Посљедњих неколико дана Требиње су задесиле три, слободно би се могло рећи, више него елементарне непогоде. Као прво, Британци су напрасно напустили ЕУ, убрзо након тога наше комшије Хрвати су неправедно елиминисани са Европског првенства у фудбалу, а онда, као со (или боље рећи лијек) на рану, неки портали дојавише да је на тендеру за кандидата првог човјека града највише гласова СНСД-а и његових прирепака добио, ко други, но чувени тендер ефендија Лука Петровић.
Кад се само присјетимо колико је „добра“ учинио за свој град дође нам да се начисто расплачемо од радости. Свијету, као економску, али и туристичку атракцију можемо понудити његову хипотекарну генијалност по питању градског стадиона, непоновљиву прозивку свога народа издајницима, вербалне пријетње уреднику портала „Моја Херцеговина“ и тако даље.
Ипак мислимо да је то „и тако даље“ најважније и да ће се тиме, надамо се, веома брзо позабавити надлежни органи. Тендери су дубоки амбис који тек треба ревносно истражити. Док се искрено радујемо овој, трећој по реду, елементарној непогоди, ипак помало страхујемо због синдрома Лакташа. Јер, шта ако, мили нам Милорад опет устане на лијеву ногу, па као тамо, због неких Коџомана, Баштинаца, Радетића и омиљеног му, али пругастог Будице Станковића, распусти Општински одбор СНСД-а и наш Лукица извиси.
Не, ми то нећемо дозволити. Лукијан је наш дуго прижељкивани противкандидат. Сваки други би нас забринуо. Ако треба и демонстрације ћемо због њега организовати. Да га нема морали бисмо га измислити, јер као рођен је за вјечитог кандидата. Али, ма колико га вољели немамо више времена за њега. Ево, управо почињу преостале утакмице осмине финала европског првенства у фудбалу. Опрости, Лука.
Градски одбор ПДП Требиње
