О бесмислу рата, човјечности, пријатељству, а поврх свега о љубави, као најузвишенијем осјећању које нас непогрешиво води стазама људскости, веома емотивно, зрело, одговорно и надасве професионално, проговорили су требињски гимназијалци мјузиклом „У пламену…“, чија је репризна изведба, једнако као и премијера, наишла на огромно одушевљење публике. У позоришној сали Културног центра Требиње и овај пут тражило се мјесто више за причу смјештену у предратном и ратном Сарајеву, са снажном симболиком о људима данас расутим широм свијета, попут и саме земље коју смо некада звали истим именом – дом. Њихов антиратни предложак умјетнички је доживљај који нас већ на почетку, олимпијским пламеном подсјећа на године јединства, а каснијом трагедијом да је, вјерујући и чинећи добро, једини исправан пут.
На позоришним даскама видјели смо младост задивљујуће енергије, али и разборитости да се буде достојан тренутка о коме говоре. Њих 70 дисали су као један. Тачни, уиграни, у корак са сугестивном музичком подлогом, хором и плесном кореографијом. Од себе су дали све да на стихове пјесама београдског Забрањеног пушења „Три ратна хавера“ и „Љубав удари често тамо гдје не треба“, дочарају дио историје из '90. година прошлог вијека, уз снажну поруку да нас увијек и једино само љубав може спасити. А колико емотивно су све изнијели, најбоље говори реакција публике – једночасовни мук у сали, а онда громогласни аплаузи, овације и позиви на бис. Уз наш дубоки наклон, заслужено!
Ова уиграна екипа, са опипљивим духом заједништва, у чему управо и лежи њихова снага, па и цијеле поставке овог захтијевног позоришног комада, предвођена је професорицама које воде Драмску секцију Гимназије „Јован Дучић“ Требиње. Оне су Јелена Мандрапа, професор српског језика и књижевности, Неда Гудељ, професор вјеронауке и Дијана Шиник, библиотекар. У креирању мјузикла учествовали су и Перо Бокић, професор музичког и руководилац оркестра, Бојан Скопљак, професор физике и Ана Грк, професор музичке културе која води новоосновани хор ове школе. Заједно са ђацима одрадили су изузетан посао у сваком смислу, глумачком, музичком, сценографском, умјетничком, донијевши нам театар на велика врата.
Јелена Мандрапа, Неда Гудељ и Дијана Шиник
Професорица Јелена Мандрапа, која заједно са колегиницама Недом и Дијаном потписује режију мјузикла, каже да је идеја за ово позоришно остварење настала крајем 2018. почетком 2019. школске године, након, и данас памтимо, чувене представе „Кофери“.
„Синула је замисао око пројекта који бисмо могли радити у оквиру Драмске секције. Дијана и ја смо знале да је то велики залогај, али смо га прихватиле и кренуле озбиљно у реализацију нашег малог подухвата, за који у том тренутку нисмо знале да ће имати толики замах. Одрадиле смо аудицију и подијелиле улоге, баш као да се припрема спектакл попут овога. Али, онда се десила пандемија и све се зауставило. У међувремену смо чак испратили двије генерације ученика који су били у тој, тзв. првој постави. Данас се чини да је право вријеме било за ове људе, који су се показали у правом свјетлу. Након представе „Добродошли, кићени сватови“, коју смо, такође, нас три заједно релизовале, на путу у Беч одлучиле смо да поново освјежимо нашу идеју. Позвали смо нове ученике на аудицију, што је била прилика да препознамо и нове таленте и укључимо их у ово, што смо на крају назвали мјузикл „У пламену...“. Дали смо им пјесме на слушање и замолили их да сами направе текст“.
Све остало, сада бисмо могли назвати историјом, с обзиром на, како напомиње ова професорица, огромну жељу младог ансамбла да креирају нешто ново и своје, али и оправдају указано им повјерење.
