Добродошлица требињских домаћина одликује се једним гестом. Ако знају да долазите, обавезно вас чекају испред капије. Тако је било и овај пут. У Доловима иза „мале“ бране посјетили смо врсне ловце, рибаре, али и пчеларе Милорада и Ђорђа Гудеља. На констатацију да су од малобројних који имају ту част да се и дио града (Гудељски залив, оп.аут.) зове по њима, уз широк осмијех нам пружају руку и позивају у своје двориште.

Милорад Мило Гудељ гази осамдесету, али са дјечачким жаром у очима, на наше питање: „Откад пчеларите?“, одговара: „Ееееееее, откад сам се родио, откад знам за се!“ А затим, уз уздах, евоцира успомене на нека давна времена кад је као голобради младић, пчеларио уз ђеда и оца.

„Покојни стари је пчеларио. Нисам ја започео, а није ни он. Но ђед. Ђед је најприје имао пчеле. Тад су биле стублине. Нису биле уметне. Покојни стари кад је почео пчеларити, набавио је уметне. Тако су се звале прије. И сад ко да гледам како говоре - Спасо Гудељ има пет уметних пчела! Шта су у то вријеме биле уметне? Није их лако било тада направити. Комад даске је био злато. Ниђе даске није било“, започиње наш „пчеларски“ разговор овај витални домаћин и наглашава да је врло брзо дошло вријеме кад је задруга купила све, како рече, и земљу и ајван, све живо, а његов покојни отац није дао пчеле. Тако се традиција у пчелињаку Гудеља никад није прекидала. Чим је Мило стасао, придружио се оцу и број кошница је порастао на шездесет.

Сјећа се глава породице Гудељ да су прије педесет или шездесет година услови за пчеларење били много лошији него данас. Прича нам како није било мрежа, материјала, прибора...., али је било меда.

„Како не, медило је по пет кила дневно. Видите ова брда. Само се видио пелим. Плавило се на све стране. Појас по једно 100 метара.., плаво к'о ... знаш шта... па опет нови појас... Ма не по пет, него по седам кила дневно је пчела носила. И друштва су била добра. Тада смо мед предавали у задругу, у Ластву, на велико. Натовариш на коња и полако. Није било асфалта. Касније смо покојни стари и ја гонили мед у Никшић, у Црну Гору, али тамо се није могао продавати мед на кила у тегли но у флашама на литре. Да, да само у флаше, на литре. Растопи мед па полако сипљи у флаше па на пјацу. Тако се продавало. Неће нико мед у теглу. Не знам што тако. Мада то вријеме није ни било тегла. Тешко је било наћи и флаше. Замислите сад наспи 20 стаклених флаша. Ја вјерујем и сад да одем у Никшић, на пјацу, да би нашао мед у флашама. Ниђе то друго нисам видио. Ниђе друго нисмо ни гонили но у Никшић и домаћи наши што су куповали по кило по два“, наставља да нам приповједа о историји пчеларства на овим просторима и са жаљењем констатује да више нема ни пелима као некад.

Процјењује Мило Гудељ да је сад у требињској општини 80% пелима мање. Свакодневно посматра простор око куће и свједочи да је гора зарасла, да је некад све то било чисто, да су се брда плавила од пелимовог цвијета. По његовом мишљењу проблем је што по селима нема народа, ни стоке поготово коза и тврди да је тај проблем настао кад је предсједник Тито смакнуо козе, јер је овај терен одличан за козе и пчеле, а сад је све зарасло у драчу и смреку да не може змија проћ'.

„Док сам ја пчеларио није било оволико болести к’о данас. Кад се појавила вароа, то је била катастрофа. Нисмо знали шта је. Одселили смо  пчеле на вресину, на Иваницу. Кад смо дошли, десети дан, да их обиђемо имали смо шта видјети. Пчела бјежи од варое. Ми не знамо шта је. Онда је покојни Никола Кораћ једини знао шта је и он је правио неке смјесе, неке колаче да димимо. Од 30-40 кошница вратили смо само десетак. Све је помрло. Е онда смо димили и опет обновили пчелињак и од тада до дана данашњег је борба с вароом. Е сад већ имају лијекови. Сад је много лакше и мени и пчелама, јер је Ђоко, син ми, преузео пчелињак“, приповиједа Мило и додаје да му је савјетовао да их што боље пази и да што више ради око њих.

