Сару Колак и Милицу Макитан повезују нераскидиве нити које је око њих сплела посјета острву Крф и учешће на кампу „Стопама наших предака“. Понос, срећа и част што имају прилику да буду дио ове приче су ријечи које само дјелимично могу да дочарају шта ове дјевојке осјећају кад осване августовско јутро и крену путем којим су ишли наши преци у Првом свјетском рату. Сара и Милица, обје васпитачи на кампу, са великом страшћу, а изнад свега са огромном вјером у цијелу ову причу, говоре о кампу који, иако се развио у 21. вијеку, нема вриједности које се пропагирају у данашње вријеме. Крф у режији „Стопама наших предака“ је мјесто одакле се дјеца враћају као људи прожети емоцијом коју нису мислили да је могуће да осјете, са другачијим погледом на стварност око нас и свјесни жртве коју су наши преци морали да поднесу како бисмо ми данас постојали.
На овогодишњем кампу "Стопама наших предака" учествовало је петоро Требоњаца: Лена Миладиновић, Сара Колак, Тадеј Перишић, Милица Макитан и Марија Шараба
Сара са 15 година по први пут одлази на Крф са кампом, а Милица са 16 година и, слажу се, било је неочекивано тешко, пуно изазова и обавеза на које нису биле спремне. Сагласне су, Крф је нешто што мора да се доживи. Било им је потребно неколико дана да се прилагоде обавезама које су саставни дио кампа, али су ту стекле пријатеље за цијели живот. Обје, без дилеме, своје животе дијеле на прије и послије Крфа, а посјету острву Видо и пјевање химне нашим прецима издвајају као један од најемотивнијих доживљаја са кампа, јер на Виду је немогуће остати равнодушан и без сузе у оку.
Поред кампа, ове двије дјевојке везује и похађање ОШ „Вук Караџић“ и Гимназије „Јован Дучић“, као и вјероучитељица Жанела Пажин преко које су сазнале за конкурс, али и професорица српског језика у Гимназији, Јелена Мандрапа са својом безусловном подршком и спремношћу да им изађе у сусрет и помогне. Свјесне су, без ове двије професорице, пут би био много тежи.
Преко конкурса Светосавског звонцета, на ком су освојиле прво мјесто, Сара 2016. године први пут одлази на Крф, а Милица 2021. године.
„За конкурс који је организовало Светосавско звонце сам сазнала 2014. године преко вјероучитељице у основној школи, Жанеле Пажин. Тема је била Мој завичај и тада сам направила кратак филм о Требињу и освојила треће мјесто. Наредне године сам такође учествовала, али није било награда. Трећи пут се пријављујем на конкурс 2016. године када је тема била Породица. Радила сам документарни филм о жени која је 14 година покушавала да постане мајка и да би се остварила у тој улози уништила је и своје здравље. Тада сам освојила прву награду и одлазак на Крф у трајању од двије седмице. С обзиром да сам прва која је из Требиња ишла, апсолутно ништа нисам знала о томе нити је имао ко да ми каже шта ме чека. Признајем да сам се двоумила да ли да идем, али сам захваљујући мом оцу отишла и бескрајно сам му захвална на томе. Тамо сам стекла пријатеље за цијели живот. Сусрет са кампом јесте био тежак, али одлазак на Видо ми је промијенио погледе на свијет. Мислим да је заправо суштина овог пројекта посјета острву Видо јер тада спознајемо зашто смо ту и која је наша улога“, прича Сара, а и послије седам година и даље јој глас задрхти док прича како се море, до тог тренутка мирно, узбуркало кад су почели да пјевају химну Осети Видо.
Генерација '23. испред маузолеја на острву Видо, код Плаве гробнице
Сигурна је, каже, да је први сусрет са Видом тренутак кад је одрасла и схватила колико је заиста важно доћи на Крф и корачати стопама наших предака.