„У том моменту почео је зимски распуст и ученици су имали довољно времена да уђу у текст, да се поистовијете са стиховима пјесама, а онда су уз помоћ, прије свега професорице Неде Гудељ, тај текст до краја извели свако на свој начин. Подијелили смо сегменте по чиновима, ко ће радити који, они су се опредијелили ко је по сензибилитету чему најближи. Професорица Неда је све то сјајно увезала у завршну причу и на крају смо само могли да потпишемо дјецу као ауторе онога што се могло видјети на сцени. То је просто било једино логично. Све што смо урадили не би било могуће без подршке многих, која нам неизмјерно значи. Желимо да се захвалимо свима који његују добру конекцију са културом какву стварамо, иако у аматерским оквирима, које, како то многи рекоше, полако и превазилазимо“, каже професорица Јелена, додајући да огромну захвалност дугују Музичкој школи Требиње и њиховом сестринском односу у сваком тренутку, дивним појединцима, почевши од родитеља до појединих институција који су им излазили у сусрет, те медијима.
ДРАМСКА СЕКЦИЈА У КОЈОЈ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ
„Посебност наше Драмске секције, рекла бих, лежи и у томе што наши ученици овдје превазиђу сопствене баријере. То смо видјели и сада, гдје су многи побиједили себе. За њихове године нормалан је процес да нешто ново, њихово, што желе да нам покажу и да се, на неки начин, докажу и себи, почиње обично реченицом: „Ја ово не могу!“ И ако их ми у неколико наврата, за почетак, убиједимо да барем покушају, а онда видимо колико заправо могу, схвате да су у том тренутку побиједили себе, а да све оно што је дјеловало немогуће, не да је оствариво, него изгледа велелепно. Неке код којих смо препознали таленат, пошто их добро познајемо са часова, делегирали смо за овај пројекат, да дођу и виде па можда нешто и да покушају. Такође, и да ослушнемо и неку другу страну њихове личности. Било је мало отпора, да би на крају побиједили таленат, дисциплина, одговорност и све оно што свако од њих појединачно са собом носи“, са пуно љубави и поноса о својим ученицима говори професорица Јелена Мандрапа.
Професорица Неда Гудељ истиче да ову представу посебном чини дивна синхронизација Драмске секције, оркестра, хора и свих ученика требињске гимназије.
„Између нас и ученика склопила се дивна енергија и, не само да смо представу радили као једно, него смо је истински и живјели. Оно што и јесте суштина свега је заједништво и управо гимназија и јесте центар креативности, гдје је тимски дух веома изражен, а најважније, и мјесто на коме дјеца могу да искажу сав свој потенцијал. То су потврдили и овај пут, нимало једноставним задатком у представи која се ослања на пјесме „Забрањеног пушења“ гдје се кроз позоришни комад спајају и музика и драма и плес у једну изразито емитовну цјелину. Наравно, говори о пријатељству, о љубави, трауматичним догађајима који су обиљежили '90. године и порука и јесте да ће љубав побиједити све!“
„У ПЛАМЕНУ“ – аутор стихова Михајло Илић, матурант гимназије
Синоћ доживјех један сан,
све је као у бајци било,
у нотама, дивним звуцима силно.
У етру емоција, осмијеха,
осјетих организам који дише,
цјелину која к'о једно плеше
и духом својим ово пише.
Нека ми искра срце дирну
и поче да пече, грије све јаче.
Љубав! Душа ми викну:
„Људи око тебе, они је зраче“.
Енергијом том пламен букну
и сва срца, к'о једно,
почеше горјети, срећу призивати,
понос, задовољство осјетити.
Прошло је то вече вила,
ал' горјеће и даље све у пламену.
Не пристајем на размјену!
Како напомиње, оно што је нарочито чини радосном је спознаја да су ученици, колико посвећени глуми, оркестру, хору или плесу, са истим жаром судјеловали и у свим осталим задацима.
„Овдје смо видјели да су дјеца била спремна да одговоре припремању сцене, радили су као сценографски техничари, костимографи плесне групе, апсолутно укључени у сваки, и најмањи дио комплетног процеса. У једном моненту на сцени је 70 ученика од којих свако зна шта треба да ради. Све то говори о њиховом озбиљном приступу и теми и раду, и томе колико им је стало да буду дио једног великог тима, званог Гимназија „Јован Дучић“. Дивно је било пратити и како су кроз овај комад расли и функционисали ученици првих разреда са онима из четвртих, како су млађи старије гледали као примјер, а матуранти се дивно опходили према ученицима нижих разреда. Ту до изражаја долази њихово заједништво, које је нама и најважније. Када дјеци понудите квалитетне садржаје, тада видите колико су спремни да пруже и узврате“, подвлачи професорица Неда.