На очеву причу се надовезује четрдесетосмогодишњи Ђорђе, кога сви зову Ђоко. С осмијехом, као знаком да му навиру лијепа сјећања, описује нам његов први самостални одлазак у пчелињак (самосталан, ако не рачунамо да му је друштво правила тадашња дјевојка, а садашња супруга).

„У то вријеме ђед је још увијек радио око њих и упорно је говорио: 'Аааа нема овдје ништа!' У смислу има нас пет - шест унука, а неће нико да прискочи да ради и да му помогне. Нема наследника. Једино би стари радио с њим. И онда је њему, у једном тренутку, остало само осам друштава и ја сам одлучио да преузмем. То је било пред рат. Негдје 90. године и онда мало по мало. Направи једне године десетак комада, друге десетак и једно вријеме пчелари са 30-ак комада па отиђи на 50 па на 80 и сад смо већ дошли на више од 150 и ја лично мислим ту стати. А први одлазак? Па пчеле су нам биле на Коритима на испаши и мени ђед каже: 'ајде болан отиђи до Корита па одврни двије три пчеле и ако иђе нађеш пун рам меда, извади га па га донеси. Тад смо имали заставу 'стојединицу'. Још нисам био ожењен. Позовем цуру да иде са мном и у пчеле. Нас двоје извадимо пет-шест рамова меда и донесемо ђеду у Требињу. Тако је све почело“, појашњава Ђоко и до детаља описује како данас пчелари са двије врсте кошница: Јовановићком и ЛР-ком.

Лично сматра да је много лакше радити са ЛР кошницом, али и да је Јовановићка много боља. Јовановићке је задржао по савјету оца, који је пчеларио Југословенком и Јовановићком.

„Код Јовановићке пчела има гдје залећи. Дубљи је рам и колико год меда да има, она кад има легла, изнад себе може да остави добар вијенац меда и може да зимује. У ЛР кошници је узак рам и кад и њега залеже, пчела нема изнад себе гдје мед да стави, јер обично пчела слаже мед изнад себе и прави ту медну капу. Колико год меда има, пчела га слаже изнад себе, а она се шири према доље. И кад нестаје паше или кад се зазимљује увијек је доље празно, а горе је мед, а она је увијек ту на ивици између меда и празног саћа, а то празно саће јој служи да се увлачи и тако зимује. Све једна излази друга улази. Клубо се окреће споро због гријања. Пчела је у сваком тренутку везана  са медом и увијек да може да узима мед“, каже овај супруг, отац троје дјеце и, за не повјеровати, већ ђед.

Ђоко има селећи пчелињак. Води се девизом наших старих, а они су говорили двије ствари. Прво: „Све ради, узгред пчелари!“ и друго: „Мед је на точковима!“

„Ову прву и ја говорим младима. Замисли млад човјек жели да оформи пчелињак и подигне кредит од 30-40.000 марака. Требају му паре да одвезе пчеле на испашу, па му требају паре за бензин јер мора сваке седмице да иде да их прегледа... Све су то трошкови и онда замислите баш те године не буде меда и одакле ће он вратити кредит?! Значи човјек било какав посао да има, било чиме да се бави, узгред нека пчелари. То је као хоби. И онда једне године кад роди мед, знаш да ти се исплатило. А друга пословица: 'Мед је на точковима!' значи да ако не селиш пчеле, тешко да ћеш имати користи. Овдје код нас меди половина априла и мај, тада што су уфатиле - уфатиле и онда мало драче и наступа љето. Засуши и оне већ почињу да једу што су донијеле и нема развитка пчеле. Зато мораш селити височије и опет те тамо чека паша или ливада или под јесен вријесак. Зато мислим да код нас нема пчеларства без селидбе“, увјерен је Гудељ.

