Када се за вријеме рата Спасо Росић први пут сусрео са дуборезом који је, чинило се тада, представљао најбољи начин да бар на кратко скрене мисли, овај инжињер машинства није ни слутио да ће му рад на дрвету постати и саставни дио живота. Била је то, сјећа се, у прво вријеме нагонска потреба да прекрати дуге дане и мјесеце на борбеној линији.

Spaso Rosić.JPG (170 KB)

Од алата којим је на ратишту располагао користио је ножић и комаде дрвета које је могао да нађе. Изрезбарио је тада скоро 500 муштикли, десетак скулптура различитих мотива, али и прву икону своје крсне славе Светог Архангела Михаила. Остала је, каже, као вриједна успомена и подсјетник на једно минуло доба.

„Икона и сада стоји код моје мајке у стану. Кад год је погледам буди емоције и сјећања на једно тешко вријеме и на моје другове саборце. Да бих прекратио вријеме на ратишту, које се чинило бесконачним латио сам се дубореза. Мој друг Милош Риђешић радио је за себе икону Светог Аранђела. Увијек је носио материјал и прибор за рад. Имао је изузетног смисла за то. Замолио сам га да ми покаже како ради и кренуо сам да резбарим икону за своју породицу. Мало по мало, многима се свидјела и тако сам почео иконе да правим другима“, прича нам овај Требињац, евоцирајући вријеме иза себе.

Сусрет са иконом у дрвету, посве другачијом од свих какве је до тада видио, каже нам био је нешто посебно. Осјећај да се не заустави на једној, нагнао га је да истражује и озбиљније се посвети резбарењу.

У вријеме рата иконе је највише поклањао, а касније, борећи се да преживи и продавао. До сада их је направио више од 300 и налазе се свуда. Искрено нам прича да му је дуборез прирастао срцу и постао више од хобија, па се спонтано догодило да опипљив и деликатан ручни рад у дрвету, временом пренесе и мимо икона.

„Прочуло се да сам вјешт у резбарењу и почетком 2000. године су ме позвали из столарске радионице манастира Тврдош, која је тада била у Ластви, да радим са њима. Почели су да израђују иконостасе, пјевнице, сталке за цјеливање, владичански и богородични трон. У први мах, због обавеза на послу, нисам могао да им се придружим. Тек годину дана касније, на њихов нови позив одлучио сам да им помогнем. Да бих радио прецизно и како ваља, договорили смо се да свој дио посла обављам код куће. Они су већ били уходани, а мени је било лакше да поподнева посветим дуборезу из своје радионице“.

Дан за даном, годину за годином, Спасов ручни рад се умножавао. За требињске, али и цркве и манастире у Црној Гори и Србији, израдио је иконостасе, пјевнице, сталке за цјеливање, тронове. Његов дуборез данас краси и манастир Тврдош, стару цркву у Мркоњићима, обновљену у Симијовима, али и Павлову у Петровом пољу и цркву Свети Андреј у Џиварском пољицу.

Strpljenje i pedantnost, ali i ljubav presudni za delikatan ručni rad.jpg (297 KB)

„Већину сам радио преко наше, епархијске радионице. За цркву у Симијовима изрезбарио сам нови иконостас, комплетан мој ручни рад. Заједно са Обрадом Хајровићем урадио сам иконостас у Павловој и у цркви Свети Андреј. Сам сам израдио и владичански трон, онај нижи по висини, у манастиру Тврдош за умировљеног владику Атанасија. Има још много цркава које су украшене дуборезом насталим из мојих, као и из руку других мајстора епархијске радионице“.

Дугих 20 година овај човјек резбари стрпљиво и педантно. Ужива у раду који га, прича нам, ослобађа. Када га обузме налет инспирације, у послу остаје данима. Ручна глодалица и различита длијета савршено навођени, претварају комаде дрвета у величанствену намјену. Орах, храст или, у посљедње вријеме све траженија липа, под његовим рукама се преображавају.

