Снежана Чучковић
„Цвијеће је за мене живот. Гледам га кад дође у пупу и док се раствара, често причам са њим и тепам му. Оно ме смирује, потпуно се предам томе што радим и сва моја пажња је усмјерена на цвијеће - како ћу га аранжирати и гдје ћу који цвијет ставити. Заљубљеник сам у цвијеће од малих ногу, а љубав се види и осјети“.
Више од три деценије посвећености, креативности и неизмјерне снаге красе Снежану Чучковић, жену која је успјела да своју страст према цвијећу претвори у стил живота. Вјештим рукама обликовала је безброј букета протканих мноштвом емоција и љубави. Одлучна и испуњена снагом и позитивном енергијом, уз своје цвијеће и предану бригу о њему је расла и цвјетала, а из сваке животне битке излазила јача и још ширег осмијеха. Захваљујући непресушном извору инспирације, кроз цвијеће је ткала непоновљиве приче и стварала тренутке који се памте читавог живота.
Млада и амбициозна, родом од Гуровића, са свега 26 година остварује свој сан и 8. марта 1991. године отвара цвјећару „Ирис“ у локалу куће у којој је одрасла. Знала је, присјећа се, да ће бити власница књижаре, цвјећаре или златаре, објекта који би апсолутно одговарао њеном сензибилитету и омогућавао јој да изрази своју креативну и умјетничку страну.
„Научила сам на убрзан темпо живота и никада нисам стављала знак једнако између рада и одрицања. Тако сам најприје молбе послала златарама Мајданпек и Цеље, са захтјевом да ми одговоре у року од 15 дана. Међутим, одговор је стигао када сам отворила цвјећару те није било могуће реализовати и идеју о златари. Но, имала сам у плану да у догледно вријеме отворим и златару, али ме је почетак рата спријечио у тој замисли“, присјећа се Снежана.
Двије трудноће је изнијела током рата, а у набавку је ишла у Никшић, Подгорицу и Мађарску. Кроз осмијех се присјећа очеве шале да из Требиња одлази са гранатом и исто тако се враћа. Љубав према овом послу јој је пренијела мајка, Мађарица из Војводине, која ју је и научила свему што зна, свим финесама и детаљима које она преноси сада на своју ћерку Соњу.
Снежана је љубав према цвијећу пренијела и на ћерку Соњу
„Мађари су познати вртлари. Сами аранжирају цвијеће и њима буквално не треба цвјећар. У мјесту из ког је моја мајка ради једна цвјећара јер су сви надарени за стварање прелијепих букета. То је заиста фасцинантно“.
РАТНИ ПЕРИОД ЈЕ БИО ПУН ИЗАЗОВА
„Сјећам се једног потресног тренутка из периода рата. Било је три сата ујутру када ми је зазвонио телефон, звали су ме из СУП-а који је тада био на пијаци. Глас с друге стране жице, озбиљан и тежак, изговорио је молбу: Госпођо, можете ли отворити цвјећару? Возимо мртве са чука за Гацко. Тада сам живјела на Марин двору. У ратном помрачењу, ништа се није видјело осим онога што је мјесечина освјетљавала. Корак по корак, кретала сам се главним путем, ослањајући се на сјећање. Чим сам напипала кваку, изненада су се упалила свјетла на камиону, а сцена ме је тренутно подсјетила на филм Ко то тамо пева. Из камиона је изашао брадати војник, сав у блату, и захвално ми се обратио што сам отворила. Унутра је било шесторо или седморо покојника. Пружила сам му оно што сам имала од цвијећа, нешто пластичног и неколико каранфила. Тај тренутак, те неизмјерне тежине, остао ми је урезан као један од најупечатљивијих из тог периода“.
Снежану, великог заљубљеника у цвијеће, али, сасвим смо сигурни, и перфекционисту који ништа не препушта случају, посао често опсједа и у сновима па је буде идеје које чекају реализацију. Вјерује, људи су препознали њен труд и рад те се враћају код ње са ријечима „Снешка, у свој рад уносиш душу“. Не крије, те ријечи јој годе и дјелују мотивишуће.
Истиче, у послу није битна само зарада него да се муштерија увијек врати, да се стекне нова, али и да оду у друге цвјећаре како би увидјели чији рад је најбољи и ко им боље лежи кад је у питању израда аранжмана.