Са Сариним ријечима се слаже и Милица Макитан, такође васпитач на кампу. Милица већ три године одлази на Крф и сваки пут осјети једнаку, ако не и јачу емоцију кад посјете Видо и пјевају химну.
„Светосавско звонце је 2019. године расписало конкурс на тему Моја отаџбина Србија. Првобитан план вјероучитељице Жанеле је био да ја, као неко ко се бави писањем и књижевношћу уопште, напишем текст пјесме за коју ће неко написати музику и да на конкурсу то представимо као школско учешће. Међутим, како је завладала корона, текст пјесме смо послали као литерарни рад и тако сам отишла на Крф. Иако сам Сару могла да питам све што ме занима, очекивања су дефинитивно другачија од онога што вас тамо дочека. Знала сам да имамо свакодневна задужења, да је у питању православни камп са духовно-историјском тематиком, али сам концепт кампа не може да се осјети док га не проживите. Први дани су ми били претешки, а ја сам једини полазник кампа из цијеле Републике Српске. Сјећам се, други дан смо отишли на Видо и на звучник је пуштена пјесма Тамо далеко и рецитација Плаве гробнице, имали смо историјски час и поента те посјете је да схватимо зашто смо дошли баш на Крф и Видо“, прича Милица, а емоције навиру и схватамо да се полазници кампа заиста враћају кућама одрасли и са много више емпатије.
КРАЈПУТАШ
„Наш вајар Михајло Глигорић Глиша подигао је споменик Крајпуташ у част гвозденог пука. Камен намјењен Крајпуташу је 2017. године кренуо са нама из Београда. Споменик је требало да буде завршен 2018. године и за мене је посебно емотивно било што сам дио стварања историје. У центру Крајпуташа Глиша је направио једног младог војника са шајкачом, као симбол свих нас. Међутим, одлучио је да скине војника и направи једно велико срце које ће представљати све нас који смо били ту и оне који ће тек доћи“, присјећа се Сара догађаја који сврстава међу три најемотивнија са Крфа и који има посебно мјесто у њеном срцу.
Слушајући ове двије дјевојке остајемо фасцинирани бујицом ријечи која извире из њих у жељи да што боље представе оно што су доживјеле на Крфу. Јасно је да су Крф и Видо острва на којима су оне спознале нешто много дубље од пуке историје из уџбеника. Тамо су, чини се, доживјеле потпуни преображај и емоцију услијед схватања да је сваки српски војник који је тамо остао имао своје име и презиме и емотивну животну причу.
Васпитачи кампа "Стопама наших предака"
„С обзиром да се у данашње вријеме ријетко ко бави дјецом, па чак ни родитељи често то не раде на прави начин, битно ми је што се овај пројекат заиста бави нама. Када одете на Крф и видите колико Грци цијене наше претке, схватите да Крфљани не заборављају шта су наши преци урадили, какву су муку претрпјели и жртву поднијели. Не знам да ли бих, да сам на Крф отишла самоиницијативно са породицом, све ово доживјела на прави начин. Није лако корачати стопама наших предака, али мислим да је заиста важно да се прича о нашој историји. Данас олако заборављамо шта су они преживјели на Крфу, а кроз камп се осјети њихово присуство не само на Виду него и на свим споменицима које обилазимо, у луци гдје су се искрцали, у Српској кући на Крфу, а ту је и Жељко Поповић, предсједник Друштва грчко-српског пријатељства који се заједно са свима нама из кампа бори да ова прича опстане и да још много дјеце доживи оно што смо ми доживјели и спозна српску историју на начин на који смо је ми спознали“, прича Сара, а са великим поносом истиче како је прошле године купљена половина земљишта на Крфу и у плану је изградња српског кампа који ће живјети током цијеле године.
Манастир Палеокастрица, духовни бисер Крфа је на Милицу оставио посебан утисак, али је ту и ниво духовности који је прожме сваке године када оде тамо, амбијент манастира, монаси, манастирска црква...
