Удружење жена „Васила“ у Требињу, које дјелује више од једне и по деценије, слободно можемо назвати чуварима херцеговачке традиције. Онима које тихо и ненаметљиво стварају фину умјетност ткањем, везом, шивењем и свим осталим што ручни рад чини узвишеним занатом.

Вјерујући у сврху свог рада предано креирају разноврсне шаре и мотиве нашег краја, вјешто их компонујући у комаде несвакидашње љепоте. Било да је у питању традиционални херцеговачки вез, ткани мотиви по узору на херцеговачке ношње или неки други детаљ из нашег поднебља, сваки је аутентичан и, најважније, проткан душом наших предака. Самим тим и непроцјењивом вриједношћу.

Посјетили смо их овај пут како бисмо, не само евоцирали њихове почетке и многе успомене које су се ушушкале по витринама удружења, него и због изузетног веза којим у посљедње вријеме плијене пажњу. Веза као њежног, а толико упечатљивог симбола овог нашег кршевитог краја.

Сена Ђурица предсједница Удржења жена Васила Требиње.JPG (308 KB)

Сена Ђурица предсједница Удржења жена "Васила" Требиње

Како нам прича Сена Ђурица, предсједница Удружења жена „Васила“ Требиње, у удружењу је тренутно шест жена, ангажованих на различитим техникама ручног рада. Иако су свакој једнако посвећене, вез се некако у посљедње вријеме издвојио. Како захваљујући курсу веза у Музеју Херцеговине, тако и пажњом коју придају овом занату, чија традиција на нашим просторима сеже још од средине 19. вијека када се вез учио у основним, вишим и касније стручним женским школама.

„Оно што тренутно радимо је вез на столњацима за презентације сирева и меда у оквиру пројекта 'На стази сира и меда Источне Херцеговине' у који нас је укључила Гордан Радовановић. Мотиви су херцеговачки, са ћилима јер пратимо нашу традицију па вез није цвјетни него има своју причу. Све смо везле на правом, квалитетном лану, материјалу попут оног на којем су жене прије везле и који је могао да траје деценијама. Украсиле смо га мотивима који приличе за представљање наших аутохтоних јела“, уводи нас у причу госпођа Сена, која је за ову прилику дизајнирала два мотива веза и заједно их са Мирјаном Рељић укомпоновала у замисао пројекта.

Вез на ланеним столњацима за презентацију аутохтоних јела из Требиња и Херцеговине.jpg (388 KB)

Вез на ланеним столњацима за презентацију аутохтоних јела из Требиња и Херцеговине

Оба мотива наслањају се, можемо тако рећи на традицију нашег краја. Први приказује детаље са богато тканих ћилима, док други, са печатом пастелних боја, такође у себи носи колорит наше историје. Симболично руком везени, дају ванвременске и уникатне слике на прозрачном лану, као трагу херцеговачких предака.

„Један вез је по узору на некадашње ћилиме на којима су се ткали дијелови црвене боје попут наших вина и плаве краљевске. Други смо осмислиле да подсјећа на цвијет, са топлином жуте боје, пастелно плаве и маслинасте као спој Медитерана и херцеговачког крша. Од нас је тражено да столњаци оживе нашу старину, коју би странци и туристи, поред традиционалних јела изложених на њима, такође имали прилику да виде. Идеја је наша, а једини услов је био да све буде квалитетно и аутентично. Ми смо се одлучиле за једноставност, која је сама по себи увијек најљепша. Захвалне смо на повјерењу које нам је указано“, каже нам предсједница „Василе“, и сама вјечити заљубљеник у вез, још од раног дјетињства.

Вез са цвјетним мотивима, карактеристичан за наше поднебље.JPG (358 KB)

Вез са цвјетним мотивима, карактеристичан за наше поднебље

Међутим, у овој малој радионици одавно се креирају и многи други мотиви. Било по жељи купаца или онако, из властите инспирације ових даровитих и неуморних жена.

