрштених ријечи које сам као мала са ујаком вољела да испуњавам помогло ми је, такође, на квизовима. Најслабија област дефинитивно су ми поп културна, филмови и страна музика, од којих стрепим. Пар дана прије наступа концентришем се тако што читам књиге и слушам музику, погледам и понеку од ранијих епизода квиза да бих се боље уживјела у улогу такмичара. На самом квизу, трудим се да не размишљам о крајњем исходу, нити о било чему другом, већ само о питањима које добијем“.

Упркос образовању које посједује и које у њеном случају није упитно, на квизу се знају десити и блокаде. Вријеме за одговоре је кратко, а уз извјесни притисак и трему догоди се да оно што човјек зна, у датом моменту једноставно заборави. Такве тренутке Сања је искусила у полуфиналу „Слагалице“ прије двије године.

Из посљедњег од многих квизова у којима је учествовала - Стигни ме ако знаш.jpg (140 KB)

Из посљедњег од многих квизова у којима је учествовала - "Стигни ме ако знаш"

На срећу, то, као ни спознаја да се квиз „Стигни ме ако знаш“ концептом прилично разликује од претходних у којима се такмичила, није је демотивисало. Напротив, упркос незгодној садржини која не прашта грешке и чега се прилично плашила, снашла се достојанствено, те као права дама међу мушким такмичарима, оправдано побиједила.     

„Такмичар који први одговара има велику предност да први стигне до “кућице“, ако одржи добар ритам тачних одговора, а ја сам одговарала претпоследња. Осим тога, ту је и тактика, некад такмичар и намјерно да нетачан одговор или прећути, да не би био “поједен“ ако заврши поље или два, послије оног који сљедећи одговара. О свему је потребно водити рачуна, а времена има мало. Мени је ишло на руку то што сам била константна, ни у једној рунди нисам имала испод четири тачна одговора, па сам успјела да побиједим. Утисци су одлични, сви противници су били пријатни, нарочито господин Гојко Родић са којим сам се на крају борила за побједу, а који је допринио опуштеној атмосфери“.

А наступати на квизовима „Слагалица“ и „Потера“, које прате готово сви, било је посебно искуство. Носивши са собом извјестан терет одговорности самим тим и прилично неупоредиво са другим.

„Лагала бих када бих рекла да нисам имала трему, баш из разлога што се ради о најпраћенијим квизовима, аудиторијум је милионски. Плашила сам се блокада, неког дебакла са којим бих на „Слагалици“ завршила са нула поена, а на “Потери“ без иједног тачног одговора, или да кажем неку глупост због које бих завршила на тапету на друштвеним мрежама. Срећом, то се код мене све изгуби када квиз почне, тада размишљам само о питањима, не о утисцима. И један и други квиз имају неку своју драж. „Слагалица“ има разноврсност, не ради се само о одговарању на квиз питања, већ се испитују и логика, сналажљивост, брзина размишљања. „Потера“, са друге стране, има динамичност, тражи велику брзину, квиз питања су тежа него у игри “Ко зна зна“ у “Слагалици“. Ту је и аспект заједничке борбе такмичара против трагача“.

За Сању квизови представљају спој много тога. Потврду и провјеру знања, једну врсту изазова, али највише, прилику да испита властито реаговање у стресним ситуацијама, те стимуланс за јачање самопоуздања.

„Сваки сљедећи квиз је нови изазов и подсјећање да не може да се почива на ловорикама “старе славе“. Та “слава“ је ионако кратког даха, а мени је од крајњег исхода емисије, битније како сам се носила са притиском. Сама такмичења много су ми помогла у изградњи самопоуздања, била сам веома стидљива и повучена, једна од оних којима људи говоре “џаба ти знање ако не знаш да га покажеш“. Захваљујући учешћу на паб квизовима прије свега, постала сам и друштвенија. Није занемарљив ни напредак у брзини размишљања, концентрацији“.

Највећа подршка током читавог живота па и кроз квизове, свакако су јој родитељи и сестра, наша успјешна пливачица Нина, многобројна родбина, али и пријатељи, попут Марије, најбоље пријатељице од дјетињства. Честитке које од њих редовно добијa велики су подстрек, а нарочито је разгале похвале потпуно непознатих људи, што јој се више пута догодило. Зато, када се не такмичи, ова изузетна Требињка радо се нађе у два, њој надасве инспиративна свијета. Међу књигама и драгим људима њеног родног града. Тамо гдје се душа најљепше одмара и накупља енергија за нове тријумфе.

Тренутно не размишља о пријави на неки нови квиз, али би вољела поново да учествује у „Слагалици“ и нарочито „Потери“, како би, рече нам, упркос успјеху за почетника, поправила утисак од прије пет година. Савјет има и за оне који размишљају да се окушају на квизу, а на тај се корак још нису одважили.

„Обавезно се пријавите ако мислите да имате потенцијала, не дозволите да вас страх спута. На крају крајева, све се заборави, чак и ако се деси лошији наступ од оног који сте очекивали, а могући добици, у сваком смислу, су велики!“

 

Сусрет са Мемедовићем и „трагачем“ Милицом

„У квизу „Потера“, на крају смо остали један професор географије и ја и  побиједили трагача Милицу Јокановић у завршној потјери. Иако је Милица веома такмичарски настројена, као, уосталом, и сви који се појаве на квизу, приватно је, ипак, другачија од утиска који се може стећи на основу њених наступа као “трагача“, па се може рећи да је то нека њена “персона“, маска коју навуче на квизу. Веома је пријатна, образована и занимљива дјевојка, која веома воли Херцеговину, из које потиче и у њу долази кад год може. Нисам имала неки посебан притисак од сучељавања са њом. Иначе, нас двије смо се први пут видјеле на Свјетском првенству у квизу, у Старој Пазови, пар мјесеци прије снимања “Потере“. То је било моје прво учешће, а као потпуни “анонимус“ у свијету квиза се десило да имам бод мање од Милице. Мемедовић је и прије био један од мојих омиљених водитеља, нисам пропуштала епизоде његове емисије “Сасвим природно“, а тај утисак се још и појачао послије “Потере“. Труди се да опусти сваког такмичара, нарочито оне за које примијети да имају трему. За њега кажу да се понаша као да су такмичари у његовом тиму, и то заиста и јесте случај“.

 

Знање никад није потцијењено

Сања је у „Потери“ учествовала 2017. године, „Тоталном обрту“ 2018, „Слагалици“ 2019, а у међувремену и у паб квизу „Инквизитор“, те недавно у квизу „Стигни ме ако знаш“. Дружи се са великим бројем такмичара, а своје противнике радо прати, за неке чак и навија.  

„Ако се деси квиз дуел, нема попуштања, али ни љутње у случају пораза. За свог противника, Душана Ерцега, од којег сам изгубила у полуфиналу “Слагалице“, ја сам касније и навијала у циклусу суперфинала у који се пласирао. У контакту сам и са Дарком Дабићем, још једним Требињцем који је остварио бројне успјехе у квизовима. Оно што је важно је да знање никада не може да буде потцијењено, то је улагање у себе и вриједи без обзира како неко други то вредновао. И квиз знање, које људи некад називају “непотребним“, може да буде корисно. Многима је промијенило живот, омогућило напредак, да не говоримо о том финансијском моменту. Битно је континуирано радити на себи. Као што је говорио Владета Јеротић – Једина истинска револуција могућа је унутар сваког појединца. Ако свако ради на себи, доћи ће и промјене у друштву!“