Аранжмани у папиру или целофану су најљепши
„Одржавање цвијећа је најизазовнији аспект овог посла. Искусни цвјећари унапријед процјењују потражњу и набављају одговарајуће количине, а одржавање захтијева посвећеност, редовну промјену воде и пажљиву његу. То није само радна обавеза, већ и страст, жеља за успјехом и опстанком на тржишту. Док купци уживају у савршено уређеној цвјећари, мало њих је свјесно ризика које овај посао носи и да велики број цвјетова остане неискоришћен. Неке врсте, попут гербера, брзо губе свјежину у кућним условима. Ипак, уколико ставимо подрезан гербер у скоро врућу воду, опстаће знатно дуже. Тренутно су тулипани најтраженији, док је некада, нарочито прије рата, каранфил био неприкосновен. За мене лично, оријентални љиљан је краљица цвијећа - префињен је, елегантан и увијек на цијени“, прича нам Снежана за коју су и даље аранжмани у целофану или папиру најљепши.
„Прије рата, цвијеће је било дио свакодневице обичних људи. Куповало се да украси домове, даривало пријатељицама у знаку пажње, аранжмани су били скромни - мали букетићи, једноставни, али пуни симболике. Људи су тежили природној љепоти и спонтаности у даривању. Данас је примијетна промјена у навикама купаца. Цвјетни поклони добили су нову форму те се често бирају у корпицама и кутијама, док су велики, раскошни букети најтраженији. Симболика је остала, али стил је постао израженији, наглашенији, прилагођен савременим трендовима и естетским нормама“.
Данас су најтраженији велики букети
Снежана истиче да је одувијек жељела креативан посао, који је испуњава и срећна је што је била у могућности да живи свој сан. Према њеним ријечима, само ако волимо оно чиме се бавимо биће резултата.
„Ова цвјећара је имала великих успона и падова, а ко није спреман на пад неће ни устати. Није сваки пад губитак. У свом животу сам преживјела велики губитак оставши без треће ћерке, али сам се брзо подигла. Сви су се чудили да сам за седам дана почела радити, али ме је то спасило и свој посао никада не бих мијењала. Пуно смијеха и духа је било потребно за опстанак наше породице, а подршка коју од њих добијам је оно што ме покреће“, прича нам Снежана.
КРЕАТИВНОСТ УВИЈЕК НАЂЕ ПУТ
„Већ двије године идем у ликовни атеље Церовац и заиста уживам у часовима са неколико жена мојих година и дивном професорком. Обожавам те састанке на којима најчешће цртам мотиве из природе - цвијеће, пејзаже, заласке сунца и животиње. Прошле године смо организовали изложбу, али нисам очекивала да ће бити на тако високом нивоу. Осјећала сам се као да сам ушла у времеплов, као да сам се вратила у тренутке када сам требала бити на академији или студијама дизајна. Тај осјећај је био готово нереалан, као да се дешава неком другом, али сам у њему нашла дјелић свог неоствареног сна. Заиста бих вољела да имам један мали атеље, само свој, да не морам стално да склањам ствари. Када ме инспирација понесе, по цијели дан не идем кући, препуштам се стварању. Сви људи треба да пронађу себе у послу који их испуњава. За креативце је то лакше, јер је њихова страст дар природе. Када је човјек креативан, лакше проводи пензионерске дане. Моји дани су често прекратки за све оно што желим да урадим“, прича нам Снежана.
Наглашава, посао никада није излазио из оквира породице но не искључује ту могућност. Додаје, рад у цвјећари није нимало лак и захтијева потпуну преданост послу, али највише љубави и стрпљења. Ипак, за њу одлазак у радњу представља одмор и тренутак када се потпуно препусти налетима инспирације. Снежана истиче да је испуњава све што захтијева испољавање њене креативности и срећна је што супруг то заиста поштује и увијек је ту за њу.
Признаје, највише је заинтригирају свадбе и посебно ужива у том дијелу посла.
„Млади ступају у ново животно поглавље, често очекујући да све буде обасјано сјајем и луксузом. Настојимо да испунимо њихове жеље, али истовремено морамо бити свјесни изазова који је пред нама. Потребно је неколико дана да размислимо како бисмо пронашли најбоље рјешење и уклопили се у одговарајући буџет. Ово је задатак који захтијева умјешност, искуство и добро познавање посла како бисмо тој дјеци предложили најбоље“.
Свадбене декорације као највећи изазов
Снежана је оличење посвећености, креативности и упорности. Њена љубав према цвијећу обликовала је њен живот и каријеру. Упорна и истрајна, али и пуна стрпљења и љубави, свој животни пут је градила слушајући своје срце и није погријешила. Кажу, цвијеће успијева само ако осјећа љубав и топлину, а те емоције несумњиво испуњавају објекат под кестеном и платанима и сигурни смо да је управо то оно што купце привлачи и мами их да још једном посјете ову дивну жену и напуне се позитивном енергијом. А ако успут понесу кући и покоји цвијет увјерени смо да ће у своје домове пренијети и дјелић топлине којом зрачи ова радња и оплеменити простор једноставном љепотом.
.jpg)
