Требињац са београдском адресом Синиша Комлен недавно је објавио своју прву књигу научно-фантастичне прозе „Чудесни светови егзопланета“. Издање београдске „Нове ПОЕТИКЕ“ представљено је средином марта публици у српској престоници, гдје Синиша са породицом живи и ради већ дуже од пола свог живота.

Siniša Komlen 01.jpg (293 KB)

Надахнут оном вјечитом човјековом запитаношћу – јесмо ли сами у свемиру, овај љубитељ науке и СФ жанра у тридесет и три приче покушао је да измашта живот на исто толико планета у далеким космичким пространствима ван Сунчевог система. Синишини замишљени свијетови и облици ванземаљског живота другачији су од уобичајних, стереотипних и углавном поједностављених представа о овим феноменима које срећемо у популарној култури.

На прву бисмо могли рећи да много штошта друго у вези са Синишом такође пркоси стереотипима. На примјер, оном да инжињери са референцама ИТ стручњака немају превише ни воље ни смисла за литерарна огледања. Да таленат за бројеве и алгоритме негдје искључује склоност ка неспутаној игри креативне имагинације. За Синишину књижевну авантуру - и књижевног дара и маштовитости требало је напретек.

Неком ће се, такође, учинити да све оно што је обично и одвећ људско, оно што називамо својим и завичајним - постаје све мање достојно пажње што смо дуже загледани у научна достигнућа човјечанства и тајне бескрајног универзума. Већ на почетку биљешке о аутору Синиша за себе каже да је Требињац и Херцеговац. Казаће, такође, да воли људе и своју земљу – не само ону са великим почетним „з“. Није пропустио да се захвали и својој „инспиративној професорици српског из средње школе Јованки Кукурић“, које је уписао међу заслужне за своју прву књижевну авантуру. Не можемо се отети утиску да је и наш позив прихватио са посебним задовољством - баш зато што је из града којег и даље сматра најважнијим у својој приватној географији...

  • Нема човјека који се загледан у звјездано небо барем једном није запитао – јесмо ли заиста сами у свемиру. И - ако претпоставимо да нисмо – како изгледају и колико су опште нашем налик те далеке и непознате форме живота. Како се код Синише десило да ова запитаност прерасте у опсесију (ако није прејака ријеч?) трагања за одговорима у научној литератури, а најпосле и у стваралачку интенцију и напор да се, преко граница научно докучивог, ти непознати свијетови некако измаштају?

- Увек сам волео да постављам различита фундаментална питања. У детињству бих то радио кроз игру и маштарију, у зрело доба кроз мисаоне експерименте којим бих се одмарао од свакодневнице. Не бих то назвао опсесијом, али заиста ми је занимљиво размишљати о свему томе. Волим природу, Космос и звездано небо. Отуда питања попут - колико има звезда у нашој галаксији, да ли око већине звезда круже планете, да ли се на таквим планетама могао развити живот, колико би такав живот био различит од нашег? Постоји толико питања на које човечанство и науке попут астробиологије нису у стању да одговоре. Научно потврђене одговоре тешко да можемо да очекујемо у току нашег животног века. Осим наравно ако нам се неки технолошки развијени ванземаљци сами не јаве, или се, као у стереотипним филмовима, њихови гигантски бродови не појаве изнад Њујорка и других светских метропола. Иако сам инжењер и волим науку, волим и жанр научне фантастике и дивим се генијалним идејама које су осмислили велики писци попут Артура Кларка или Станислава Лема. Истина „тамо негде“ заиста може да буде изузетна и незамислива. Не морају сви ванземаљци да буду мали, зелени, са дугачким челом и савршеним изговором енглеског језика. Моја књига је покушај да разбијем неке стереотипе из поп културе, али и да пробам да премостим тај јаз између науке и фикције по питању потенцијалног живота ван наше планете.

Siniša Komlen 02.jpg (325 KB)

  • У једином свијету који је нама познат човјек је мјера свих ствари. Сваки замишљени поглед бачен далеко преко граница људског искуства најчешће није у стању да се ослободи ове детерминације. Овдје је, чини се, требало разишљати у некој другој димензији, у категоријама које су другачије од људских. Вјерујем да је за упуштање у овакву авантуру био потребан изузетан напор стваралачке имагинације?

