Овоземаљски живот је напустио још један старац који је знао да нам исприча интересантне и занимљиве приче о неким прошлим временима, о неким нашим суграђанима и прецима из неке наше далеке прошлости, а то је баш оно што нас читав живот враћа тамо одакле смо потекли. Ми смо о њему забиљежили понешто, а он о нама посљедњих тридесет година много више…

djed 9.jpg (157 KB)

Четвртог априла ове године, у десетој деценији живота преминуо је Ристо Оро из села Величана, Попово поље. Посљедњих двадесетак година „деда Ристо“, како су га млади најчешће звали, у неколико наврата био је личност коју су новинари често посјећивали, па смо и ми у „Гласу“ прије двије године радили једну репортажу о шездесетогодишњем брачном јубилеју са његовом супругом Љепосавом. Ни та забиљежена прича не би била нимало необична да се у том дану, у том селу, није догодило осам свадби у осам кућа. Запамтило се у селу да је свака кућа имала свата...

„Глас“ је забиљежио овај јубилеј и архивирао фотографије торте на којој је доминирао број 60.

Овај пут, наша прича би требала да буде, опет, више као једна документарна забиљешка о нечем што ће бити предмет интересовања неким долазећим младим нараштајима, на овом малом простору наше општине.

Одласком овог скоро стогодишњака прекинут је један необичан хоби, са којим се Ристо посљедњих 30 година беспрекидно бавио. Ријеч је о породичном дневнику биљеженом од почетка рата у јесен 1991. године. Пуних 30 година Ристо је дан за даном биљежио дневне - породичне активности, временско – метеоролошке податке са уношењем података о дневним падавинама, а крајем мјесеца сабраним у мјесечни збир података и прегледа кишних и сунчаних дана.

djed 1.jpg (169 KB)

За село Величани дневник је садржао оне најзначајније догађаје и податке почев о друштвеним активностима – акцијама; мобама рођењима и умирањима мјештана села. Једноставно речено, све оно што се у том дану догодило у селу и ако је имао информације и у сусједним селима, Ристо је биљежио.

Најинтересантнији подаци и прибиљешке су уписани у времену четворогодишњег рата, у вријеме напада хрватске окупационе војске на српски дио Попова поља. Биљежио је све што је било у његовом видокругу и могућим сазнањима српских бораца који су долазили са два осматрачка мјеста Дражевља и Завршја. Тај ратни период које је забиљежен у преко 1.500 дана некада је садржао по пола странице ручно писаног текста, а понекад само једне или двије реченице. Можда ће некад неког интересовати и податак које је документован на лицу мјеста, а односи се на гранатирање тешком артиљеријом села Величана.

Напомињемо да су у то вријеме у селу живјели цивили које се нису могли покренути ради бриге о стоци коју нису могли напустити. Податак у Ристиној биљежници скоро да се не разликује од података које је евидентирала четна команда у селу Величанима. На ово село је за 4 године рата пало око 10.000 пројектила калибра већег од 60 милиметара. У дневнику су забиљежени и одласци и повратци редовних смјена војске на положаје, поготово смјена на извиђачким положајима, гдје је читав рат провео и његов син Светозар.

djed 2.jpg (544 KB)

Све забиљешке које се односе на погибије и умирања забиљежена су именом и временом сахрањене у величком гробљу, а скоро све сахране биле су преко ноћи или у сутон да не би артиљерија са друге стране брда дејствовала.

Поред тих ратних прибиљешки, које за сваки дан носе по неку поруку, наставак дневника се односи на послијератни повратак у село и обнову порушеног, што је поново интересантна цјелина. Како је текао повратак те поновно оживљавање села је посебна прича када би се сагледао један петогодишњи период. Село је до 2005. године имало тренд опоравка и насељавања, а онда наредних десетак година евидентно је поновно осипање старосног становништва и „лагано умирање“.

Тог дана када је Ристо закључио своју прибиљешку на датум 3.4.2022. године, или да прецизирамо до закључавања његове куће, у селу је остало претежно старијих девет становника. У дневнику сам нашао да је тај број сталних становника Величана у послијератном периоду био 57. За 30 година Величани су скоро нестали – ушли би у једноцифрен број становника.

djed 4.jpg (216 KB)

Прибиљешка о овом послијератном броју становника произашла је у вријеме електрификације села 1997. и 1998. године. У тим послијератним годинама још је село било надахнуто и мотивисано на заједништво и акцијашки рад. Радило се акцијашки, али и пјевало, остало је записано тих двијехиљадитих.

Вађење рупа за електро стубове, те акције изградње сеоске расвјете неколико година послије рата су прецизно и поименично описане по свакој акцијашкој недјељи.

Ристов дневник колико год да је био породични, исто толико је био и сеоски и општи. Све оно што се дешавало, а било важно за овог необичног аутора, то је и забиљежено.

Са великом прецизношћу је, у тим дневним прибиљешкама, водио метеоролошке податке о температурама (пошто је имао прописан термометар) и кишне падавине биљежене у 24 сата (имао је кишомјер и мензуре).

Када би се неко бавио било каквим проучавањима о вишедеценијским резултатима падавина на овом микро-локалитету, са пуно сигурности би имао све резултате падавина, дневне, мјесечне и годишње.

Давно забиљежени датуми са порукама, са данашње временске дистанце, откривају нам много више од оног што су тада били као некаква важна вијест.

На једној септембарској страни из 1993. године забиљежен је значајан догађај пошто је двоструко подвучен са двије линије.

„Дошао је командант Ратко Младић у горње село у кућу Шарића. Нијесам га видио и не знам када је отишао...“, записао је деда Ристо.

Свака вијест и свака дневна информација коју је биљежио овај необичан сеоски домаћин је по једна слична и различита прича...

Ристо је својих позних 30 година, и 30 година живота села Величана, усликао на стотинама страна разних свесака папира и тако данас нама оставио поуздане документоване податке за овај мали локалитет да у неким дилемама не би правили разна нагађања и двоумице.

Ова страница текста коју данас објављујемо у „Гласу“ је само наш мали знак пажње коју заслужује Ристова одлучност, истрајност и жеља да нам у нека времена све ово буде од користи. Записани дневни подаци, кроз четири године рата од 1991 – 1995. године, су непроцјењиво вриједни, чак и онда када су биљежени само у једној реченици.

На датум 5.4.2022. остала је чиста непопуњена страница текста у коју ћемо, умјесто његових препознатљивих реченица, оставити ову страницу „Гласа“ - као знак пажње и захвалности за његов вишедеценијски труд.