Борба с вароом Гудељима не представља проблем. Одавно су постали свјесни да у тој борби морају бити одговорни и дисциплиновани, иначе ће бити поражени. Искуства им не мањка. Редовно прате литературу. Примјењују препоручене лијекове и савјетују свим пчеларима почетницима да годишње одраде два третмана против ове болести, која је узела маха у цијелом свијету.

„Златно је правило да пчелу треба добро очистити у јесен, како у прољеће не би имао проблема са вароом него да се пчела може нормално развијати. Међутим кад дође април, мај и јун и пчела донесе мед и до тад се и вароа обнови и почне правити проблем. Значи у јуну и јулу ми врцамо тај мед јер и на планини постаје вруће и стаје паша. Половином јула она смањује легло, матица престаје да леже, а у том тренутку како она не леже сва вароа излази из легла. У том тренутку ми третирамо пчеле. Зашто у том тренутку? Јер је сва вани, ван легла, а кад дође вријеме да пчела залеже јесењу пчелу, значи август мјесец кад почне вријесак, у том тренутку неће бити варое да настави свој циклус. Видиш колико је то битно. Јер ако ми њу не би очистили у јулу, замисли та количина варое да остане кад она почне да леже јесењу пчелу. Вјеруј да би дошло до тога да сва пчела изађе без крила и то друштво би било готово. То су два најважнија третирања у пчеларству“, закључује наш разговор овај некадашњи џудо шампион, коме су као и његовом оцу хобији пчеларство, лов и риболов.

Гудељи производе мед, матичну млијеч, прополис, полен, имуно мед за анемију, простату.... и у суштини су задовољни пласманом и продајом својих производа. Имају дугогодишње купце, али и воле да оду на сајмове у Београд и Бања Луку. Мило и Ђоко су и поносни јер цијела породица учествује у врцању, топљењу воска, жицању рамова..., али и чињеници да се Ђоков син Милош придружује послу у пчелињаку. Дакле, још дуго ће Требињци јести Гудеља мед.

Убацуј рибу у вунену торбу!

С кољена на кољено Гудељи преносе још два хобија - лов и риболов. Шале се Мило и Ђоко да у Доловима мораш бити рибар, јер како рекоше: „Кад ти риба изађе у купус, ти је једноставно мораш ловити да ти не поједе купус?!“ Сјећа се Мило да је његов покојни ђед ронећи фатао рибу.

„Биле су прије пртенице. Завезао би их доље око нога, а горе би ставио ластику и у гаће метао рибу. Толико је било рибе. Онда је и покојни стари нон стоп пецао па и ја уза њ. Ишао сам одавде пјешке, пругом, по ноћи у Ластву, изнад моста жељезничког. Тамо је био јаз 'Црна греда'. Ту се по ноћи фатала пастрмка. Седми и осми мјесец. Толико би уфатио рибе, а немам русака да је донесем. Покојна баба ми је оплела торбу од вуне к'о зобницу па у њу убацуј. И на крају не могу да је носим од тежине, а знаш колико би уфатио, све пастрме од два кила па навише. Уфатио сам више рибе но ова кућа“.

Рецепт за медовину

Гудељи су сачували рецепт за медовину, некад традиционално пиће пчелара овог краја.

„Обично се ставља врцани мед и отприлике иде три кила на десет литара воде или ако се стављају медни поклопци онда иде пет-шест кила њих на десет литара воде. Израчунаш да је отприлике три кила меда. Затим се та смјеса скува и остави да се охлади. Сутро јутро дигнеш восак и онај талог што има па то опет наставиш да куваш и тако га куваш једно два три сата и стално га пјениш, али мораш увијек водити рачуна да има три кила меда и десет литара воде. Дакле, како вода испарава мораш додавати помало воде да не остане преслатка и онда кад то прокуваш и опјениш, успеш у бидоне и оставиш да се охлади. Послије извјесног времена почне да вре, да киси и то је та медовина. Најбоље је пити у том тренутку и наредних 10-15 дана па чак и до мјесец дана. Она некад зна скроз да превре и пређе у прави алкохол, једноставно да постане вино и зато је најљепше пити док жагри, као шампањац. Буде баш лијепо“.