Ples 1.jpg (391 KB)

Славиша Средановић

Кад за нешто тако истрајно, са страшћу и пуним бићем живите – није лако наћи прави одговор на питање када је све то почело. Човјеку се чини да је трајало одувијек. Можда још од школе у Горици - каже нам Славиша Средановић док несигурно пребира по далеким и мутним сјећањима – у којој је, ваљда као седмогодишњак, први пут видио праве плесаче и учио прве плесне кораке, на некој (опет, ваљда) ваннаставној активности. Сјећа се наш саговорник и да га је отац као дјечака водио на фолклор и да је са дивљењем гледао како се искусни фолклораши изводећи „Херцеговину“ пењу један другом на рамена. Док је тренирао џудо, много више од борби волио је вјежбе загријавања и истезања тијела, премете и акробатику, а каратеу опет кате, које кад се раде групно и у истом ритму – и саме наличе на некакву плесну формацију. Али ништа од тога није било равно оној занесености која би га обузимала када би гледао „брејк“, те раскошне и вратоломне плесне кореографије са спотова музичких звијезда MTV-ја, од којих му је застајао дах...

Касније су му причали да је и као тинејџер у дискотеци плесао, често потпуно сам, али се он ни тога не сјећа. Музика је, ваљда, већ тада сама призивала покрете тијела. Плес постајао нешто као спонтани физички рефлекс, несвјесна реакција бића потакнутог ритмом. Нешто тако природно а неопозиво попут дисања или ходања...

Maris 17.jpg (238 KB)

Први концерт за суграђане након паузе због пандемије

У једној дискотеци на Палама, гдје је био на студијама ДИФ-а, позив Драгана Веселиновића (данас генералног секретара Савеза модерних плесова БиХ) - да плеше за његов клуб, није ни могао код Славише изазвати толико ентузијазма колико збуњености - чему такви клубови и шта ту има да се учи? Ништа му боље тада нису звучали ни његови савјети да ради на таленту који има и да се посвети плесу, а још понајмање идеја - да по повратку у Требиње покрене властити плесни клуб...

Плесне школе у Требињу, и кад би их било повремено и спорадично, нису имали неку озбиљнију традицију. Другим ријечима, нисте се имали на шта ослонити, нити од кога учити. Тада се може учити само на властитим грешкама, а то је увијек тежи и дужи пут, на који се одваже само они које носи безусловна љубав и нека тврдоглава, готово лудачка упорност. Године потрошене на том путу, у Славишином случају, ипак нису појели скакавци...

ПЛЕС, НЕСИГУРНИМ КОРАКОМ ПОЧЕТНИКА

Славиша је 2006. године ипак у Требињу покренуо и регистровао свој плесни клуб „Марис“. Подсмјех, онај здрави, на властити рачун, какав обично прати сјећања у зрелијим годинама на дјечачке несташлуке - увјерава нас да Славишу данас прилично увесељавају успомене на почетке рада своје, тада још мале, плесне дружине. Кад све то саберемо још би еуфемизам било казати - да ти почеци баш и нису били импресивни.

„Сјећам се, прве сезоне кад смо се појавили на такмичењима – у друге смо гледали као да гледамо ванземаљце. Не можеш да вјерујеш шта људи раде. А оно што смо ми радили – било је пресмијешно. Са нама су се изругивали. Купио сам чак био и неку камерицу, снимао те кореографије и покушавао да их копирам. Тако је било двије године. Већ је то била нека моја борба са самим собом. Зашто сам покренуо уопште све ово?! Зашто су други у теби препознали да ти то можеш?! Сигурно не да би се дивио и копирао друге против који треба да се такмичиш! И за којима каскаш - свјетлосним годинама! Али за то вријеме у глави сам посложио неке ствари и себи створио слику како би то заправо требало да изгледа. Рекао сам себи да је доста било понижавања и да ћу сад да радим онако како ја мислим да треба да се ради. И ако не буде ишло – затворићу клуб!“.

Ples 5.jpg (397 KB)

Са вртићем "Наша радост" у Дучићевој улици обиљежили међународни дан плеса

Умјесто да копира друге, Славиша је одлучио да ослушне и слиједи властити креативни дамар. Прихватио је тај изазов, сам је осмислио и припремио цијелу кореографију. Био је одсутни час да на испит стави свој таленат. Да га потврди или да заувијек напусти плес - и опет се лати алата за молерај, којим се бавио већ послије завршене школе...

