rr.JPG (132 KB)
Магдалена Ждралић, др Татјана Бошњак, Олга Шакотић

Ово је мала прича о великим људима. Пар редака о години за нама и херојима међу нама. Години чији сценарио не би изрежирали ни Спилберг, Тарантино, Кјубрик, Скорсезе..., а хероји су на површину испливали својом заслугом. Борили су се за сваки удах. Одговорно, пожртвовано, поштено. Ниједног тренутка нису поклекли, а често су се питали која је то граница њихове издржљивости. Признају да су плакали. Онда кад су губили пацијенте и то није никакав гријех. Причају нам и да су пјевали. Онда кад је сатурација расла. Зато је ово прича о 14 тимова породичне медицине Дома здравља Требиње, који су одважно стали између обичних људи и коронавируса, забиљежена да сачува једно вријеме које носи неко чудно бреме. Вријеме епидемије које личи на оно ратно. Само је, овај пут, непријатељ невидљив.

Сваки тим породичне медицине чине љекар и двије медицинске сестре. Занимљиво је да око 90% њих чине жене. Наизглед крхке и њежне, а заправо спретне, солидарне и борбене. Какве Херцеговке у ствари и јесу. Уз сво уважавање петорице мушких колега.

„Март прошле године нас је све дочекао у незнању, у стрепњи, у ишчекивању,... Пратили смо инструкције Министарства здравља и социјалне заштите па смо брзо реаговали и на радном састанку договорили организацију респираторне амбуланте. То је била локација Старог грудног. Био је то почетак априла и још увијек нисмо имали заражених. Мијењали смо се у респираторној амбуланти на седмичном нивоу. Велику захвалност дугујемо др Јулији Краљ, епидемиологу с којом смо прошли обуку кориштења заштитне опреме. У том периоду су у Студентском и Ђачком дому формирани карантини у коме су поред љекара радиле и сестре из Дома здравља, али реално речено тада терет није био на тимовима породичне медицине.“ – започиње наш разговор др Татјана Бошњак, начелник Службе породичне медицине и упознаје нас са радом 14 тимова, који су претходних годину дана били битку за сваки живот.

Званични подаци кажу да је кроз респираторне амбуланте Дома здравља прошло око 3600 наших суграђана. Узмемо ли у обзир да је по посљедњем попису становништва (из 2013. године) број становника Требиња 28 239 онда видимо да је око 13% Требињаца прегледано у три респираторне амбуланте. Само од 15. октобра 2020. до 15. јануара 2021. године прегледано је 2678 пацијената са симптомима короне.

„Поучени искуством те једне респираторне амбуланте врло брзо смо дошли до закључка да ће наш рад бити много ефикаснији ако свако буде радио са својим пацијентима јер их најбоље познаје. Ми смо једна од ријетких општина, можда и једина у републици, гдје од почетка до краја пратимо свог пацијента. То смо успјели јер смо захваљујући разумијевању и подршци директорице Бранке Драшковић оспособили три респираторне амбуланте. У другим градовима у респираторној амбуланти је дежуран један тим и сви пацијенти који имају потребу за прегледом, терапијом, дијагностиком... иду у ту амбуланту, а реално говорећи тај љекар нити њих познаје нити зна њихове хроничне болести, редовне терапије... Што и јесте кључ постојања породичне медицине.“ – наставља наш разговор докторица Тања, изражавајући захвалност свим тимовима на беспоштедној борби, али и хигијеничаркама и возачима који су, такође, дали велики допринос у борби, која нажалост, још увијек траје.

