IMG-2acceb14acc8a26a70ac4a9093112dae-V.jpg (181 KB)Свадбари и сватови испред куће Риста Ора

Прије шездесет година на дан Св. Василијe Великог, четрнаестог јануара, у Величанима, читаво село било је као једна свадбена кућа. Свадбарска се пјесма орила у осам домова, а податак да се по коња за сватове ишло низ Попово: од Пољица до Чавша, довољно нам говори о  каквом се сеоском весељу ради.  

Четрнаестог јануара те давне 1960. и славило и свадбило је читаво село Величани. У осам домова, кућни домаћини пред широм отвореним капијама или су дочекивали или испраћали сватове. Све до данас, када се поведе било каква прича о слављу и сватовима, старији Величанци испричат' ће вам причу о том необичном сеоском слављу. Када би вам све детаљно препричавали и на крају заокружили ову необичну причу, желећи да направе некакав закључак, рекли би вам наједноставније: читаво село било је тога дана у сватовима. Негдје те је запао ред... Или на једној... Или  на другој страни...

Трагом тог догађаја, средином јануара ове године, имали смо прилику поводом великог шездесетогодишњег јубилеја да ову причу забиљежимо у тој једној свадбеној кући, код слављеника: Риста Орла и његове супруге Љепосаве, рођене Милић. Овог четрнаестог јануара, овај брачни пар прославио је шездесет година брака у пуној кући пићара, кумова, пријатеља и родбине. Састали се у једном дану и јубилеј и Васиљевдан...

IMG-2aa1fa08a06f486c7a39daa1c84239b9-V.jpg (970 KB)

Ристо и Љепосава Оро прославили шездесетогодишњи јубилеј

Са пуно емоција у гласу, док му се лице кочи на моменте и брада подрхтава, а очи сузом влаже, Ристо нам је препричавао ову необичну причу, али прво желећи да нам понешто каже о својих шездесет година брака.

 „Као прво, рећи ћу вам, ово мојих шездесет година заједничког живота са мојом Љепосавом прошло је тако брзо, а мени се чини да препричавам нешто што је било прије неколико година – а не шездесет. А када би, са друге стране, сада, препричавао све оно што смо преживјели могао би вам рећи да се доста тога одживјело, преко главе претумбало, измијенило: и финог и ружног... И лаког и тешког...“.

„Када би данас“, наставља Ристо, „након толико година, требао раздвојити то добро и лоше, свакако да би те деведесете издвојио мимо све остало као вријеме које не би пожелио ником моме да дочека за живота. Те четири године страха, неизвјесности, одлазака и повратака обиљежили су нам обојема живот. Замислите само да сам те деведесет друге са мојом Љепосавом напустио нашу породичну кућу двадесет и два мјесеца. Нијесмо могли ни остат ни издржат у свом дому од свакодневних непријатељских дејстава хрватске артиљерије. Ти  артиљеријски окршаји су нас потјерали према Требињу са нешто стоке: двадесетак оваца и једном кравом. Кренули смо са свога прага..., а да те срце од туге заболи...  Кренули смо у неизвјесност к'о номади – прво у Дријењане неколико дана, па опет на Луг неколико дана и на крају у требињско поље“.

Причу о рату, те невољама и оскудици које су их пратиле тај  четверогодишњи дио живота... као да нема краја у Ристову присјећању. Дочим, обећали смо Ристу, да ћемо неком другом приликом забиљежити ту преживјелу „голготу прогона“, али овај пут, било би добро, да се врати на љепше и ведрије теме из њихова заједничког живота.

„Ако баш хоћете“, наставља Ристо, „да вам издвојим то лијепо по чему памтим наш брак, свакако да је ширење породице: удаје и женидбе, рађање унучади, па праунучади. То и јесте суштинска смисао сваког заједничког живота. Рађање наше дјеце Светозара и Светлане, па петеро унучади, обогатили су наше животе и дали смисао, а поготово долазак праунучета подареног од наше унуке Милице. То је још једном потврђена срећа и богатство нашег брака. Све ствари урађене у животу као да су безвриједне када би их поредили са богатством какво вам доноси потомство у живот. Е, то је оно зашто вриједи живјети и стварати... То ме и данас покреће... Још желимо да смо корисни породици, а ником на терету. Хвала Богу, надам се да ће се и даље ширити породица и рађати праунучад... У здрављу нам се рађали!“

Свако помињање породичних радости и рађање оставило би траг укочености  на лицу и бради  овог деведесетогодишњака. Када би причајући дошао у било какву дилему, за неку битну годину из прошлости и времена које су заједнички проживјели, или о имену неких битних Величанаца, кратко би застао. Застане и, само, за пола окрене главу у страну према Љепосави. Та кратка пауза оставила би простор да се и она укључи и употпуни Ристову недоумицу или било какво присјећање из прошлости. Тачно као програмирано. Ристо је знао да неће она морати размишљати да би га допунила. Као да је знала гдје ће он стати... Са једном ријечи га је допунила... Само та једна чињеница или неко име му је требала рећи да он заврши своју причу, а нама је дато на знање да је Љепосава увијек пратила оно што деда прича. Послије толико година савршено се познају. Није тешко закључити да овако испричана прича је понављана десетине пута у ових одживљених шездесет година заједничког живота овог брачног пара.

Пошто смо слављенике затекли у пуној кући пићовника, придошлих на крсну славу Васиљевдан, ово је  била права прилика за причу из прве руке. За све присутне деда Ристо се присјећањем вратио у тај Васиљевдан прије шездесет година. Свако је желио да сазна понешто, а и Ристо је желио да се присјети низа појединости.