„Све што је у нашој могућности урадимо. Саме смо стекле искуство гледајући старине које нам људи често донесу. Проучавамо како се некада радило и покушавамо да то што вјеродостојније пренесемо на материјал. Треба знати да ми немамо материјале какви су некада били. Жене су имале танке пређе, на вретено су вуну танко преле и могле су направити нешто најфиније. Те пређе су биле од природних боја које су оне саме бојиле од херцеговачког биља. То је велика разлика у односу на данас“.

Колико год се данашњи материјали разликовали, у овом удружењу ипак настају врхунске реплике. Толико упечатљиве да су прије неколико година, подсјетимо се, у оквиру пројекта „100 жена 100 минијатура“ у Србији проглашене најбољим.

„Добиле смо једном приликом појас од градске ношње, направљен од танке пређе. Када смо га видјеле тако интересантног, ми смо направиле исти од конца. Вјештина је била научити све сложити и избројати нити, посебно од дебљег конца, а да изгледа идентично. Тај узорак сам послала у Србију и освојили смо прво мјесто у средини у којој сви ткају, гдје је ова традиција очувана и заступљена. Од овог мотива касније смо правиле кравате и украсе за хаљине и торбе, али и укоричиле роковнике. Хиљаду је начина на који се наши стари мотиви могу уклопити и осавременити“.

Исткана кравата и корице за роковник, само неки од начина како се наша традиција може сачувати.JPG (439 KB)

Исткана кравата и корице за роковник, само неки од начина како се наша традиција може сачувати

Захваљујући овом пројекту, а преко кога су се повезале и са двјема професорицама из Невесиња, чији је вез ошвица, такође тада награђен, поближе су се упознале и са овим оригиналним херцеговачким везом. Усавршавајући га, ове године дошле су на идеју да у сарадњи са Музејом Херцеговине организују курс везења.

Од првобитних 20 жена колико се пријавило на почетку, за само мјесец дана откако је курс почео, број се стално повећава. Оно што је занимљиво је приличан број младих и дјеце, те као куриозитет више и један мушкарац.

ВРАТИТИ ДОСТОЈАНСТВО РУЧНОМ РАДУ
„Сваки ручни рад психички одмара и опушта. На нашем курсу, који је планиран да траје сат времена, увијек останемо још сат дуже. Толико нам буде лијепо! Моја је жеља да промовишемо наш вез и да му вратимо достојанство које му припада. Веома је важно поштовати своју традицију, то чини цијели свијет па зашто не бисмо и ми? Драго ми је што има жена, чак и млађих а најдражи су ми најмлађи који долазе. Жене могу све и надам се да ће нас бити више, како бисмо једна другој биле подршка. А када би нас било више, могле бисмо посјетити многе сајмове у окружењу, размјењивати идеје и искустава и, што је најбитније, све наше знање оставити генерацијама које долазе!“

„Наш оригинални вез ошвица некада су жене на кошуљама везле златним концем и звао се златовез. У таквим кошуљама су најчешће сахрањиване и оне су на жалост отишле с њима. Мало је сазнања о ошвици, а жеља нам је била да је оживимо, као и вез уопште. Тако смо ове године у сарадњи са Градом Требињем и Музејом покренуле пројекат везења. Како они раде са школском дјецом сматрале смо да је лијепа прилика да се повежемо са најмађима и упутимо их у вез, као још један вид културе. Пресрећна сам великим одзивом. Сваки дан нам пристиже још жена и одлучили смо да пројекат продужимо до љета. Наша идеја је да на крају од свих радова приредимо изложбу у хуманитарне сврхе. Надам се да ће једна таква изложба пробудити пажњу и родитеља и шире јавности колико је ручни рад вриједан и посебан. Многи нису свјесни шта значи кошуља са везом, и то оригиналним“, истиче Сена Ђурица, додајући да јој је давна жеља да традиционални херцеговачки вез буде заштићен, те као такав и препознат широм свијета.