У креирању мјузикла, учествовала је и Дијана Шиник, библиотекар требињске гимназије. Како каже, лајтмотив који водитеље Драмске секције инспирише, првенствено је заинтересованост дјеце да буду дио овог тима, али и задивљујући ток њиховог сазријевања кроз овакве процесе.
„Имали смо ученика који у почетку није могао изнијети једну реченицу да би то на крају изгледало велелепно, толико да можемо да га сврстамо у наше најбоље глумце. Драмска секција дјеци много значи и када је у питању јачање њиховог самопоуздања и мислим да је, изнад свега, ово прилика да они покажу колико различитих талената посједују. Наша ученица, Хелена Танасијевић, која упоредо са гимназијом похађа и средњу Музичку школу, за овај комад написала је композицију „Пет дана љубави“. Затим, ту је веома импресивна сцена плеса, која на неки начин у пар минута говори о свему ономе што ће се даље десити у представи, а коју су ученици, попут свега осталог, осмислили сами. Сви они дају максимум од себе и радује нас када засијене и својом љепотом и талентима!“
МЈУЗИКЛ ИЗ УГЛА ГЛУМАЦА
Након годину дана припрема и два извођења мјузикла „У пламену...“, ученици су сложни у једном – ово је тема из које су извукли важне животне лекције. На првом мјесту шта значи заједништво, а затим и колико умјетност оплемењује, стварајући од нас боље људе. Зато је оно што су свим срцем изњедрили и изгледало како јесте – технички беспријекорно, а емотивно топло нијансирано, са изразитим осјећајем за мјеру.
Сара Нинковић, матурант – српска мајка
„Дали смо све од себе да читаву причу разумијемо што боље, у чему су нам пуно помогле професорице. Мјузикл смо спремали годину дана и након бројних слушања пјесама, разговара о њима, прилично смо се удубили у текст и, упркос нашим годинама, схватили оно што играмо. Дуги временски период утицао је и на то да се међусобно зближимо. Стварно смо се потрудили да једни другима помогнемо, олакшамо и учинимо све да у случају грешке то публика не примијети. Водили смо рачуна и да иза кулиса буду ред и дисциплина, што је било пресудно током промјена на сцени, да све одрадимо што тише и у краћем року, како не бисмо реметили ток представе. Професорицама дугујемо огромну захвалност што су нам, прије свега, нешто овакво омогућиле, али нас и научиле доста тога кроз саму припрему комада. Мислим да је чекао на нас да га реализујемо. У име читаве екипе, желим да кажем да бисмо нашу представу, дубоке поруке, не само о двоје младих, него и о читавом друштву тог времена, вољели да представимо и по другим градовима јер је тога заиста вриједна!“
Михајло Илић, матурант – Милан
„Виђење нашег мјузикла најбоље бих исказао кроз сам појам умјетности, која, будећи у човјеку најјаче емоције и, на специфичан начин, учећи нас њима, боји наше животе и храни душу. Тумачећи главну улогу, и за вријеме проба, али искрено, највише током представе сам осјетио неке баш дубоке емоције. То је процес у којем срастате са ликом, желите што вјерније да га прикажете, а посебно када се ради о теми коју ми нисмо доживјели. Не знамо ни шта је рат ни како изгледа, а све вријеме настојимо да пратимо сценарио и пошаљемо емоције ка публици. Мислим да смо успјели да их оживимо, од оних тешких до љубавних и да смо нашу поруку на прави начин дочарали гледаоцима. А с обзиром на реакцију публике, вјерујем да јесмо. Нама је, са друге стране, ово била прилика да се, на првом мјесту, научимо шта је умјетност и кроз њу на емотиван начин спознамо и себе. А да бисмо све то постигли, највећу улогу играле су пробе. Кључно је било да схватимо озбиљност теме, о чијој тежини на почетку нисмо знали малтене ништа. Временом смо успјели да се лично изградимо, као и да схватимо како се овакви пројекти раде. Заједно смо дошли до свега, свако је додао нешто своје, што је још једна лијепа прича – створили смо заједнички пројекат! Учествовала је трећина ученика гимназије и најљепше што смо искусили је то заједништво. Није у питању само како урадити мјузикл, већ и како се поставити у заједничким стварима. Ту су велику улогу одиграли професори, а онда и ми. Временом смо почели да утишавамо једни друге, научили како да функционишемо као један организам и најбитније, да живимо тренутак који играмо. Велику захвалност дугујемо и свима иза кулиса. То публика не види, али они су, такође, веома важна карика у том нашем ланцу и све на сцени не би било могуће без њих иза!“