„Неизмјерно је важно рећи да су у овом периоду сестре одрађивале посао раме уз раме са љекарима. Како Олга и Магдалена које раде са мном тако и остале сестре у тимовима. Љекар прегледа, а сестра вади крв за лабораторијске анализе коју она лично носи у лабораторију јер пацијент који је потенцијално заражен нема право да уђе у болницу. Такође, сестра преузима те налазе, организује рендгенско снимање и одлази по снимке, ординира терапију према налогу љекара, било да је то венска или интрамускуларна терапија, иде у кућне посјете... Дакле сестра која је уз љекара у респираторној амбуланти одрађује огроман дио посла, а сестра која остаје у редовној амбуланти - она је та која је на телефону, у директном контакту са грађанством. Њена улога није ништа мања. С поносом могу рећи да су сви тимови породичне медицине радили пуним капацитетом. У овој борби нико није тражио поштеду.“ – категорична је докторица Бошњак, први специјалиста породичне медицине у нашем граду.

„Мишљења сам да је у овој епидемији најтеже старијима, јер су они иначе усамљени. Многима дјеца нису ту или су дистанцирана под теретом својих обавеза. Њима је један период било забрањено и кретање. У овој епидемији, за излијечење је важна и кућна њега, топла домаћа супа, квалитетна исхрана, доста течности и одмора. Кад се болест закомпликује упалом плућа потребни су антибиотици, који су доста скупи. Тада на сцену ступа значај породичног љекара и познавање социјалног статуса те породице. Прописујемо терапију која  ће  бити учинковита, а опет прихватиљива за пацијента. Постављамо приоритете. Прије неки дан смо имали случај једне старије баке која је у изузетно тешком стању дошла у респираторну амбуланту. Сестра и ја смо наравно биле у заштитним одијелима, а она је сва немоћна рекла: - Е да је мени ту моја докторица Тања, ја бих одмах оздравила! Од момента кад сам ја рекла да сам то ја, бака почиње да благосиља и много веселије разговара. Дакле, повјерење и лијепа ријеч су дио терапије.“ - закључује др Татјана Бошњак и ријеч предаје колегиници.

yy.JPG (175 KB)
Сандра Нинковић, Весна Џомба, др Валентина Килибарда, Радмила Вранчић, Емилија Горановић

Др Валентина Килибарда, такође специјалиста породичне медицине, у Дому здравља ради већ 12 година. У посљедњих годину дана, у респираторној амбуланти покрива два тима па сем својих сестара Весне и Сандре, ради и са Радмилом и Емилијом. И овај тим је испред личног интереса ставио интерес заједнице не штедећи се ниједног тренутка. Знају то сви који су по киши, сунцу, вјетру, хладноћи... свједочили колонама људи испред Старог грудног. И сви су прегледани. Ниједан па ни овај тим кући није отишао, а да није прегледао сваког ко је закуцао на њихова врата. Знају то добро Требињци. И остаће као најљепша прича за будућу покољења, прича о требињским здравственим радницима.

„Прва епидемија. Надам се и посљедња.“ - уз дубок уздах изговорила је др Валентина Килибарда и додала: „Мени лично ово је још један изазов. Кад се одлучите за Медицински факултет, ви се стављате у службу ваших пацијената. Ово је мој животни одабир, као и мојих сестара и ми се ниједног тренутка нисмо штедјеле. Свјесне смо да смо ми та прва линија одбране, прва врата на која закуцају сви наши суграђани. Почетком прошле године почели смо добијати информације о клиничким сликама заражених, симптомима, фебрилним стањима,... полако смо сазнавали шта треба да очекујемо, али није било лако ишчекивати првог зараженог у респираторној амбуланти. То је требала да буде особа са температуром и под сумњом на ковид. Ми смо били заштићени и ту није могло бити фактора изненађења. Фактор изненађења би био ако неко фебрилан уђе у зграду гдје смо ми сви. Било је случајева да на тријажном пулту људи не пријаве да имају повишену температуру. Највише смо се плашили да вирус не уђе међу здравствене раднике. И заиста није било трансмисије међу нама. Били смо и још увијек смо одговорни и врло дисциплиновани“.

И за тим др Килибарде, најтежи период је био крај октобра и читав новембар. Памте дан кад су за свега пар сати у респираторној амбуланти прегледали 35 пацијената од чега њих 17 са обостраним пнеумонијама и тежим клиничким сликама.