Милица и Сара испред манастира Палеокастрица, Крф
„Мислим да акценат кампа јесте и треба да буде баш на том духовно-историјском путу самог кампа јер вјеронаука је нешто што се кроз наш образовни систем провуче. Више су то часови на којима разговарамо о животу, што не кажем да је лоше, али мало људи који су хришћани и вјерници спозна вјеру и духовност на тај начин. Мислим да ниједно дијете које је дошло на Крф није отишло са њега, а да није осјетило емоцију при јутарњим и вечерњим молитвама и одласку у манастир Палеокастрицу“, прича Милица, а Маузолеј истиче као мјесто које изазива посебну емоцију када схватите колико је људи остало као незнани јунаци.
КВАЛИТЕТНИ ЉУДИ СУ ИМПЕРАТИВ
Предсједник "Свете Србије" Димитрије Стикић, ђакон Владимир Радовић, професор историје Драгиша Стаменковић и васпитачи кампа испред Српске куће на Крфу.
Камп „Стопама наших предака“ основан је 2012. године, првобитно у склопу Светосавског звонцета, а убрзо прелази у састав Православно-спортског удружења „Света Србија“. Приликом оснивања удружења „Света Србија“ добијен је благослов патријарха српског Иринеја као и митрополита Амфилохија, а почасни предсједник је патријарх Порфирије. Предсједник кампа је Димитрије Стикић, а потпредсједник Владимир Радовић који се свим силама труде да доведу заиста квалитетне људе у камп. Сваки дан у кампу је испланиран, али усклађен тако да учесницима буде занимљиво док уједно развијају здраве животне навике. Тако поред дружења учесници имају јутарњу и вечерњу молитву, разгибавање, организују се разне радионице – новинарске, калиграфске, музичке, књижевне, спортске, предавања су историјска, књижевна, географска, а поред свега тога гледају да сваке године доведу неког ко ће код учесника изазвати посебну емоцију. Тако од прошле године на кампу борави и Немања Павловић, син Миленка Павловића који је отишао у смрт како би спасио свог колегу. И Сара и Милица се слажу да су овакве приче изузетно важне и да је битно да се дјеци историја представи и на један занимљив начин, кроз емотивне и дирљиве приче које су се дешавале у прошлости. Такве приче, које мало ко зна, изазивају посебну емоцију код дјеце и утичу позитивно на њих.
На Сарине ријечи се надовезује Милица и обратно, а бујица емоција само извире. Мисли и осјећања им се преплићу, узбуђење само расте, а љубав и вјера, али и борба за овај пројекат остављају без ријечи. Тако и не чуди да су баш њих двије изабране да буду васпитачи кампа.
Учесници кампа, васпитачи и организатори на пријему код градоначелнице Крфа
„Мислим да је пројекат конципиран тако да се дјеци приђе на прави начин и да је наша функција као васпитача да их разумијемо и да им осим свог знања пренесемо и своју емоцију јер ће они то да шире даље. Иако се у школама изучава Први свјетски рат, боравак српских војника на Крфу и албанска голгота, док не дођете на мјесто гдје су ти људи боравили не можете то да доживите емотивно. Наш камп је под маслињацима шумадијске дивизије тако да ми у том тренутку заиста осјетимо да корачамо стопама наших предака иако ми данас нисмо ни упола достојни да то кажемо. Можемо да кажемо да идемо њиховим путем, али њихове стопе и жртву коју су они поднијели никада нећемо спознати на прави начин“, прича Милица и истиче колико је поносна кад на камп дођу дјеца из било ког дијела Републике Српске.