- Заиста није било лако осмислити егзотичне форме које су се развиле у невероватним условима које владају на планетама гасних џинова сличних Сатурну и Јупитеру, или на нептуноликим планетама попут Нептуна и Урана. Истина је да не знамо ништа о потенцијалу живота који би се могао развити у таквом за нас незамисливом окружењу. И саме NASA експедиције у потрази за животом нису маштовите и траже само „живот какав познајемо“, тзв. живот на бази угљеника, на земљоликим планетама у настањивој зони, где вода постоји у течном стању. Због свега набројаног, поносан сам на приче у којима сам описао што примитивни, што напредни облик живота који би у таквом окружењу настао. Занимљиво је да сам у „Гасовитом свету“ обрнуо перспективу, тако да напредна цивилизација која се тамо развила, упркос фантастичном развоју астрономије, није у стању да препозна наш „угљенични“ живот, зато што и они сами траже само живот какав познају. Није невероватно замислити интелигента бића која имају у потпуности другачија чула од наших, тако да једни друге нисмо у стању лако да препознамо као живе облике, а камоли да остваримо успешну комуникацију.

  • Колико се водило рачуна да оно измаштано буде утемељено на научним сазнањима и тезама о универзуму. А колико су, опет, твоји свијетови егзопланета другачији од фикције о феноменима ванземаљског које нам нуди традиција SF прозе и филма, гдје, рекао бих, однос научног и фикционалног није баш увијек срећно удешен и уравнотежен?

- Када у поп медијима сусретнемо ванземаљце, они обично носе неке негативне особине самог човека – освајачки су настројени, желе наше ресурсе или неки вид доминације. У филмовима имају изузетно занимљив физички облик, али и научно веома мало вероватан. SF проза ретко описује ванземаљце који су мање напредни од нас или нису дошли да нас покоре. Дакле, ванземаљци нас интересују само ако утичу на нашу судбину. Пробао сам да дам неки свој специфичан приступ и виђење у ком имам слободу да опишем и примитивне форме у „Зеленом свету“ и „Свету вируса“, подједнако као и изузетно напредне форме у „Радиоактивном свету“ и „Свету Праведника“. Развој таквих ванземаљаца, можда и милионима светлосних година удаљеним од Земље, зависио би од специфичних услова какви владају на њиховој планети. Отуда је наука битна да бих успео да направим ту узрочно последичну везу. По мени, феномен живота је фасцинантан и ако постоји на световима које људи никада неће моћи да посете. Недостатак антропоцентричности је можда и најозбиљнија разлика у односу на стандардну SF литературу.

Siniša Komlen 03.jpg (517 KB)
СИНИША КОМЛЕН, рођен је 1983. године у Мостару. За себе каже да је Требињац и Херцеговац. Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду. Пословну каријеру изградио је као ИТ стручњак. Његова специјализација су домен пословне аналитике и складишта података. Живи и ради у Београду од 2002. године. У тренутку објаве књиге је предузетник који води сектор развоја у иностраној компанији. Баланс између приватног и пословног живота даје му ужа породица. Воли да буде родитељ и учествује у одрастању своје деце. У ретким тренуцима слободног времена чита или гледа све што има везе са природом и научном фантастиком. Омиљени писци су му Артур Ч. Кларк, Исак Асимов и Борислав Пекић, а највише воли да гледа емисије Брајана Кокса и Дејвида Атенбороа. Да би написао своју прву књигу решио је да пасивно ноћно време читања замени активним временом писања. Искористио је прилику да размишља о невероватним световима које људи никада неће посетити.
Синиша воли људе и своју земљу. Воли живот, планету Земљу, ноћно звездано небо. Воли Сунчев систем и цео Космос. Једино сина и ћерку воли чак и више од самог Универзума. (Још покушава да нађе пригодан начин да ћерки објасни незамисливост бесконачности.)
Синиша се нада да ће његова књига на некога утицати и подстаћи на размишљање. Нада се да ће његови читаоци осмислити сопствене чудесне животе на егзопланетама. Једва чека да чита о њима.
(Биљешка о аутору из књиге „Чудесни светови егзопланета“)
  • Има ли и у којој мјери ова литерарна одисеја у свемиру и неке повратне рефлексије /рецимо, филозофске, социолошке, антрополшке.../ на једини нама познати свијет, који из антропоцентричности називамо човјечанством. Другим ријечима, колико су приче о нама непознатим свијетовима у коначници ипак негдје и приче о нама?

