l.jpg (206 KB)

Одјекнула је пјесма требињским насељем Брегови на Васиљев дан и развеселила комшије у згради, који су наглас коментарисали: „Од жеље весеље да се чује!“ А веселили су се Славићи - Ристо и Мила са троје дјеце, шесторо унучади, седморо праунучади, снајама и зетовима, у најужем породичном кругу, обиљеживши крсну славу, али и јубилеј вриједан пажње, шездесет година брака. Брака, који је, причају нам, био као из бајке.

„Свакоме подај Боже овако!“

Овим ријечима започиње наш разговор Мила Славић, рођена Дерикучка. Док чила и ведра гази осамдесет и другу годину, осмијех јој не силази с лица. Памти сваки детаљ у родним им Величанима, крајем педесетих и почетком шездесетих година прохујалог вијека и одмах нас упозори да много више прича него ли јој животни сапутник Ристо. На то се Ристу развуче благи осмијех на лицу и климањем главе потврди речено, али и изусти:

„Не дајте се преварити. Прво се она заљубила у мене па смо се заљубили и тек онда договорили да се вјенчамо!“ Просторијом се заори смијех дјеце и унучади.

„Знали смо се од рођења. Играли се заједно. Ристо је 1933, а ја 1939. годиште. Његова кућа с једне стране врта, а моја с друге. Ја сам ишла у школу у Величане, кад је он отишао у Војну школу у Сарајево. Тамо се и запослио, али је знао да су најљепше дјевојке у нашим Величанима. И у јесен 1960. године шетамо ми, а он ми каже како је чуо да ће један други момак да ме проси и ја му кажем 'ако ћеш ме ти, нећу ја отићи за другог!' И тако смо се договорили да за Нову годину дођу код мене на просидбу, а да вјенчање буде на Православну нову годину што је Васиљев дан и наша крсна слава“, прича нам ова духовита Поповка.

j.JPG (332 KB)

Памте супружници тај 14. јануар 1961. године по лијепом и сунцем окупаном дану, по сватовима какви су се само могли пожељети, кумовима и ђеверовима на висина задатка.

„Дошли су по мене на коњима једним путем, а вратили смо се другим. Иако, понављам, куће су нам у селу једна близу друге. И дан данас сватови у Херцеговини поштују тај обичај. Тако је од памтивјека. Све је било фино тог дана. Вјенчали смо се у у Матичном уреду у Равном. Морам вам нешто испричати. Сватови на коњима, али млада иде пјешке. Воде је ђеверови или ђевер и ђеверуша. Нисам се имала шта љутити. Такав је био обичај, тако су све ишле па и ја. Још је мени било добро, ја сам била из истог села, а питам ја вас шта је са оном из четвртог села што иде. Морала је млада бити у кондицији“, наставља шаљивим тоном Мила Славић.

Кад су се вјенчали, причају нам, Ристо је живио у граду и радио у Индустрији алата, а Мила је остала да живи с његовима у Величанима. Тек кад им је најстарија кћи Јасминка пошла у први разред основне школе, породица се окупила у стану у Бреговима, у коме и дан данас живе са сином Новицом, невјестом Радом и унуком Ристом.

„Вољели смо да се дружимо. Друштва нам није фалило. Фино са сваким, с комшијама нарочито. Љубави je вазда било међу нама, а у кући слоге. Ја се не могу наљутити, могу рећи свашта у секунди, али кад се окренем све се смијем. Шта год сам ја скувала, рекао је да му је добро и лијепо. Увијек ме је пазио. Заиста смо живјели у слози и вјерујте, никад ми није ништа фалило. Увијек сам имала. Ристо је фино радио, у Фабрици била добра плата. Свекар и свекрва нам слали храну из Величана. Добили Јасминку, Борку и Новицу. Дјеца нас слушала. Путовали, ишли на купање у Слано, на феште и прославе, на Дурмитор, у Банат, у Београд... купили новог фијата... Ма љепота и свакоме подај Боже овако!“, наставља Мила и боцка мужа да и он каже како му је било претходних шест деценија.

Ристо, миран и сталожен, али очигледно духовит каже:

„Нисам ја имао времена за свађу, а она нон стоп прича, приговара, критикује... За свађу треба двоје, а ја никад нисам био тај, тако да је Мили сигурно било лијепо!“

„Што јес јес, мало сам ја галамџија била, а он је могао шућес доста и Бог Богова!“, потврђује Мила Ристове ријечи и док се обоје смију од срца, Ристо додаје: „Прије је било више задовољство него данас. Више се радило, али се више и дружило. Какве су то прославе биле, музика, дружења, шетње, путовања па нам дошла дјеца. Па гдје ћеш љепше?! Па нам се они сви фино удали и оженили па добили шесторо унучади: Сузану, Дејана, Валерију, Трифка, Милицу и Риста, а онда дочекали и њих четворо да уплове у брачне воде па доживјели и седморо праунучади...“, прича нам госпођа Славић.

o.jpg (224 KB)

Славићи пензионерске дане проводе у шали и одмору. Док су били млађи, много су радили, а данас с поносом причају како уживају јер су ту наследници. Што је најбитније, доброг су здравља, а чика Ристо, иако у осамдесет деветој години, не пропушта шетње дуге по десетак километара. Не жале се ни на шта. Чак и на Ристову пензију (коју прима од 1989. године) и кажу да је добра. Понајвише хвале невјесту Раду, Новицину супругу, за коју чика Ристо каже да га слуша као рођено дијете, и прижељкују да дочекају још двије свадбе. Да им се уда најстарија унука Сузана и ожени најмлађи од све унучади - Ристов имењак Ристо.

А онда док пресабирају мисли и успомене Ристо још једном дода: „Немој нам невјесту заборавити. Мало је кућа у Херцеговини гдје и данас у заједници и слози са старима живе син, невјеста и унучад. Било некад и понегдје остало, а код нас фала Богу – слога“.

И нека остане тако код Славића. И добро здравље и љубав и слога, али и тета Милина духовитост којом закључујемо овај разговор.

„Ма лако ти све, али шта ћу ја ако он у тим шетњама нађе какву?!“, упита Мила, а сви се од срца насмијашмо, јер је смијех лијек за све!

Свекар се слушао!

„Нисам радила јер ми свекар није дао, а могла сам радити. Нуђено ми је фино радно мјесто са добром платом. Чуо свекар то па дошао из Величана и каже: „Невјеста, фали ли ти шта?“, а ја кажем да не фали. Онда он каже: 'Па што си навалила да се запослиш? Ајде да се договоримо, ја ћу ти слати паре, храну, свега, а ти ми унучад пази!' И тако је било. Остала сам дома и никад се нисам покајала. Онда се слушао свекар, а данас се не слуша нико!“ – истакла је тета Мила.