ТРЕБИЊЕ │ Азили за псе само су карика у ланцу рјешења, не и коначан одговор на проблем паса луталица, који је систаматски и одрживо могуће ријешити само квалитетним мјерама едукације и контоле усмјереним према људима, главним узрочницима ове појаве.
Ово се, између осталог, могло чути на дводневној радионици на тему „Заједничко изналажење рјешења за хуману заједницу: Сагледавање проблема паса луталица у Требињу“, у организацији Развојног програма Уједињених нација (УНДП), Међународног фонда за добробит животиња (ИФАВ) и Града Требиња.
Елземина БојичићПројектни координатор УНДП-а Елземина Бојичић појаснила је да су пси које гледамо на улици одбачени или изгубљени, власнички пси који повремено лутају, те пси који се рађају на улици, при чему је очигледно да од четири изворишта проблема – прва три узрокује човјек.
„А све у Требињу примијењене интервенције по овом питању биле су усмјерене на псе. Са људима се ништа није радило. Дјеловало се симптамски, а није се ишло према коријену проблема“, истиче Бојичићева.
Она је додала да је од партнера из Требиња чула да су грађани отварање азила чак разумијели и као додатни подстицај за одбацивање, додајући да азил морамо схватити само као нужно зло, а ну у ком случају - као могућност људима да се лакше ријеше паса о којима не желе да брину.
Бојичић је рекла да је основни циљ три планиране радионице - израда стратегије за системско и одрживо збрињавање паса луталица у Требињу, а на основу стручне, техничке и финансијске подршке двије поменуте међународне организације. Прва радионица, истиче она, осмишљена је као суочавање са проблемом, док ће се на наредним трагати за конкретним рјешењима.
„Најприје би требало почети са регистарцијом и чиповањем власничких паса, што би омогућило својеврсни систем контроле. Важна је и едукација дјеце и одраслих – да људи схвате шта је то одговорно власништво, мотивисати их да примјењују стерилуизацији код куја од којих не желе потомство. Наравно не пријетити никоме, јер санкције не доносе резултате“, каже она.
Бојичић је додала да се посјетом требињском азилу за напуштене псе на Ободини увјерила да Требиње „чини напоре и изнад својим могућности да одржи стање ових животиња у добрим границама“, али и да је помоћ азилу веома потребна, првенствено, због врло ограничених смјештајних капацитета.
„Ни оно што сам видјела на улицама Требиња – није драматично. Немате ни забиљежених угриза. Од људи овдје чујем да је много већи проблем у селима – гдје чопори одбачених паса нападају стоку“, истиче она, додајући да појава чопора у руралним подручјима може бити посљедица нечијих покушаја да се паса луталица ослободи организованим пресељењем у другу средину, односно пребацивањем проблема у туђе двориште.
Р.С.
