Требињка Гордана Ковачина или једноставно за пријатеље Гоца, осим што нам је препознатљива као неко ко је читав живот у музици и дугогодишњи члан, прво Црквеног, а онда Градског хора „Трибуниа“, истовремено је и пасионирани заљубљеник у кување. Спада у оне, страствене појединце, чија је тежња да укусним јелом и маштовитом декорацијом приреде гушт за свачије непце. Авантуриста у души, неко коме је живот у складу са колоритом небројених пијаца и кухиња свијета, све доживљено сасвим лако претаче у средиште своје кухиње, омиљеног јој амбијента.

goca na naslovnoj strani novina.jpg (222 KB)

Гордана Ковачина (лијево - њена слика са насловне стране кулинарског часописа)

Стичемо утисак да се, у њеном случају, ради о бескрајној игри, у којој се ужива, истражује, комбинује, а све са финим осјећајем за мјеру и финални додир. Сама нам рече да тако и јесте. Кувањем забавља себе, али и породицу и пријатеље. Иако је обишла пола свијета и упознала многе свјетске кухиње, прилично је вјерна херцеговачким специјалитетима па ћете код ње увијек наћи сир из уља, пријеснац, све врсте поврћа вјешто спремљеног на разне начине, као и слаткише, попут чувених требињских шапа или мраморног колача, патишпања.

„Кување сви породично волимо. Мама ми је Србијанка из Крагујевца и одлично је кувала, попут баке која је била ненадмашна. И тата је одлично кувао, тако да све што се код нас у кући дешавало, почињало је и завршавало се у кухињи, која је била центар свих збивања“, отвара своју кулинарску причу Гоца.

Већ као дијете, прича нам, са оцем је редовно одлазила на пијацу, у меснице, продавнице, а затим у кухињу. Традицију никад није прекинула.

Slatkisi s ljubavlju.jpg (224 KB)

Слаткиши с љубављу

„И сада сам међу првима на требињској пијаци. Сваке суботе, а и другим данима рано изјутра сигурно ћете ме ту наћи. То не пропуштам! Осим што волим на вријеме да дођем и изаберем оно што ваља, мени је посјета пијаци више од тога. Напросто уживам у тој чаролији боја, која је код нас изванредна, у том споју Медитерана и Континента на једном мјесту. Мени је та драж посебна, а са собом носи и шмек неких пријашњих година, одлазак на пијачне дане са татом под руку“.

Та нераскидива повезаност учинила је и чини да Гоца гдје год да се отисне не пропушта посјету тржницама широм свијета, као главног обиљежја једног града. А имала је прилику да се сусретне са грчком, италијанском, мађарском, пијацом у Прагу, америчким, те београдским и тржницама на црногорском и дубровачком приморју. Душу јој разгали невјероватна љубазност на коју редовно наилази, насмијана лица продаваца и жеље за добрим јутром, сусрет неизоставан за љепши почетак дана.

Прилику да путује, прича нам, искористила је и за обилазак многих ресторана. Од неколико пута колико се обрела у Америци, земљи у којој су смјештене све нације и културе, пробала је мексичку, индијску, кинеску и многе друге кухиње. У Европи, у Прагу је јела њихов чувени гулаш и кољеницу, у Мађарској паприкаш, у Италији тјестенине, а у Грчкој, по мајчиној препоруци, солунски ђеврек у срцу Солуна, за који каже да је без конкуренције.

Прегршт доживљаја, сваки са личним печатом, ова Требињка је пренијела у свој град, у свој дом, на радост пријатеља и породице за које годинама припрема непоновљиве вечере. Пажљиво и с љубављу сјединила је властите, али и мамине, бакине, татине рецепте, мјешавину Херцеговине, Србије, Медитерана... Бираним састојцима, почесто на задату тему, примат јој је да укусном трпезом развесели све драге јој госте.

