Редитељ, сценариста и професор Петар Станојловић током протеклих година у Требињу је боравио у различитим улогама, као члан жирија „Фестивала фестивала“, члан савјета "Фестивала медитеранског и европског филма", извјештач Радио-телевизије Србије са културних догађаја, а сада већ и као пријатељ нашег града.
Станојловић је рођен 1979. године у Београду, по оцу је поријеклом из Ваљева, дипломирао је филмску режију, а студирао је и свјетску књижевност. За Радио-телевизију Србије везан је практично од почетка професионалног пута, још 1996. године, као седамнаестогодишњак, почео је да ради као камерман, од 1999. као редитељ, а од 2005. године као главни редитељ. Током каријере режирао је игране и документарне програме, бројне концерте, директне преносе, фестивале, новогодишње, музичке и забавне програме, а бавио се и писањем сценарија, продукцијом, снимањем, креативним консалтингом и радијом.
У разговору за Радио Требиње каже да је Требиње за њега много више од фестивалске дестинације и да његову посебност није могуће потпуно пренијети ни сликом ни звуком.
„Долазио сам овдје у различитим улогама, а посљедњих година углавном извјештавам за РТС, за телевизију и радио. Некако преносим овај дух одавде. Наравно, немогуће је пренијети Требиње, ни путем звука, ни путем слике. Док га не омиришете, ништа вам не значи“, истакао је Станојловић.
Његова веза са Требињем почела је много прије првог доласка у наш град. О Требињу је, каже, слушао још као дијете, јер је његов отац био директор филма „Најбољи“, који је 1989. године сниман и у Требињу.
„Ја сам о Требињу први пут чуо тада. Сјећам се да је отац дуго био овдје и да се враћао са причама из Требиња. Много година касније сам први пут дошао да га видим. И данас, када пролазимо градом, он зна да каже: ‘Овдје смо снимали, овдје смо радили’. Тако су се, игром случаја, смијениле генерације“, прича Станојловић.
Филм „Најбољи“ му је, додаје, неизмјерно драг јер је примјер остварења које није засјењивало технологијом, већ је трајност градило на добро написаној причи и ликовима.
„То је примјер добро написаног, добро режираног и добро одиграног филма, са топлом причом, пуно обрта и живописних ликова. Требиње дефинитивно јесте простор ширине“, истакао је.
Још 2017. године Станојловић је говорио да наш град има све предуслове да постане филмски центар региона. Готово деценију касније, није промијенио мишљење. Напротив, каже да је једна од највећих предности Требиња управо то што филмску сценографију није потребно стварати, она је већ ту.
„У Требињу, гдје год окренете камеру, имате причу. Сценографије су скупе, а овдје имате простор који је сам по себи сценографија. Гдје год одете, све је живописно. Требиње је један велики кадар и то дефинитивно треба да искористимо. Колеге редитељи, изволите, дођите“, поручио је Станојловић.
Међу мјестима у околини Требиња која су на њега оставила посебан утисак издваја Седларе, село у Поповом пољу, за које каже да је само по себи довољно да се у њему сними читав филм.
Посебно су га одушевили старе камене куће, положај села и поглед који се са простора код цркве пружа на Попово поље.
„Те куће у камену као да су исклесане од стране природе, као да је то срасло једно са другим. И тај стратешки поглед, и та црква која заправо штити, чува и надгледа Попово поље... То је толико живописно, као поглед, као атмосфера, као дух, као мјесто једне мале заједнице. Ја мислим да не постоји љепши поглед него када се стане испред цркве и погледа на Попово поље“, рекао је Станојловић.
На питање гдје би поставио камеру када би у само једном кадру требало да представи дух Требиња, признаје да је избор готово немогућ, од Седлара до погледа са Леотара.
Станојловић је говорио и о свом стваралачком путу, који је почео веома рано. За себе каже да је увијек желио да буде својеврсна „ренесансна личност“, а режију, књижевност, продукцију и педагогију доживљава као различите начине изражавања исте потребе за стварањем.
„У основи свега јесте ријеч, јесте језик. Да ли је то језик филма, језик текста, неке естетике, догађаја или креативне продукције, сасвим је свеједно шта је алат. Ја сам просто желио да се бавим креативношћу, са добрим дијелом умјетности, али и креативношћу која на неки начин оплемењује људе“, рекао је Станојловић.
Телевизију сматра простором који редитељу пружа велику ширину, али истовремено захтијева озбиљну дисциплину и способност рада са великим бројем људи. Током каријере режирао је десетине концерата умјетничке, народне, поп и рок музике, телевизијске емисије, фестивале, специјалне догађаје и игране структуре, а учествовао је и на европским телевизијским фестивалима.
„Ви сте ту диригент са оркестром, а без оркестра нема ничега. Ту су и они који намјештају пултове, помоћници, људи који озвучавају... Толико је слојевита структура људи са којима сарађујете да дисциплина и самодисциплина играју кључну улогу. То није ауторитарност, него лидерство“, истакао је.
