За Сузану Љепаву поезија није само умјетност већ начин живота, лични израз душе и средство кроз које осјећа, проживљава и чува најсуптилније нијансе свог унутрашњег свијета. У свакој њеној пјесми препознаје се дубока потреба да стихом изрази оно што често остаје неизречено, а награде које добија само су потврда њеног талента и способности да ријечима додирне оно најтананије у нама, пробуди осјећања и остави трајан утисак. Ипак, оно што је чини посебном није само успјех њене поезије него скромност, достојанство и потпуна посвећеност ономе што ради. Јер, када се пише срцем, ријечи лако проналазе свој пут без обзира на језик, културу или границе.
У Барију, у Италији, Сузанина пјесма је добила почасну награду Сенека
Још као дијете вољела је да пише и вјеровала је да све дјевојчице од својих мисли стварају стихове. Зато, свом писању тада није придавала посебан значај, а путокази живота су је водили на неке друге стране док је поезија тихо чекала свој ред. Долазила су, прича нам, друга интересовања, обавезе и животни циљеви које је требало савладати, а када су свакодневне рутине коначно захтијевале све мање времена, њене мисли су је опет вукле поезији, тој вјерној пријатељици која је чекала свој тренутак да опет уђе у њен живот. Истиче да, иако умјетност није изабрала као своје примарно занимање, читав живот јој је прожет њоме, нарочито период основне и средње школе када је и сликала, пјевала у хору и писала. А онда се, прије седам година, како каже, потпуно непланирано вратила својим младалачким љубавима. Данас, у 57. години опет пјева у хору и пише поезију.
Поезија се у њен живот увукла тихо и ненаметљиво, као што и њене пјесме настају, спонтано, из мисли која потече и формира стих. Искрено нам прича да код ње не постоји унапријед задата тема, све настане у тренутку као моменат залеђене стварности који се пренесе на папир. Након тога, данима чита, крижа и мијења како ниједна строфа не би била сувишна. Вјерује, пјесма треба да остави простор читаоцу да је доживи на свој начин и да сам открије шта је писац хтио рећи.
„Не волим патетику, претјерани сентимент нити падове енергије. У пјесми могу дотаћи дно, али себи не допуштам да ту останем него идем горе. То је, у суштини, и мој начин размишљања. Може се десити да понекад ниси у реду, али сутра је нови дан, нова прилика, нова мисао. Када пишем мисаону поезију, она најчешће произилази из чврстог става или нечега што ми смета у окружењу. Таква је и пјесма „Предрасуде“ која је добила почасну награду у Италији. У њој говорим о стварима које ме погађају и о томе како људи често узимају неке ствари здраво за готово. Понекад у тим стиховима осудим, понекад само нагласим како не би требало радити и то је мој начин да покушам промијенити оно што ми се не свиђа“, прича нам Сузана којој поезија није само начин изражавања него и покретач.
У Кини је освојила другу награду
Говори нам како је посебно радује кад остане сама и пише, јер тада вријеме стаје и претапа се у стихове. Подвлачи, срећа и радост су оно што јој је поезија донијела. Њена прва збирка пјесама „Суза жене“ угледала је свјетлост дана 2020. године и има посебно мјесто у њеном срцу, а осјећај је био, присјећа се, јединствен и непоновљив. Радост коју писање изазива у њој је огромна, а осјећај да је створила нешто трајно непроцјенљив.
„Дуго сам охрабривала колегиницу која пише пјесме и мајку која је престала да слика да не крију своје таленте. А онда сам схватила да усмјеравам њих, а сама не радим оно што савјетујем друге. Тако сам одлучила да покажем своје пјесме професору Радославу Милошевићу. Њему су се допале па их је прослиједио професору Дабарчићу из Гацка који је у њима препознао снажну основу и понудио се да их лекторише, уреди и објави. Двоумила сам се и осјећала страх, али сам ипак одлучила да изађем из своје зоне комфора. Схватила сам како би било лијепо да својим стиховима дам корице“.
ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ ЈЕ НЕПРОЦЈЕЊИВА
„Подршка породице ми неизмерно значи јер, да тога није било, вјероватно никада не бих објавила своје пјесме. Писала бих, али би све то остало негде у фиоци. Не би било моје три збирке, награда, фестивала, путовања и свега онога што је дошло као посљедица мог писања. Посебно цијеним мишљење свог супруга. Када је прочитао моје пјесме, видјела сам да је пријатно изненађен и то ми је много значило. Био ми је велики подстрек. Његова подршка ми је важна и када треба да отпутујем на фестивал или присуствујем додјели награда. Све ми је лакше када сам са њим. Видим да му је драго због мене, обоје се радујемо, и то ми даје снагу. Непроцјењиво је када неко вреднује твој рад, похвали те и не представља ти препреку већ је спреман да одвоји своје вријеме како би ти био подршка. Ту су и моја дјеца која су ми поред супруга највећа подршка. Њих усрећује када виде да сам ја срећна, а мене опет усрећује што су они срећни због мене и то је један круг наше подршке која даје снагу и мотивацију“.