„Волим кад други уживају у ономе што спремим. Испуњава ме осјећај да сам некоме уљепшала дан и зачинила вече укусном храном. Вечере правим увијек на одређену тему, као изненађење. Сервирала сам мексичке, далматинске, италијанске, кинеске и разне друге кухиње. Мени је кување хоби. Уживам да комбинујем рецепте, сваки дан нешто правим, волим домаћу храну и ништа не сервирам купљено. Кад уђем у кухињу заборавим на све око себе, искључим се, по страни оставим све проблеме. Кување ми је терапија, која траје сатима. Процес који се не може радити на брзину и без љубави“, прича нам уз константан, препознатљив осмијех, који никада не скида с лица.

gocini recepti u Blic zeni.jpg (219 KB)

slatki recepti.jpg (218 KB)

Гоцини рецепти у "Блиц жени"

А Гоцини рецепти одавно су познати и широј јавности. Годинама уназад, један за другим, објављивани су у часопису „Блиц жена“. Упркос вјештини припреме готово свих страних јела, за србијанске новине слала је искључиво рецепте типичне за херцеговачко поднебље. Како каже, жељела је да нагласи нашу традицију и изворност, а како и не би када нам наше поднебље нуди изобиље квалитетних намирница, али и јела чувених надалеко.

Тако су странице ових новина красили непревазиђени херцеговачки пријеснац, од купуса каља, од поврћа сатараш, пуњене тиквице, мусака од патлиџана, разљевак са шпинатом, али и посластице, преко старинског мраморног колача, маковњаче, до требињске пите са трешњама. Вјешто је спајала и рибу и плодове мора пажљиво их декоришући са модро зеленим намирницама из херцеговачког крша.   

„Код сваког рецепта који сам слала за новине, водила сам рачуна да буде заступљена херцеговачка кухиња, оно што је типично за овај крај и наше поднебље. Да буду аутентични, старински рецепти који се и данас код нас редовно и радо спремају. Сматрала сам да је то одлична прилика да представим све оно што ми јесмо, што носимо са собом генерацијама и на шта можемо да будемо поносни. Јела су наишла на добар пријем и свако је објављено. То ме додатно охрабрило и мотивисало да наставим и више да истражујем у кухињи, пребирам по рецептима и бескрајно уживам!“

А изузев припремања јела, ова Требињка нарочито ужива и у прилици да свако фотографише, дајући храни димензију више, евидентно и одајући поштовање коријенима и свему што јој је остављено у наслијеђе. У њеном дому увијек ће вас дочекати савршен склад мириса и окуса било да је ријеч о њој омиљеном србијанском пинђуру и ајвару или џему и слатком од смокава, разним врстама сланих и слатких ђаконија. Све чега се дохвати учини беспријекорним. И више је него јасно да су таленат и љубав према кулинарству формула за савршене залогаје, али и инпут за уживање у малим стварима које живот неизоставно чине љепшим!

Храна са мирисом успомена

„Од хране волим све да пробам и да спремам. Са оцем сам рано научила да правим шкембиће, односно трипице и то обожавам. Моје пријатељице су се чудиле како то могу да једем, а кад су пробале рекле су ми: „Кад их будеш поново правила мисли на нас!“ Кинеска јела су интересантна, спој слатког, киселог и љутог, њихов вок и пилетина су фантастични! Много волим грчку салату и мусаку, а од херцеговачких јела волим све. Омиљена посластица су ми хурмашице, старинске са путером и најбоље их прави супруга Зорана Тадића, Јадранка. Савршене су и стигле су и до Америке. Такође, и принцес крофне, по рецепту моје пријатељице. И данас са собом носим мирис кремпита из Купара са лиснатим тијестом и шам ролне. Нигдје нисам пробала боље. Вољела бих да покренем нешто своје, та жеља ме одавно вуче, али увијек се нешто испријечи. Нека засада иде овако, а видјећемо шта доноси сутра!“

„Ла шапе“ непревазиђени требињски колач

„Прије пар година чувени гастроном Ненад Гладић, познатији као Лепи Брка био је у посјети Требињу. Кувао је на разне теме, а мене су позвали да спремим нешто слатко из „Зоркиног кувара“, најстаријег кувара са нашег поднебља, који је деценијама у власништву породице Шкундрић из Требиња. Требала сам да направим колач са темом „Требињска градска кућа“ из периода 20. година прошлог вијека, између два Свјетска рата. Размишљала сам шта је у то вријеме било у кућама да се спреми, шта су имали. И сјетим се шапа, које никад до тада нисам правила. Знајући да је породица Тадић, са којима сам годинама пријатељ, увијек спремала шапе, упитам за савјет. И тада сазнам за чувене „Ла шапе“. Наиме, у свакој кући у Требињу овај ситни колач се правио и било је назамисливо да их нема на столу. У вртлогу многих рецепата, једна домаћица, да би исказала своју посебност каже: „Изволите, ово нису шапе, ово су моје Ла шапе!“ Лепи Брка је био одушевљен. Наравно, понио је „Ла шапе“ са собом!“