Додаје да је свјесно бирао телевизију и могућност да „буде редитељ сваки дан“, умјесто живота од једног филмског пројекта до другог.
Посебно мјесто у његовој каријери заузима играно-документарни серијал РТС-а „Заборављени умови Србије“, настао по идеји Николе Миркова. Серијал је започет средином двијехиљадитих, а кроз бројне епизоде вратио је пажњу јавности на научнике, историчаре, професоре, теологе, филозофе и друге значајне личности које су, упркос свом дјелу, остале на маргини националног памћења. Пројекат је 2008. године добио Вукову награду за допринос култури.
„Ми и ове познате из историје заборављамо, а камоли непознате. Могли смо само да загребемо и покажемо како изгледа када су људи заборављени. Некада је тај заборав зависио од историје, а данас зависи од медија. Медији вас могу држати у тренутку, али оно што ће остати у историји долази само за себе“, сматра Станојловић.
Међу бројним судбинама које је упознао радећи овај серијал посебно га је дотакла прича о теологу, историчару и професору Радославу Грујићу, који је током Другог свјетског рата учествовао у спасавању драгоцјеног духовног и историјског блага из фрушкогорских манастира, а након рата остао без грађанских права.
Још једна велика историјска личност којој се Станојловић посветио била је Милунка Савић. Режирао је монодраму „Милунка“, коју игра Весна Станковић и која се на сцени одржала дуже од деценије. Представа је награђивана на фестивалима, а Станојловић заслугу за њену дуговјечност сажима једноставно: „Милунка плус Весна једнако трајност“.
Говорећи о умјетности у времену кратких видео-форми и друштвених мрежа, Станојловић наводи да кључно питање није да ли је садржај дуг или кратак, него да ли има снагу да траје.
„Шта је та магија онога што остаје, а шта је пропаст онога што нестаје? Када културу, умјетност и креативни процес поставите на ноге тога да имају трајну, универзалну и дубоку поруку, онда знате да то има неки виши смисао. Да ли је кратко или дугачко, сасвим је свеједно“, рекао је.
Значајан дио његове каријере припада и академском и педагошком раду. Предаје филмску и телевизијску режију и глуму пред камером на Факултету савремених уметности у Београду и Факултету умјтности Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици. У академској каријери прошао је звања од доцента до редовног професора, а предавао је и као гостујући предавач на другим факултетима. Годинама је посвећен и драмској педагогији, а руководилац је Дјечје драмске групе Радио Београда, чији је некада и сам био члан.
Каже да је у професорски посао ушао са жељом да младима скрати лутања кроз која је сам пролазио.
„Пожелио сам да некоме помогнем да не лута онолико колико сам ја лутао. Задатак факултета је да вам селектује систем размишљања, да вас упути како нешто треба посматрати и да вам објасни да је неко и прије вас стварао“, навео је.
Најважније је, додаје, студентима говорити истину о професији и припремити их за стварност која их чека послије факултета.
„Они морају да уче стварност одмах на факултету, да знају шта је могуће, а шта није, како не би долазили са великим очекивањима, а онда били фрустрирани могућностима“, рекао је Станојловић.
Говорећи о генерацијама које одрастају уз телефоне, камере и друштвене мреже, примјећује да данашњи студенти долазе са много више техничког искуства него раније.
„Ми више не можемо да уђемо у учионицу и кажемо: ‘Људи, ово је камера’. Они врло добро знају шта је камера, шта су објективи и слично. Оно што не знају јесте правилна употреба свега тога. Имају фреквентност, али немају мудрост“, сматра он.
Станојловић се осврнуо и на вјештачку интелигенцију у филму. На факултету на којем предаје организован је фестивал филмова направљених уз помоћ вјештачке интелигенције, а након гледања великог броја таквих остварења закључио је да технологија ипак не мијења оно најважније, аутора и његову способност да дјелу удахне живот.
„На крају се све своди на атмосферу и причу, на склад између атмосфере и наратива. Сви алати су опет у нашим рукама. Ми смо ти који томе дајемо живот“, поручио је Станојловић.
А на крају разговора, враћајући се Требињу, своје три важне животне тачке сажео је у једну реченицу:
„Требиње је мир, Ваљево инспирација, а Београд реализација.“
Иако у Требињу готово увијек има професионални повод за боравак, признаје да му је једна од жеља да једном дође без камере, извјештаја, фестивалског распореда и обавеза.
„Волио бих да у Требиње не долазим ни као извјештач РТС-а, ни као гледалац фестивала, него да дођем само као ја. Да будем опуштен у Требињу потпуно. Једна од животних жеља ми је да дођем само зато што сам дошао у Требиње“, рекао је Станојловић, додајући да би за озбиљно снимање у нашем граду морао дуго да се припрема, јер ни простор ни оно што снима никада не посматра успут.
„Никад ништа нисам радио успут. И у Требиње никад нисам дошао успут“, поручио је Петар Станојловић.
Са Петром Станојловићем разговарала је Биљана Медар, а цијели разговор послушајте у нашој „Теми јутра“.