„Суза жене“, „Шошана – пјесме“ и „Модре дубине“ су три збирке пјесама које су произишле из оштрог пера Сузане Љепаве. Свака њена пјесма настала је инспирисана свакодневним дјешавањима или мислима ауторке што даје један посебан печат аутентичности њеном стваралаштву.
„Прва збирка мојих пјесама настала је као израз дубоке захвалности блиским људима и кроз стихове сам настојала да искажем своје поштовање према њима, њиховом начину живота и свему што су ми пружили. Та поезија је прожета љубављу и топлином према мојим ближњима. Након тога, жељела сам да се опробам у љубавној поезији па је тако настала моја друга збирка пјесама. Трећа збирка представља мој осврт на свакодневна дјешавања и на друштвене појаве које ме подстичу на критичко размишљање и на које треба да обратимо посебну пажњу како би свијет био бољи. Иако не волим да се задржавам на негативностима, осјећала сам потребу да говорим о оним темама које су универзалне и које прате човјека у његовој борби за опстанак. Значи, борба малог човјека која се прелива на свјетске проблеме“, објашњава нам Сузана.
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА РАДО ДИЈЕЛИ УСПЈЕХЕ ТРЕБИЊСКИХ ПИСАЦА
„Сматрам да Удружење књижевника Републике Српске подружница у Требињу свој посао обављају на веома високом нивоу, а посебно бих истакла организацију Видовданских свечаности које већ попримају обрисе традиције. Познајем многе пјеснике и књижевнике којима је циљ и част да буду дио наших Видовданских вечери. То је заслуга нашег удружења, а посебно бих издвојила др Ћука, професора др Радослава Милошевића и секретара Здравку Бабић. Њихов рад је професионалан, посвећени су пјесницима Требиња и труде се да нико не буде запостављен. Поносни су на наш рад, несебично дијеле наше успјехе и подстичу нас да идемо даље. Захваљујући њиховом ангажовању, све више се чује за подружницу Требиње.“
По природи перфекциониста, ведра и насмијана, а са ријечима одмерена, ствара поезију која је препозната и у међународним круговима па је тако добила другу награду у Кини, а након тога и почасну награду Сенека у Италији.
Пјесма „Пљусак“ или на италијанском „Diluvio“ је, како нам прича ауторка, у тренутку објаве конкурса била једина преведена, јер је то омиљена пјесма њене сестре која живи и ради у Италији. Сама пјесма, објашњава нам, представља пркос жене која пада дубоко у емоционалну тугу, али не дозвољава да буде савладана него се подиже и не допушта да се њена слабост види, већ је пориче својим држањем, поносом и изгледом. Управо тај снажан емоционални набој и универзална порука о унутрашњој снази и достојанству жене допринијели су да „Пљусак“ понесе престижну награду Сенека за савремену књижевност, коју додјељује Академија наука, умјетности и филозофије у Барију.
Са церемоније додјеле награда у Барију
„Церемонија која је организована у средњовјековној тврђави је била величанствена, испуњена поштовањем и љубављу. Почаствована сам што сам имала прилику да видим како се ради код њих, да осјетим атмосферу која цијени умјетност и човјека. Драго ми је да се моја пјесма свидјела људима који се разумију у књижевност јер је то потврда да треба да наставим да пишем, а не да поново запустим своју љубав према поезији. Одлазак у Бари је за мене био дивно искуство. Упознала сам људе који имају слична интересовања, створила нове контакте, везе, понуде. Тамо сам упознала жену из Србије, која ми се јавила како бих јој послала своју пјесму и биографију за најслушанији радио у Аустралији. Врата се једноставно отварају сама од себе“, прича нам уз напомену да је ова пјесма једнако лијепа и на италијанском језику.
ПЈЕСМИ „ПЉУСАК“ НАГРАДА СЕНЕКА
Не, ја не плачем
То само јак пљусак је
И киша низ лице клизи
То ти се само чини.
Чујеш грмљавину
Што тутњи у даљини
Не, то није гласно лупање мога срца
грање се од вјетра ломи
Не, нису то моји дланови знојни.
И ако видиш да су ми очи уплакане
Не, то само одсјај језера у њима се цакли
И ако ми је лице данас без радосног сјаја
То је само од тешког времена
И погледа одлуталог до тамног бескраја.
Не, ја не плачем
То ти се само чини.
Кажем ти,
гледај у моју пркосно подигнуту браду
У валовиту спуштену косу
Низ леђа равна и рамена усправна
И гледај у поносан ход, у моје бистро чело
Јер не дам!
Не дам сузи да крене.
Јака сам и сутра бит ћу још јача.
Данас само јак пљусак је...
Јер ја не плачем.
Ипак, иако јој много значи што су њене пјесме прихваћене и награђене, Сузана истиче да би писала и без тога јер писање за њу није условљено признањима, већ унутрашњом потребом. Осмијех који јој се јави на лицу кад говори о поезији открива колико је то чини срећном. Јасно је, у цијелој овој причи суштина је управо она и њен доживљај. На похвале, истиче, гледа као на један лијеп моменат у животу и нешто што ће јој остати у сјећању, што је лијепо, а биће још љепше кад се буде присјећала. Става је, тако уљепшава и оплемењује свој живот. А нама остаје да јој само пожелимо срећу и вјерујемо да никада неће одустати од својих снова.