НА КАМПУ ОВЕ ГОДИНЕ ПЕТОРО ИЗ ТРЕБИЊА
На овогодишњем кампу стопама наших предака је корачало петоро Требињаца, Сара и Милица као већ искусне „камперке“ и Тадеј Перишић, Лена Миладиновић и Марија Шараба као нови учесници, а вјерујемо да ће их сљедеће године бити још више. Тадеј је ученик вјероучитељице Жанеле Пажин и освојио је треће мјесто на Републичком такмичењу из вјеронауке и пут на Крф. Лена и Марија су на Крф отишле тако што су добиле прву награду за калиграфски рад. Марија, која је на конкурсу учествовала у склопу ликовне културе професорице Сандре Цумбо, и на кампу је добила похвалницу из калиграфске радионице.
Ни Милица ни Сара не крију колико емотивно доживљавају и осјећају српску историју, па се тако слажу да је неопходно да се преноси та љубав, патриотизам и православна вјера као темељ свему. Става су да све што ради пројекат „Стопама наших предака“ треба да пређе из оквира пројекта „Свете Србије“ у школе и образовне системе свих држава које су православне и које образују дјецу кроз вјеронауку.
Посљедње вече у кампу додјељене су захвалнице и награде учесницима
„Када сам 2021. године била полазник кампа нисам знала да је стандардна процедура да васпитачи пишу евалуације о нама, извјештаје о нашем напредовању, понашању... Наредне године су ме позвали да опет дођем као учесник кампа, а ове године сам званично постала васпитач. Када видите четрдесеторо дјеце којој морате да се посветите, схватите колику одговорност имате. У том тренутку не знате од чега да почнете, а свјесни сте да не могу дјеца одмах да се прилагоде и прихвате оно што их је затекло на кампу. Бескрајно сам захвална што сам имала прилику да будем дио нечег овако великог, приче која носи праве и здраве вриједности“, каже Милица.
И Милица и Сара су се преиспитивале да ли су спремне да постану васпитачи. Међутим, обје радо прихватају изазове и боре се са њима па су тако и овај објеручке обгрлиле и одлучиле да дјеци преносе све што су њих научили њихови васпитачи. Поносне, али и свјесне велике одговорности коју су прихватиле осмислиле су стратегију којом ће се приближити дјеци и боравак на кампу им учинити занимљивим.
ПОДКАСТ СА КРФА
„Димитрије Стикић, предсједник кампа, је имао план да ове године направимо подкаст са Крфа и то смо урадиле моја другарица Марија Лубардић и ја. Замисао је да то не буде стандардни подкаст који се данас ради, али да има лаганију причу у којој ће бити и нешто поучно. Представљаћемо га у краћим сегментима по пет минута из више дијелова како бисмо заинтересовали јавност и како бисмо им држали пажњу. Ове године је урађен први подкаст са Јованом Дамњановићем из „Свете Србије“ који је тренер и бави се бициклизмом и планинарењем. Са њим смо разговарале о здравом начину живота и о томе шта за њега значи тај подухват, као и благослов игумана да крене на поклоничко путовање, али на концу и предавање које је држао на кампу. План са подкастом са Крфа је да промовишемо здраве вриједности, да разговарамо са људима који су нешто урадили за своју земљу и који константно у миру раде нешто за овај народ“, прича Сара.
„Улога сваког васпитача је велика, значајна и носи одговорност. Кад дјеца уђу у аутобус знамо шта тачно мисле и како ће реаговати у наредних неколико дана и као цјелина функционишемо одлично. Васпитач кампа постаје онај учесник који покаже да је спреман да уради нешто више на кампу, да је могуће ослонити се на њега, да има идеје и жељу да унаприједи причу. Иако нисмо обучени за васпитаче, у плану је да, како камп напредује, буду и те радионице“, прича Сара свјесна важности што су васпитачи мало старији од дјеце па тако имају бољи слух за њих од неког старијег.
Крф је дио живота који не дају ником, моменат кад се искључе и побјегну у неки нови свијет. Ипак, вољеле би да у њега уђе још много дјеце јер заиста има доста талената који су скривени и ово је прилика да се покажу.