А ОНДА, КАО НА ФИЛМУ, ПРЕОКРЕТ...

Не сјећа ни године ни града у којем је било такмичење. Зна само да је било у Црној Гори и да су им и овога пута конкуренција били врсни плесачи из најбољих клубова БиХ, Србије, Црне Горе... Дуго ће памтити завршну церемонију - проглашење најбољих и рангирање такмичара у категорији у којој су наступали, од оних са најслабијим до екипа са највишим оцјенама. О томе би се, каже Славиша, могао снимити тинејџерски филм. Зачудо, њих овога пута није било на посљедњем мјесту. То је већ био разлог за славље. Не прозивају их ни за претпосљедње, ни за мјесто више... Нада да су можда „упали“ и за медаљу ширила је крила, али се узбуђење мијешало са нелагодом да је вјероватније по сриједи нека грешка или неспоразум. Да жири из неког непознатог разлога уопште није оцјењивао њихов наступ, да их је искључио из конкуренције... То је Славишу подстакло да се упути према записничком столу, да се распита зашто, да уложи примједбу... До стола није још ни стигао када је двораном одјекнуло – да је прво мјесто освојио Плесни клуб „Марис“.

„Кад је то изговорено, нешто ме пресјекло да нисам могао ни тамо ни натраг. Цуре су биле ван себе од среће, шминка им се размазала од суза...У том сам моменту схватио да то што радим – ипак вриједи. И да треба да радим онако како мислим и осјећам. Тај моменат био је заиста прекретница: да ли ћу да останем у плесу или да одустанем од свега“, прича нам Славиша.

ГОДИНЕ ИЗРАСТАЊА

Двије године након првог успјеха, услиједило је учешће у тада популарном ТВ серијалу „Ја имам таленат“, што им је донијело препознатљивост и међу широм публиком у региону.

Славиши је отворило врата академије Ашхен Атаљанц у Београду, гдје је учио балет, а дио новца који није покривала ова стипендија зарађивао – држећи часове хип-хопа балеринама. А од балета, каже нам Славиша, не можете пожељети бољу припрему за плесача - балет развија баш сваки мишић, „ломи тијело“ до крајњих физичких граница.

Maris 11.jpg (233 KB)

„То је отприлике овако изгледало: 'трупина' из Херцеговине са 27 година почиње да учи балет кад они који се балетом озбиљно баве већ завршавају своје каријере. Било је тешко, али та година дана на балету ми је уствари и највише значила. Све плесне стилове што сам након тога учио, да није било те базе – било би изузетно тешко савладати. Сваком би плесачу препоручио балет“.

За Славишу су услиједиле године интензивнијег стваралачког стасавања. Сваки нови изазов само је подизао љествицу. И његов „Марис“ временом се почео „навикавати“ на прва мјеста. За побројавање свих успјеха током ових деценију и по требало би рачунати на много више и простора и читалачког стрпљења. И на саговорника који се боље сналази у сјећањима, поузданије оријентише у годинама када су ти успјеси стизали.

А није све ни ишло увијек узлазном путањом, напомиње наш саговорник. Било је и узлета и стагнација. Борби са вјетрењачама, које и данас једнако трају. Проблеми са простором за вјежбање, недовољно термина, кирије. Водити све вријеме рачуна о дјеци, бити им и педагог и пријатељ са којим могу да дијеле своје проблеме. Родитељи и данас финансирају сваки одлазак на такмичења, а да није њих, каже Славиша – не би могли ни до Билеће. Опет, свака марка која претекне, инвестира се у образовање. Плесни кампови и радионице обавезан су дио програма за све тренере у клубу. И плесна сцена је, напомиње Славиша, у међувремену невјероватно напредовала, па да бисте остали у врху, што „Марис“ и данас јесте, морате непрестано улагати у себе и у знање.

Maris 13.jpg (210 KB)

Најпосле, признаје Славиша, требало је све ово вријеме учити и да се бива „са обје ноге на земљи“, борити се са властитим егом, који би са сваким већим успјехом растао. Данас на те узлете гледа са истим оним подсмјехом, као на дјечачке несташлуке. Плес му је, каже, много помогао и да духовно сазрије.