„Тада смо, такорећи, били потопљени. Мислим да не може бити горе од тога. Људи су само пристизали. Телефон је непрестано звонио. Цијеле породице су биле заражене. Наш радни дан је трајао до дубоко у ноћ. Почињао је прегледом рендген снимака од претходног дана, утврђивањем пнеумонија, анализом лабораторијских налаза, а настављао се звањем пацијената. Они који су били за хоспитализацију, требало им је наћи кревет у пребукираној болници. Већином смо лијечење свих упала плућа започињали у нашој респираторној амбуланти. Ту су моје сестре дошле до изражаја. Биле смо тим. Њихова спретност, окретност, али и искуство из претходног рата. Двије од четири су радиле и у рату, а ја ово сматрам једном врстом рата.“ – истакла је др Валентина и на тренутак застала, а грч јој је прешао преко лица. Суза се закотрљала.

И то је људски. Лако је постати љекар, доктор, добити титулу, али је тешко постати и остати човјек. Изгубила је др Килибарда пацијенткињу 1976. годиште, која је нажалост већ имала тешку болест, али су се обје надале најбољем.

И овај тим нам у неформалном разговору испричао да су се у корони зближили са својим пацијентима. Увидјели су да је завладао страх па и паника, морал да пада те су одлучиле у респираторној амбуланти да буду веселије, да се нашале кад је клиничка слика добра, а кад би им саопштавали да се сатурација поправља или да не морају у болницу, и запјевале би. И сви су се осјећали боље.

„Признајем да сам уморна, али не одустајем. Као ни моје сестре, Изборићемо се! Тако смо одлучиле и тако ће бити. Али, буде тешко. Емоције прораде. Поготово кад у амбуланту дође брачни пар пензионера који имају неки минималац и кад питам колико сте све платили, а они кажу двјеста марака. Е ту душа заболи, човјеку дође да плаче. Не знаш шта да радиш, а не можеш им помоћи. Тешко је било и кад оболе цијеле породице па се сину погорша стање и мора у болницу, а стар отац стоји и плаче за њим. Било је ситуација и да нам људи кажу у сред терапије, докторице купићу терапију за сутра, ако ми дође пензија. Зато је битно да сваки тим ради са својим пацијентима. Да се познајемо и имамо повјерење једни у друге. Дијелили смо страхове и били подршка, како ми пацијентима, тако, вјерујте, и они нама.“ – рекла нам је др Килибарда и истакла да у овом рату појединац ништа не може учинити сам, али тим побјеђује!

dr.JPG (127 KB)
Др Сања Комненовић, Мирјана Сорајић, Адријана Јеремић

И њена колегиница др Сања Комненовић са својим тимом има слична искуства. Она, лично, преживјела је све фазе короне, од рада у карантину у Студентском дому (са првим зараженима) до респираторне амбуланте. Прича нам да је карантин за њу посебно професионално искуство, новина, коју су у току школовања помињали само у једној лекцији, а то им је, као студентима, увијек изгледало тако далеко, апстрактно.

„Док студирате, бавите се дијагнозама, болестима, клиничким сликама... Знате само опште постулате карантина, а онда вам тај карантин постане стил живота. И учите све испочетка. Правите грешке у корацима па се исправљате. Сваки дан је прича за себе. И тамо је било тешко и овдје је тешко. И ти пацијенти који оду у болницу па кад се излијече опет се враћају код нас и опет ми координишемо њиховим налазима, контролама, све је то опет наш посао. Само име каже – породични љекар. И добро је да је тако.“ – надовезује се др Сања на приче својих колегиница и посебно обраћа пажњу на још један детаљ те поставља питања – Колико нас је корона промијенила? Да ли ћемо више икад бити они стари?

Сматра др Сања Комненовић да је епидемија утицала на све људе.