IMG-9221aeab3d73fc3c514b8cea1eb472b6-V.jpg (133 KB)

Вино се пило кофама

„Тај дан од свитања је био мало кишовит... К'о на снијег... Сватови коњаници у нашој кући требали су да се сакупе око  осам... Тако је и било... Дошло је мојих шеснаест коњаника... Пошто сам вам рекао да је у селу било осам свадби: пет мушких и три женске, моји сватови према сеоском договору морали су да крену први по младу. Обичај је требало испоштовати - избјећи да се младе срећу. Стари сват мојих сватова, пошто сам остао без оца, био је мој старији брат Свето, који је двадесет шесто годиште... И још је жив... Данас живи у Београду. Он је један од укупно три жива свата са моје и Љепосавине свадбе. Остали  су отишли на другу страну“.

Тајац. Више нико ништа и не пита, а сигуран сам да свако има неко питање. Ристо баци поглед низ славску трпезу... Подиже чашу вина те наздрави: „Здраво да сте десно и лијево, да вас прати свако добро! Ајде ми да запјевамо једну стару па лаганим старачким гласом запјева:

Овако су наши стари,

вино пили и пјевали.

Слава нам је најмилија,

Свети отац Василија.

Ово је старинска пићарска пјесма, вели Ристо, а ево и једна наша стара сватовска поповска пјесма:

Ој болан сиви соколе,

Једа ђе моје сватове.

Ето их оздо уз поље,

Све вране коње тјерају,

Сватовске пјесме пјевају...“

Послије испјеваних неколико строфа старих сватовских пјесама, Ристо нас је кроз своју занимљиву причу поново вратио шездесет година уназад.

„Причало се дуго година“, наставља Ристо, „да нико тога четрнаестог јануара у селу није остао, под условом да је здравствено способан, а да није у нечије сватове ишао. Само да вас и то подсјетим, тог јутра је у селу освануло преко 200 Величанаца мјештана и преко 150 званица сватова, те осталих свадбара... Велико је наше село...  Колико је тачно било других званица, из других села, то вам не могу рећи... то и нијесам никада ни са ким тачно пресабирао. Било је кућа у селу да су се укућани одазивали у двије, па и три различите свадбе. Ђевојке, које по старом обичају припјевају сватовима, биле су у највећем проблему. Дијелиле су се у мање групе па поново састајале претрчавајући из једне у другу слављеничку кућу. А тек здравице?! По чему се ми Херцеговци препознавамо, и са чим се дичимо -  биле су прича за себе... На свакој улици од Милића до Лакића, у два километра, чекали су дјеца и старци са изнешеним здравицама вина и ракије. Здравица се није смјела проћи. Понизио би се и увриједио домаћин кога су сватови прошли, а да се његова здравица не прихвати и  не наздрави. Мало нас је данас који вам могу дочарати такву слику једног слављеничког села. То није било никад ни у једном селу, а неће ни бити. Читаво село је било свадба. Биле су то свадбе о којим се детаљно причало и препричавало све до данашњег дана“.

Иако је од тог 14. јануара 1960. године прошло 60 година Ристо се и те како присјећа и најмањих појединости. Пошто је знао да ћемо доћи припремио је детаљан поименичан списак Величанаца који су живјели у то вријеме у селу. Тачно и прецизно записао је: „ Те године у селу Величанима у 51 домаћинству живјело је 216 душа“. 

Ристо је на крају овог разговора желио да истакне један врло интеренсантан закључак, а који се односи и на сва остала села:

„Моје мишљење и закључак који је данас скоро стопостотно тачан није нам био на уму тада када је посијано прво сјеме нестанка поповског села. То је био почетак нестанка овог и осталих села у Попову. Ево праве чињенице. Само два пара, вјенчана тог дана, остали су да живе у Величанима, а остали су у тој години одселили из села. Њихова дјеца рађала су се у градовима. Тако је почело, а резултат је ово данас, кад вам кажем да у селу живи само 16 становника.  Поразно, а тачно!“ 

 

Да ове свадбе буду по много чему запамћене и препричаване допринијели  су  још неки  интеренсантни подаци. У једном дану на једном мјесту састале су се младе које су доведене са три различита средства превоза. Двије младе у селу: Љепосава и Цвија дошле су на коњима, Славка из Драчева дошла је аутомобилом, а Мара из Орашја дошла је барком, јер је поље било под водом. На једном свеску папира, који више подсјећа на дневник, Ристо је читким словима записао по реду:

„14.јануара 1960 (четвртак) у нашем селу оженили су се момци:

  1. Васовић Милован (рођ.1929. године) са Славицом (Мирка) Прибишић. Сватови су младу довезли аутом из села Драчева. Милован Васовић тренутно живи у Мостару.
  2. Оро Ристо (рођ.1931. године) са Љепосавом (Луке) Милић. Сватови су по младу ишли на коњима у Доње село - Величани. Ристо и Љепосава Оро тренутно живе у Величанима.
  3. Оро Анђелко (рођ.1931. године) са Цвијом (Мија) Милић. Сватови су по младу ишли коњима у Доње село - Величани. Цвија Оро тренутно живи у Требињу.
  4. Шарић Сава (рођ. 1933. године) са Маром (Душана) Васиљевић. Сватови су ишли преко воде у Орашје баркама. Данас нијесу међу живима.
  5. Достић Вељко (рођ. 1935. године) са Славком (Саве) Пендо. Сватови су по младу ишли коњима у Доње село - Величани. Данас живе на Буни код Мостара.

Ова прибиљешка је завршена констатацијом да је у селу Величани тог дана било пет мушких и три женске свадбе - укупно осам, а да су овај јубилеј осим Риста и Љепосаве Оро прославили и Славка и Вељко Достић.