„Дуборез је најбоље да се ради од ораха и храста, мада се у задње вријеме највише користи, али и тражи липа с обзиром на њена ситно набијена, чврста влакна која се лако обрађују. За једну икону потребно ми је десетак поподнева, зависно од инспирације. Битно ми је и какво је вријеме јер више волим да радим на дневном свјетлу, када јасније видим све прелазе на дрвету. Потребно је много стрпљења, али мени је ово дивна разонода и одмара ме. Најљепши дио рада је само украшавање, односно када на ред дође дуборез. Тада за мене почиње нека фина фаза рада. Све се уобличи и имате осјећај као да се оно дрво само увија и преплиће онако како и треба да буде. Искрено, нисам вјеровао да ћу се икада бавити дуборезом, с обзиром да су ме занимале неке друге, креативне замисли“, прича Спасо, чији су живот одувијек испуњавали макетарство и цртање у тушу.  

Колико зна, једини је који се у покољењу Росића бавио моделарством. А извјесно је да је и једини дуборезац у свом нараштају. 

„Кад сам имао девет година правио сам Ајфелове куле, бродове и једрењаке. Био сам фасциниран тиме. Обожавао сам сате и сате да проводим стварајући нешто властитим прстима. Нажалост, сви су уништени у рату, у кући у мом селу Дврсница. Мајка је успјела једино да изнесе макете авиона Јастреба, Супер галеба 4, Орла и Газеле, које сам израђивао касније, док сам радио у мостарском 'Соколу'. Чувам их на посебном мјесту, јер они представљају значајну успомену и симбол једног лијепог периода мог живота“, каже овај машински инжињер, који је прије рата био запослен у „Соколу“, некадашњем ваздухопловном индустријском центру бивше Југославије за израду војних авиона.

Makete aviona iz Spasovih studentskih dana.jpg (92 KB)

Дјетињу и младалачку страст и сада живи, па упоредо са иконама, крају приводи и макету ратног брода Југославије „Јадран“ из 1933. године. Реплику оригинала са свим чамцима, топовима и осталим реквизитима започео је прије скоро 30 година. Крајње је вријеме, додаје уз смијех, да брод ускоро и заврши.   

Уз посао командира Територијалне ватрогасне јединице Требиње, машински инжињер Спасо Росић редовно нађе времена за цртање и резбарење. И након толиких година, сваком комаду дрвета којем се посвети даје посебан печат. Труд и љубав не ремети му ни спознаја што се ручно резбарење у иностранству вреднује двадесет пута више него на нашем поднебљу. Свјестан да га је резбарење пронашло у преломном тренутку живота, на један начин и спасило, својим уникатним дуборезима с пуно пажње већ двије деценије одаје признање у славу живота.            

Дуг према завичају

Репрезентативни примјерци Спасовог дубореза могу се видјети и надомак Требиња, у старој цркви у Мркоњићима у којој се налазе његовом руком изрезбарени иконостас са два стола, пјевница и сталак. Направио их је уз благослов владике, а на позив мјештана овог села. Прије неколико година, вођен срцем, донирао је пјевницу за цркву у Орашју.

„Овој цркви припадају три села Дврсница, Орашје и Чаваш, а породица Росић води поријекло из Дврснице. Моје комшије и мајстори из тих села зидали су ту цркву, а унутрашње радове је финансирао наш човјек који живи у Америци. Осјећао сам дуг да нешто урадим, да и ја некако допринесем и помогнем. Одлучио сам да изрезбарим пјевницу и поклоним је нашој цркви. Одмах сам знао шта треба да урадим, јер ме вукла потреба да придонесем завичају“, каже нам Спасо.   

Моделар са срцем одбојкаша 

Током студија Машинства у Мостару, као члан мостарског одбојкашког клуба „Студент“ Спасо је играо у првој лиги Југославије, као и за Куп Европе. Одбојка је пресудила и да живот једно вријеме настави у Мостару.

„У Требињу сам се рекративно бавио одбојком, док сам по доласку у Мостар био, не само активан, него и потпуно посвећен. Био сам пресрећан када је клуб ушао у прву лигу. Играли смо утакмице у Југославији уздуж и попријеко, као и европски куп гдје смо били били други и трећи. Толико је било озбиљно да сам требао да идем у Италију или Француску кад одслужим војни рок. Међутим, из неких породичних разлога то се није догодило. Касније, када сам се вратио у Требиње и запослио у 'Индустрији алата', до рата сам једно вријеме играо, а затим и водио Одбојкашки клуб 'Леотар'. Након рата клуб смо рехабилитовали и опет сам био активан, све до назад десет година, када сам са одбојком престао. Додуше само физички. Одбојка је спорт мог дјетињства, младости, мог живота. Заувијек је остала на посебном мјесту у мом срцу“.