Традиционални херцеговачки вез ошвица.jpg (423 KB)

Традиционални херцеговачки вез ошвица

Јер, у прошлости, вез је представљао највеће умијеће народне умјетности коју су израђивале самоуке жене широм Херцеговине. Посједујући овакав дар, стварале су умјетничка дјела, препуна орнамената, до танчина усклађена и бојом и техником рада. Стари херцеговачки вез, рађен на платну, посебно привлачи пажњу колоритом, садржајем и композицијом мотива, а најбоље се види на брдској женској народној ношњи, коју су Херцеговке носиле прије Другог свјетског рата.

СРПСКИ СТИЛ ВЕЗЕЊА САЧУВАН ДО ДАНАС
У збирци Етнолошког одјељења Музеја Херцеговине Требиње чува се богата колекција предмета текстила украшених везом и златовезом, као и предмети од чохе, сукна и вуне украшени везом. Како сазнајемо из каталога за изложбу „Вез и златовез“ Божане Ђузеловић, кустоса Музеја Херцеговине, кога је приредила за властиту, истоимену изложбу, везиље су инспирацију црпиле из богатог културно – историјског насљеђа аутентичног херцеговачког фолклора:
„У Херцеговини је од 1914. до 1918. године постојала тзв. женска стручна школа у којој су се дјевојке училе различитим вјештинама: везењу, кројењу, шивењу, кувању и другим женским пословима. Важност и значај израде веза и златовеза показује и чињеница да је у Требињу била основана „Задруга Српкиња“ за вријеме аустроугарске владавине овим подручјем. Налазила се у згради поред православне цркве у парку Јована Дучића под именом „Опстанак“. У оквиру задруге приређиване су изложбе плетених и везених предмета. Херцеговачки вез одликују живе и јарке боје, међу којима доминира црвена, и орнаментика са флоралним и зооморфним елементима, као и композиција ситних цвјетова тулипана и каранфила. Жене везиље су стварале умјетничка дјела која својим колоритом представљају ремек дјела народне умјетности. Нису имале слободу у иновацији, али то је сачувало до данас српски стил везења. Везло се свиленим и памучним концем различитих боја од пастелно плаве, жуте, маслинасте, зелене до боје теракоте. Вез је био најзаступљенији на кошуљама, а радио се и на тканим одјевним предметима, најчешће ношњама, као и на плетеним вуненим чарапама, приглавцима и назувцима“.

Вез је вјештина и врста ручног рада којом се украшава тканина помоћу игле и конца, понекад и златном нити. Има више различитих техника у зависности од густоће убода и материјала којим се везе, али је суштина увијек иста, да се по неком узорку украси тканина. Тражи педантност, концентрацију, прецизност, преданост, као и визију.

„Прво треба све осмислити па нацртати, пренијети и исцртати на материјалу, одредити боје, све припремити да би се кренуло са везом. Морате имати видик боја јер се не може набацати било како. Није лагано, као ни један ручни рад, али је зато вриједно“.

Традиционалне ошвице на блузи и ткани појас од херцеговачке градске ношње, детаљи веома лијепо уклопљени и модернизовани.jpg (411 KB)

Традиционалне ошвице на блузи и ткани појас од херцеговачке градске ношње, детаљи веома лијепо уклопљени и модернизовани

Посматрајући сваки детаљ који ове жене извезу до савршенства, може вам се учинити да је ријеч о машинском раду, али увјеравамо вас да није. Сву магију на платну стварају искључиво својим прстима, а уз много љубави и пажње, слажући нит по нит, већ годинама од заборава тргају све оно што се забораву не смије препустити.

Задивљујућа је та истрајност, као и спознаја да у једном малом кутку нашег града постоје оне које чине велику и племениту ствар његујући сву раскош наше традиције. С друге стране, немојмо игнорисати чињеницу да је вез и данас заступљен у модној индустрији као неприкосновен модни детаљ међу признатим свјетским дизајнерима.