- Наша мала планета је зрнце прашине у овом огромном Космосу са којим делимо исту судбину. Природне и вештачке катастрофе и катаклизме се дешавају и дешавале су се чак и на нашој планети. У готово свим причама концепт напретка врсте заснован је на еволуцији и борби за опстанак. Многе напредне форме о којима сам писао упале су у замку у коју и ми можемо упасти. Добар пример представља „Свет робота“ у контексту све популарније вештачке интелигенције. Мени изузетно драга прича је „Плаво зелени свет“, у којој сам практично описао планету идентичну Земљи и ванземаљце идентичне нама. Надам се да нећемо доживети и идентичну судбину! Колико год је мој поглед окренут звездама и сањарењу о фантастичним световима, наша драга планета Земља је наш идеални дом ком смо прилагођени целом својом структуром. Ми боље немамо. Отуда и снажна еколошка порука да чувамо то што имамо. Трава није зеленија на Марсу нити игде у досегу наше тренутне технологије. Траве тамо ни нема. Али ми се и даље понашамо као да можемо бесомучно да искоришћавамо и загађујемо планету од које зависи опстанак нас и наше деце.

Што се тиче неке филозофске рефлексије, све напредне ванземаљске форме, попут нас самих, желе да спознају космос и своје место у њему. Вероватно нисмо једини који се питамо да ли смо сами. У причи „Свет Твораца“ дотакао сам се и идеје бога уз констатацију: Истина је да су најпримитивније и најнапредније цивилизације религиозне, али из врло различитих разлога - примитивне цивилизације верују из незнања, а најнапредније цивилизације верују јер су пронашле доказе.

  • Како аутор замишља свог читаоца. Може ли се ова проза читати и без релевантних предзнања о свемиру? У обрнуто – колико она, у смислу неког научно популарног приручника, може управо да заинтересује и упути читаоца у тајне универзума?

- Свог читаоца замишљам сличног себи. Особа треба да је радознала и дa жели да разуме свет око себе. Треба да преиспитује ствари и поставља тешка питања. Треба да воли и поштује природу. Предзнања о свемиру нису неопходна за читање књиге, нити је књига писана за одређену старосну групу. Волео бих да инспиришем публику, тако да се ово маштање о „чудесним световима егзопланета“ прошири. Радо бих прочитао приче написане као реакција на књигу. Можда неко у својој машти држи још чудесније и невероватније светове. Ко зна, када се успостави први контакт, сутра или за хиљаду година, можда ванземаљци буду слични онима који су измаштани у некој од мојих или туђих прича. 

  • Је ли се можда већ негдје зачела идеја о другој књизи? И да ли уопште постоји још нека сфера истраживачког или креативног која те посебно занима и надахњује – и којој, након професионалних и породичних обавеза, радо поклањаш вријеме?

- Након ове авантуре спреман сам да се одморим и напишем један „чиклит“. Шалим се, волео бих да наставим и напишем другу књигу. Могу да одаберем једну од прича и разрадим је у засебно дело, у ком бих увео и индивидуалне хероје и стандардан ток радње. Друга идеја која ме држи је сам чин првог „Контакта“ нас са ванземаљском интелигенцијом и како би тај догађај утицао на нашу цивилизацију и културу. Било би занимљиво разрадити тему на сличан начин на који сам разрадио своју прву књигу. Обзиром и да приватно искључиво читам научну фантастику, не верујем да бих се опробао у другом жанру. Евентуално бих могао да покушам да напишем чисто научно популарно дело.

  • Гдје је у Синишином универзуму, али сада оном унутрашњем и приватном – мјесто Требиња и Херцеговине?

- Требиње је део мене, део мог одрастања и где год да идем Требиње носим са собом. Обзиром да највећи део свог живота живим у Београду, можда сам прихватио екавицу, али сигурно се нисам одрекао свог порекла. Херцеговац сам и поносим се тиме. Изузетни људи представљали су и представљају Требиње по свету и ја желим да дам скроман допринос. Трудим се да будем амбасадор нашег града и региона. Као што сам говорио још од студентских дана: Нигде сунце не сија као у Требињу, и нигде небо није плаво као код нас.