„МАРИС“ ЈЕ МОЈЕ ДИЈЕТЕ, ЊЕМУ САМ ПОТРЕБАН

Стизале су и прилике када је могао да плеше и за разне звијезде и звјездице наше естраде. Лијепо би од тога могао да живи, али га је од комерцијалног много више привлачио плес – као умјетност. Ангажман у Истри и турнеја по Кини са професионалним плесачима из региона - били су тек компромиси на којима се није могао дуго задржати... 

„Морао сам да идем јер ми је недостајало те креативне размјене и самопотврђивања. Данас ми ни оно није потребно. Била је то лијепа зарада, али кад сам се вратио овдје схватио сам да овај клуб, ово моје 'дијете' које данас има шеснаест година, да ми оно недостаје – и да ми је овдје уз њега мјесто.“

Још не размишља, каже Славиша, да заврши каријеру активног плесача и да се посвети само улози кореографа и главног тренера. Са својих 39 година осјећа се физички спремним за све изазове, а тренира - четири пута дневно. Жеља му је, опет, и да клуб да неки начин институционализује, да га оснажи и унаприједи свим до сада стеченим искуствима, изгради свој систем рада, регрутовања чланова, припреме и едукација тренера...

„Било је много момената кад нисам знао како треба, као што сада знам - како не треба. Прошао сам тежи пут, све фазе, било је успона и падова, али ми је сада драго због тога. Видио сам како се ради у другим мањим или већим срединама, схватио како би се на основу тих искустава могло радити у Требињу.“

ОД ХИП-ХОПА ДО ГИМНАСТИКЕ

„Марис“ данас окупља више од двије стотине плесача, различитог узраста - од дјеце до рекреативаца у озбиљним годинама, од којих најстарији имају и близу седамдесет. У овој причи, наравно, Славиша није сам. Задовољан је радом својих сарадника у клубу, тренера плеса - Александре Вреће, Кларе Петровић, Јоване, Јелене и Леле Ђерковић.

Са полазницима и данас највише раде хип-хоп, а ту су и модерни балет, џез, карипски плесови - салса, баћата и кизомба, зумба у фитнес варијанти, најпосле и јога. Покренули су и школу гимнастике, на којој за сада полазници уче основе моторике у овом спорту. Због тога је „Марис“ прије двије године добио и нову регистрацију – није више плесни клуб него спортско-плесни центар.

Жеља му је да опет покрене и „брејк“ а тренутно га нема јер му недостаје мушких плесача. Неколико дјечака на гимнастици и четворица плесача салсе – од који су, опет, двојица из Дубровника, једини су разлог што „Марис“ данас није ексклузивно клуб за даме. По сриједи су, каже Славиша, предрасуде према плесу које су и данас тврдо укоријењене међу мушкарцима у нашој средини.

„Али, питајте цуре шта је њима мужевније и да ли више воле момке - који знају да плешу или оне који то не знају“, каже нам кроз смијех Славиша. Ко зна, можда би ово могао да буде довољно убједљив разлог и охрабрење, па и за оне којима плес баш и није прва љубав...

 

* * *

НАГРАЂЕНОМ ПРОДУКЦИЈОМ ПРЕДСТАВЉАЈУ БиХ НА СВЈЕТСКОМ КУПУ

Посљедњи успјех „Мариса“ био је недавно, на квалификационом такмичењу „Интерденс фест“ у Сарајеву, које је по конкуренцији једно од најјачих на Балкану. Њихова продукција награђена је првим мјестом, а побједом су стекли право да представљају БиХ на Свјетском купу који би требало да се одржи у мају, такође у Сарајеву.

Продукција је, каже наш саговорник, посебна категорија у плесу – ријеч је о сложеној кореографској изведби која захтјева минимум 25 плесача на сцени, а дозвољени су сви узрасти, плесни стилови и реквизити.

„Марисовци“ се ових дана вриједно спремају за Свјетски куп, увјежбају и дорађују своју кореографију како би се на великој сцени представили у најљепшем свјетлу.

Потом их, наставља Славиша, очекује и куп у Мостару, па првенство Босне и Херцеговине крајем јуна у Бањалуци, а онда и Европско првенство почетком јула у Сјеверној Македонији. Затим слиједи и организација плесног кампа у Требињу, другог по реду, за који имају амбицију да га по програму и учесницима подигну за љествицу више од првог.

Након побједе на „Интерденс фесту“ у Сарајеву, „Марис“ је у Културном центру приредио и концерт за суграђане, на којем су наступале све узрасне категорије клуба, са око 150 чланова...