Момчило Ћаћић, матурант – Муфа, уједно задужен и за сценарио
„Ово је веома тешка тема са којом се требало изборити у сваком смислу. Прво, играти улогу припадника друге вјере, коју многи ученици, поготово млађи, нису хтјели глумити. Предрасуде су, нажалост устаљен проблем на Балкану, а ми смо показали да не треба бити такав, нема поенте јер, сви смо људи и ако се нешто десило тада не значи да се мора поновити. И сама представа то показује. Дакле, људе затечене у несретној ситуацији, до јуче пријатељи, у рату на супротним странама, у ситуацији која их је навела на такве реакције. Мој лик је доста другачији од мене и био је изазов ући у његов менталитет и схватити разлоге због којих ступа у рат и толико изразито испољава национализам. Друго, занимљив ми је сам концепт позоришта, прилично ме привлачи и то сам у једном тренутку разматрао и као могућу будућност. Интересантно је бити и неко други и разумјети га, посебно у овој представи, са темом свима нам просторно блиском, од које је наша генерација историјски удаљена, иако су посљедице тих догађаја оставиле утицај и на наше животе“.
Иван Вулетић, други разред гимназије – Кики
„Ово је веома тешка тема и зато бих, првенствено, желио да се захвалим нашим професорима, који су са пуно емоција успјешно дочарали једно вријеме, јако тежак период живота на овим просторима, који, искрено, нисам толико дубоко схватао док нам нису објаснили читаву комплексност приче па и сам концепт мјузикла. У почетку, није било лако тумачити улогу у тако, једној тешкој и шкакљивој теми, прилагодити се свему томе на прави начин, остати досљедан и све изнијети до краја, онако како и приличи тематици о којој прогаварамо. И зато захвалност, заиста, дугујем њима који су нас спремили на најбољи начин. Што се тиче мог лика, највише ми се свидјела могућност да истражујем карактеристике неког другог човјека и његовог схватања цијеле ситуације. Да све то изнесем био ми је изазов, који сам, надам се, успио да остварим, а ако је публика могла да препозна сав наш труд, рад и заједничку енергију да на најбољи начин прикажемо тренутак једног времена, ако им се свидјело, то је на крају најважније!“
Василије Шукић, матурант – доктор
„Најтеже је било схватити поенту и тежину коју овај комад носи, као и поруку коју ми са њим шаљемо, да је ријеч о антиратној представи. И управо мој лик доктора, на крају, на један филозофски начин говори о бесмислици рата, док се кроз саму представу види да је поента свега љубав, која успије да надвлада и рат, и свако зло које постоји у свијету. Захвалност дугујемо нашим професорицама Јелени, Неди и Дијани које су највише радиле са нама и најбоље нас упутиле са каквом озбиљношћу треба да приступимо, на који начин да се понашамо и како да реагујемо на сцени. Наравно, вриједи напоменути да је трећина гимназије учествовала у овом пројекту, а све је било изведено перфектно и без грешке. Толико смо труда уложили у пробе и заиста је било уживање радити са таквим људима, правим професионалцима. Оно што чини посебност мјузикла, као уопште рада и на другим нашим представама, је чињеница да са сваким пројектом научимо нешто ново, чиме другачије и размишљамо. Што се, конкретно мене тиче, у Драмској секцији сам три године и радио сам и на пројекту „Добродошли, кићени сватови“, који нас је, такође, научио многим новим стварима и нашим обичајима које не смијемо заборавити. Уз врхунске менторе, преко ликова које играмо, теме какву смо обрадили до музике и пјесама које је вриједило поново чути, за неке и први пут се упознати са тим жанром, сматрам да смо сазрели на свим пољима. Посебно желим да истакнем да за неке од нас ова представа носи одређену тежину. Наиме, један дио екипе су матуранти и овим се опраштамо од гимназије и нашег средњошколског образовања, тако да је ово свима нама дивна успомена и значајан лични печат!“
