Има само осам година, а већ 31 освојену медаљу, титулу првака Балкана у џију-џици и бројна признања која свједоче о њеном таленту, упорности и љубави према спорту. Млада Требињка Марија Џомба, члан Џију-џицу клуба „Леотар“ и Џудо клуба „Херцеговина“, била је гост наше „Теме јутра“, заједно са својим тренером и ујаком Лазаром Вучковићем. Иако је већ остварила резултате којима би се поносили и много старији спортисти, Марија је скромна дјевојчица која о медаљама не говори много, али зато на борилишту показује изузетну одлучност. А њен највећи спортски сан је да једног дана постане првак свијета.
Марија је борилачким спортовима почела да се бави са само четири године. Прво је тренирала џију-џицу, а прије годину дана почела је да се такмичи и у џудоу. За кратко вријеме остварила је низ запажених резултата, међу којима су титула првака Балкана у џију-џици и признање за најбољег такмичара до десет година. Проглашена је и за перспективног спортисту Града Требиња за 2024. годину.
Иако је до сада освојила 31 медаљу, Марија не зна колико је међу њима златних, јер их, како каже, не броји. Ипак, једно одличје јој је посебно драго.
„Имам 31 медаљу и чувам их на посебном мјесту. Не бројим колико имам златних, а најдража ми је балканска медаља“, рекла је Марија, која је управо ову медаљу понијела у студио Радио Требиња.
О својим успјесима не прича много ни другарима у школи, а на питање како они реагују на њене бројне медаље, кратко је одговорила да се тиме не хвали.
Њен тренер Лазар Вучковић истиче да је Маријина борбеност препозната веома рано, али и да је одрастање у породици у којој борилачки спортови имају дугу традицију значајно утицало на њено опредјељење.
"Марија је од самог рођења борац. Ми смо породично у борилачким спортовима. Брат и ја смо се још 1996. године почели бавити џудоом. Он је наставио са џудоом, а ја сам се окренуо и џију-џици и од 2012. године имам свој клуб. Тако су и дјеца из наше породице, када су стасала, почела да долазе на тренинге. Код Марије смо препознали ту посебну вољу, тај њен дамар. Она на тренинг долази са жељом да ради, да напредује, да се такмичи. Има једно озбиљно размишљање за своје године, посебно када је ријеч о спорту", истакао је Вучковић.
Он наглашава да се у клубовима према свој дјеци поступа једнако, али да они који показују веће интересовање и остварују значајније резултате природно имају и више обавеза.
"Не можемо рећи да у Марију улажемо више зато што је наша. Сва дјеца имају исте критеријуме и могућност да наступају на такмичењима. Међутим, дјеца која се више истичу, која остварују пласмане на значајнија такмичења, имају више наступа, одрицања и напорнијих тренинга. То треба да буде мотив и осталима да редовно долазе, да се труде и да својим радом изборе прилику за већа такмичења", објаснио је Вучковић.
Посебно занимљиво је то што Марија, иако има тек осам година, сама тражи да се бори са старијим и тежим противницама. Умјесто да наступа само у својој узрасној категорији до десет година и тежинској категорији до 22 килограма, жели да се опроба и међу дјевојчицама до 12 година, у категорији до 25 килограма, а иако је навикла на побједе, признаје да није увијек била успјешнија од својих супарница.
„Нисам баш све побјеђивала. Некада се такмичим и са старијим дјевојчицама, у тежој категорији. Када побиједим, срећна сам, а када изгубим, будем тужна, али добро. Немам трему пред такмичење. Још нисам побиједила Милицу из Брчког, али се нас двије дружимо“, рекла је Марија, потврђујући да ривалство на такмичењу не представља препреку за пријатељство.
Вучковић је испричао и да се на појединим такмичењима дешавало да дјевојчице одустану од наступа када виде да је Марија у њиховој категорији.
"Имали смо два или три такмичења на којима се појави неколико дјевојчица у категорији, али када виде да је Маша ту, одустану. Она није груба, спортски се понаша и одради своју борбу, али је већ препознатљива у свом узрасту. Тада се разочара и моли ме да је пријавим у старију категорију. Каже 'Молим вас, тренеру, пријавите ме у старију категорију. Мени је битно да се такмичим и да се борим, медаља ми је мање важна'. То је за мене посебно важно, јер показује да она воли саму борбу, а не само награде", навео је Вучковић.
Марија је ученица трећег разреда основне школе, одличан је ђак, а тренинге има сваког радног дана. Викенди су углавном резервисани за такмичења и путовања, али каже да јој није тешко да усклади школске и спортске обавезе.
„Тренирам сваки дан, само викендом немам тренинге, тада су такмичења. Прво брзо урадим задаћу, па онда идем на тренинг. Стигнем некако, није ми напорно. Више волим џију-џицу, јер сам њу прву почела да тренирам. На тренингу вјежбамо бацања и технике, а на крају увијек имамо борбу, као на такмичењу. У џију-џици највише волим први дио, гдје су ударци, а у џудоу трећи дио, захвате“, објаснила је Марија.
У њеној породици љубав према борилачким спортовима преноси се и на млађе. Њена четворогодишња сестра Нађа већ је почела да тренира, а Марија је открила да се и код куће понекад играју борбе.
„Нађа хоће да се боримо, али ми каже да је не бацам. Она иде у млађу групу, гдје раде колутове и трче. И Христина тренира, она је наша родица. Оне су још мале, па могу заједно да тренирају“, испричала је Марија.
Говорећи о раду са најмлађима, Вучковић је истакао да Џију-џицу клуб „Леотар“ има око 40 чланова, а Џудо клуб „Херцеговина“, са којим сарађују, око стотину. Са дјецом раде четири тренера, распоређена по узрасним групама.
"Оптимално је да дјеца почну да тренирају са пет или пет и по година, али имамо и четворогодишњаке који су довољно самостални и спретни да могу да прате тренинг. Са најмлађима радимо гимнастику, загријавање, колутове и разне игре. Циљ је да заволе спорт и дружење. Не желимо да родитељима обећавамо да ће њихово дијете бити шампион. Желимо да створимо једну породицу, спортски дух и добро васпитање, да дјецу одвојимо од телефона и екрана и усмјеримо ка здравом начину живота", нагласио је Вучковић.
Он је додао да је упис нових чланова још отворен и да је од почетка школске године формирана нова група од око 30 дјеце. Заинтересовани малишани могу да дођу на један или два пробна тренинга, без обавезе плаћања, како би видјели да ли им овај спорт одговара.
Пред младим требињским борцима су нови наступи. Већ сутра очекују их џудо такмичења на Цетињу и у Зворнику, док је 14. новембра планиран међународни турнир у џију-џици у Бањалуци.
А Марија, која са једнаком лакоћом говори о школским задацима, тренинзима и медаљама, већ има и планове за будућност. Када порасте, жељела би да буде доктор, али спорт не намјерава да напусти. На питање шта би највише вољела да постигне у спортској каријери, без много размишљања одговорила је:
„Вољела бих да будем доктор. Могу да будем и доктор и спортиста. А у спорту бих вољела да будем првак свијета!“
До остварења тог сна пред њом је још много тренинга, борби, побједа и пораза. Али, како истиче њен тренер, оно што је већ сада издваја јесу упорност, храброст и жеља да се стално доказује, чак и када су противнице старије и јаче. Можда ће управо та одлучност, уз рад и подршку породице и тренера, једног дана довести Марију до свјетског трона, о којем сања већ сада, као осмогодишња дјевојчица.
Разговарали Биљана Медар и Дарко Куртовић.