„Живимо без додира, загрљаја и пољупца. Сретнемо неког блиског, драгог, кренемо да га загрлимо и станемо. Блокада. Не знамо више како да се понашамо. Страх с којим се сви суочавамо, не хоћемо ли се ми заразити, него хоћемо ли заразити људе које волимо. Постали смо озбиљнији. Мање се смијемо и у сталном грчу ишчекујемо крај епидемије. Надамо се да ће вакцинацијом, која је у току, коначно и бити крај епидемије.“ – оптимистична је др Комненовић која препоручује свим Требињцима да „раде на себи“ – да сваки дан посвете себи пар сати, да раде оно што им прија, да доста шетају и бораве на свјежем зраку, да се здраво хране и пију доста течности, пронађу неки занимљив хоби... јер како рече: „Колико год мислили да смо велики, корона је показала да смо мали. Сви смо кад тад осјетили да смо беспомоћни и били смо очајни. И ми смо људи од крви и меса и ми се плашимо. У новембру сам се први пут уплашила да нећу моћи свима притећи у помоћ, а истовремено угрозити некога блиског. Хвала мојим сестрама Мирјани и Адријани на пожртвованом раду“.

se.JPG (128 KB)
Мила Дедијер, др Мирјана Бабић, Дијана Антуновић

Разговор настављамо са тимом др Мирјане Бабић. У тиму су још Мила и Дијана. Спој искуства и младости.

„Искрено ћу вам рећи. У марту сам мислила да корона значи смрт. Ни ја као ни моје колеге нисам знала како изгледа пацијент са короном. Сви смо се питали како ће изгледати тај пацијент, каква ће му бити клиничка слика, које ће симптоме имати, тегобе... прво то нисмо знали. Инструкције су се мијењале из дана у дан. Слушали смо искуства других љекара из окружења, из свијета. Мијењала су се и мишљења о лијековима, о компликацијама, терапија се прилагођавала... Мој први позитивни пацијент је имао благе тегобе. Цурио му је нос и температура му је била 37,3. Тегобе су биле као код обичног назеба и ништа више. Налази крви су му били одлични. Међутим 2-3 дана је имао повишену температуру, тестирали смо га и он је био позитиван. Прва наша дилема је била да ли смо се добро заштитили у контакту с њим. Колико год да је било очекивано, опет је неочекивано. То је био јун и сви ти први пацијенти су били са блажим клиничким сликама, а онда је дошао новембар. Пакао. У респираторној сам прегледала по 30 пацијената, 17 - 20 тестирања, свима је требало извадити налазе, укључити терапију, нeкe упутити и у бoлницу, назвати сваког пацијента...“ - покушавала је др Мирјана Бабић да се присјети претходних годину дана, али и она као и све њене колегинице као да још није постала свјесна преживљеног.

Каже нам, док је жива памтиће најтеже тренутке, специфичне ситуације и једног деку, 1938. годиште, који је у врло критичном стању, тражио да га лијечи у кућним условима, убијеђен да ће преживјети ту страшну корону. Имао је низ придружених обољења, а др Мира је слиједила и његов и свој инстинкт. Уложио је њен тим надљудске напоре и дека је данас жив и здрав. Нaжaлoст нeки мojи пaциjeнти нису прeживjeли кoрoну.

„Највише ме је било страх тих цитокинских олуја па сам неке пацијенте прегледала и два пут дневно и мјерила им сатурацију. Било је доста пaциjeнaтa стaриje живoтнe дoби сa много придружених обољења, којима је сваки корак био напор па се дешавало да их неко довезе и ја их прегледам у ауту, a oндa мoja сeстрa дa и тeрaпиjу. У сталном смо грчу били, стално их звали, прегледали,oрдинирaли тeрaпиjу, нeкe упућивaли у бoлницу. Билo je тeшкo нaћи мjeстo, пoгoтoву зa кисик. Чини ми се да је новембар потрајао  нaстao би кoлaпс здрaвствeнoг систeмa. Углавном све се добро завршило.“ - с осмијехом на лицу изјављује др Мирјана Бабић .