УМЈЕТНИЧКА СЛОБОДА И КРЕАТИВНОСТ
Хелена Танасијевић, трећи разред гимназије и Музичке школе, аутор композиције „Пет дана љубави“ и виолинисткиња у оркестру
„Мјузикл „У пламену...“ у сваком смислу представља посебно искуство. Свим срцем смо се потрудили да све буде најбоље могуће, а учествовали су и садашњи и бивши ученици Музичке школе. Било је изазовно поставити и сцену и глумце и прилагодити музику представи, а за мене лично, као композитора једног дијела музике, и направити умјетност од нечега тако тешког, тужног, негативног као што је рат. Ипак, радећи овај комад научила сам доста и о себи – да се од свега могу створити љепота и умјетност. Компоновала сам музику за дио када су Милан и Фазила заједно и када се између њих рађа љубав. Композиција почиње тамно, а завршава у љубави, што је велика животна порука. Било је лијепо сарађивати са свима, владала је дивна атмосфера на пробама, а посебан доживљај ми је што је цијели оркестар смјештен испод сцене. Дивно искуство, заиста! Са друге стране, мјузикл ми је омогућио доста креативне слободе. Нисам никада гледала мјузикл уживо, нити учествовала у нечему таквом, а с обзиром да компонујем за своју душу, била ми је велика част да своју композицију чујем да се изводи јавно и то у Културном центру, тако да је ово стварно било нешто велико за мене и захвална сам на оваквој прилици!“
А када се завјеса спусти и у позориште настани тишина, преостаје нам стрпљење. Захваљујући овој вриједној, надареној и јединственој драмској скупини, сцена неће задуго остати нијема. Како нам рекоше, настављају истим смјером, са истим жаром већ спремни за нове пројекте које увелико раде.
„Озбиљно се тиме бавимо, овај пут на мало другачији начин. Одлучили смо се да поводом 27. јануара, школске славе Светог Саве за Светосавску академију идуће године, која припада гимназији, спремимо нову представу. Преузели смо на себе ту одговорност. Да ли ћемо одговорити изазову, не могу да обећам, али знам да ћемо се трудити да дамо све од себе“, поручује професорица Јелена Мандрапа, а ми нимало не сумњамо да ће нас овај тим изнова одушевити.
До њихове нове представе, надамо се да ће мјузикл „У пламену...“ наставити свој живот, као и да ће ова по свему надахњујућа прича, као најљепши епилог, оживјети и на неким другим, а зашто не и већим позорницама.
„Имамо заиста велику жељу и обећање да мјузикл прикажемо и мимо Требиња. Свјесни смо да није лако организовати толики број ученика, инструменте, као и обезбиједити сцену за ову представу. Имамо добру вољу, а заједно са нама и Градска управа да нам изађу у сусрет и надамо се тој синергији. Не можемо ништа обећати, али гајимо наду да ће дјеца ипак имати прилику да негдје оду. Увијек кажем ако Бог да па нека тако буде и сада“, рече нам професорица Неда Гудељ.
Када све сагледамо, можемо бити поносни што баш у нашем граду на исконским животним вриједностима, темељу културе, образовања и умјетности, на љубави, емоцији и етици стасава једна нова младост. Младост која је искреношћу и чистим ентузијазмом, још једном доказала да нас емоције људима чине, а да се љубав само дијељењем умножава.
До новог сусрета у позоришту, мјузикл „У пламену...“ може се погледати и на YouTube – у. Али, не заборавимо, позориште је ипак позориште, те стога чврсто вјерујемо да овом сценском комаду тек предстоје бројна извођења у многим умјетничким инстутуцијама. Јер, свако умјетничко дјело заслужује да буде виђено!