„Уопште не знам одакле црпимо снагу. Ваљда нас је корона очеличила. Пред Нову годину смо били на измаку снага. Одвојила сам се била од супруга и дјеце и то ми је тешко падало. Нисам ишла код мајке. Нити дозвољавала да ми неко дође у посјету. Пођем кући касно увече и до поноћи шаљем поруке пацијентима, питам како су... Наше сестре су нам биле десна рука. Биле су  храбре, пожртвоване. Рaдилe су и дио мог посла. Побиједио је тимски рад! Наша срећа је што смo имaли дoбру сaрaдњу сa љeкaримa Бoлницe Tрeбињe. Звaли смo их зa кoнсултaциje oкo тeрaпиje, рeнгeн снимaкa, хoспитaлизaцje пaциjeнaтa. Увијек су  била доступни. Зa вриjeмe oвe eпидeмиje зблжили смo сe сa нaшим пaциjeнтимa, крoз свaкoднeвну кoмуникaциjу. Бoдрили смo их, зajeднo сe рaдoвaли свaкoм пoбoљшaњу.” - закључује наш разговор др Мирјана Бабић и захваљује се свим колегама и у Дому здравља и Болници на сарадњи, помоћи и подршци.

Доктори који раде у Служби породичне медицине Дома здравља Требиње су у нашем локалном здравственом систему, први контакт сваког обољелог, али и посљедњи, који заједно с њима доноси одлуке о њиховом здрављу. Они су ту да превенирају, да лијече, да олакшају пут пацијенту кроз здравствени систем и да буду подршка и пацијенту и његовој породици. И овај пут они то заиста и јесу! И зато им хвала!

Проблем са телефоном

„Наши грађани се врло често жале да не могу да нас добију на телефон. Било је техничких проблема, али је био и огроман притисак на постојеће линије па смо обезбиједили и мобилне телефоне. У времену епидемије огроман посао се завршава телефоном. Ми док причамо с једним пацијентом, видимо и чујемо да зове други, али нисмо у могућности одмах да се јавимо. Свјесна сам да то изазива револт код суграђана и зато молим за стрпљење. Дешава се да због повећаног обима посла са доктором у респираторну амбуланту иду обје сестре или да у одређеном тиму нису на располагању обје сестре. У обавези смо да зовемо обољеле пацијенте и провјеравамо њихово здравствено стање и тако смо у ситуацији да су телефонске линије стално заузете. Ови проблеми не треба да обесхрабре наше суграђане и да се престану заказивати. Предности заказивања су огромне. У времену пандемије короне оно је неопходно због спречавања ширења епидемије, а за све остале здравствене проблеме заказивање омогућава квалитетно вријеме за упознавање, стицање повјерења, доношење правих одлука... Сестре су обучене да врше тријажу пацијената тј. да сва акутна и потенцијално хитна стања буду примљена без одлагања и заказивања.“ – додала је др Бошњак.

Школе за примјер

„Без обзира на све мањкавости, досадашње искуство показује да се дјеца не заражавају у школама. Дистанца на којој се потенцира, преполовљени разреди, одржавање хигијене... све је то утицало да немамо трансмисију у школама. Све похвале. Мајка сам дјетета школског узраста и свему томе свједочим, а и све то нам потврђује Хигијенско – епидемиолошка служба са својим подацима. То је тек тим који је поднио огроман терет јер је др Јелена Дурић епидемиолог и ово је њен терен. Професионалац који нам је на услузи дан – ноћ“.

НЕ антибиотик!

„Корона је вирус и не лијечи се антибиотиком у старту. Када треба укључити антибиотик може једино одлучити љекар. Зато позивамо грађанство да се не лијечи на своју руку и антибиотике не пије произвољно. Нажалост огромна већина наших суграђана то ради у паници и страху.“ – поручују из Дома здравља.